Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.
Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.
На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.
Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.
Свети првомученик Стефан пострадао, који је пострадао у данашњи дан, је у нешто више од 30 година. Његове последње речи су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, Архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".
Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Овај дан се за оне који не празнују славу слави и као трећи дан Божића.Стефан је, према предању, био први од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиромашних у Јерусалиму.Зато је назван архиђаконом.
Живео је у грчким областима Римског царства и сматра се првим хришћанином који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником.Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили.После хапшења уследило је суђење на коме је осуђен на каменовање до смрти.Према предању, последње речи Светог Стефана биле су: “Господе, не урачунај им грех овај”.
Код Срба постоји велики број народних обичаја везаних за Стевањдан. Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која је због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и скупљена, а онда се оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напретка.
У шумадијским селима се на Стевањдан домаћин са секиром одлази у воћњак да, како се каже, посече неродна стабла. Узмахне секиром, а неко ко је с њим га одврати од сече, говорећи му да не сече, јер ће ове године да роди, па стави руковет божићне сламе у ракље стабла. И тако, од воћке до воћке, док не заките сламом, ради поспешивања родности, сва стабла која су претходне године оманула у роду. Веровало се да божићна слама штити воћњаке од града.
Славски колач за Стевањдан меси се дан пре славе и украшава се фигурицама птица, жита, грожђа, буренцима, књигом. Износи се на већ обогаћен сто са сувим воћем, орасима, медом, јабукама и наранџама, а затим посвећује и сече или ломи (по традицији и обичајима).
Свети Стефан био је крсна слава династије Немањић и патрон-заштитник свих владара из ове породице.Његов лик се налазио на реверсу владарског печата као и на бази кованица.Ово је био и разлог више да краљеви из династије Немањића поред свог имена додају и име Стефан.
Слава Стевањдан се слави са мрсном или посном трпезом, све у зависности да ли "пада" у среду или петак када се слави посно, а осталим данима се слави мрсно.
