ЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.
Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канона на јутрењу.
Погача за овај дан може се правити с квасцем или без квасца. Без квасца се прави тако што се на даску за мешење изручи 1-2 килограма просејаног брашна, посоли се и замеси водом у којој је растворено мало соде бикарбоне. Затим се погача меси и што се дуже таре и меси биће укуснија. Када по тесту почну да избијају мехури, значи даје довољно измешено. Тесто треба да је што тврђе, тј. са што мање воде. Умешена погача развије се оклагијом у дебљини од 3-4 прста, избоде виљушком, стави се на врелу ринглу, са једне и друге стране да се мало запече, а затим се стави у пећницу и пече на тихој ватри док се сасвим не испече.
Погача је још боља ако се пече у црепуљи. Ако се погача прави мрсна, онда се у тесто ставља комад масти, 2-3 цела јајета, а меси се као што је већ описано. Ако би се правила са квасцем, а замесила млеком, била би још укуснија, али то није погача за задушнице већ за све друге прилике.
Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
У Горњој Пчињи, на гробље излазе старији људи, домаћини. Долази и свештеник да одржи опело упокојеним. Приликом узимања кољива, свако захвати и мало проспе на земљу говорећи: "Вечна памјат, лака му земља." Слично се ради и са ракијом која се нуди из кондира.
На гробљу у селу Бресници код Чачка, као и у околини Крупња налазе се посебно подигнуте дрвене кућице тзв. "собрашице", које су се користиле, поред осталог, и ο општим задушницама. У њима се налазио и велики дрвени сто на који су изношена јела и пића.
Људи у Херцеговини и Поповом пољу не излазе на гробље, али приређују задушнице у кућама. Обично, пре сунца пале свеће мртвима и у кући или у цркви, а понеки, који су то сачували, носе и "читуљу" - књижицу у коју уписују генерацијама своје мртве, да их свештеник помене у току службе свим мртвим. Ако се свеће пале у кући, онда домаћин позива госте, када запали свеће. Кад су гости стигли домаћин улије ракију у чашу или филџан и наздрави: "За покој мртвих и спасење душа њихових! Дај им боже рајско насеље, а живима здравље и весеље." Сви присутни одговарају са "Амин". Затим домаћин наздрави присутнима: "Здрави да сте" - присутни одговоре "Бог ти дао живот и здравље." Домаћин испија наливену чашу, а онда точи и свим осталима.
Опште задушнице се покојницима дају по истеку године дана од смрти. У току читаве недеље служе се разна јела и пића и лепо прича ο покојницима. У Србији је обичај да се за сваког мушког покојника припрема мали хлеб - бабурица у облику равнокраког крста, а за женски род округао, без кракова. Оба имају утиснуто "слово" (поскурицу) од дрвеног печата.
