Јован Крститељ је у реци Јордан крстио Господа Исуса Христа, а називају га и Претечом, јер је најављивао долазак Христов и позивао људе на покајање.
Свети Јован Крститељ рођен је шест месеци пре Христа – 7. јула – и зато је назван Претеча, јер је људе припремао за долазак Спаситеља. Шест месеца пре свог јављања у Назарету Песветој Богородици, првосвештенику Захарији у јерусалимски храм се јавио арханђел Гаврило.
Пре него што је објавио чудесно зачеће Богородице, анђео је објавио зачеће већ старе и бездетне Јелисавете, жене Захаријеве, који није одмах поверовао речи анђела Гаврила. Он је зато остао нем све до осмога дана по рођењу детета. Тада је при обрезивању и давању имена, Захарије на дашчицу написао: „Јован му је име“. Тада му се вратио говор.
Попут многих хришћана који су страдали на путу Господњем и Свети Јован је упокојен у време цара Ирода. Десна рука Јована Крститеља, којом је крстио Господа, чува се као највећа реликвија (уз део Часног крста и мошти светог Петра Цетињског) у Цетињском манастиру.
Свети Јован Претеча и Крститељ једна је од најчешћих крсних слава у нашем народу. Данашњи велики празник слави се и као дан кумстава и побратимстава. У нашем народу и данас се кумство изузетно цени поштује и често се каже: Бог на небу, кум на земљи!
Колико је Јован Крститељ велики светац потврђује и то што су у календару СПЦ њему се посвећена три празника – осим данашњег Ивањдана, ту је још и 20. јануар – Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, те 11. септембар – Усековање главе Светог Јована Крститеља.
На дан овог великог свеца практикују се и различити обичаји. Један од њих је и плетење венчића од пољског биља и цвећа, којим се ките капије.
Венчићи се чувају до наредног Ивањдана. На Ивањдан девојке од пољских трава исплету венчиће, пропусте их кроз недра бујна, па кроз њих „проглеђују“ сеоске момке. Веле да момак мора „полудети“ за оном која кроз тај венац буде прогледала.
Девојке гатају и да ли ће се те године удати и ко им је суђеник. Понегде на тај дан удаваче ставе у лонац мало земље и посеју неколико зрна пшенице, па на Петровдан гледају како је клијало. Ако су клице пшеничне савијене као прстен девојке се надају прстеновању.
Постоји и веровање да се на тај дан може видети лик будућег брачног партнера – суђеника. Наиме у последњи залогај доручка треба хукнути и сачувати га до вечери, а онда заједно са огледалцем и мало ивера ставити под јастук да би се у сну појавио лик.
Венцима од ивањског цвећа показује се да је природа у развоју дошла до своје највише тачке – средине лета и да се тиме „овенчала“.
Сматра се и да ноћ уочи Ивањдана има необично јаку моћ, нарочито исцелитељску, која са првим зрацима излазећег Сунца нестане. Али, не нестане одмах сва подарена снага, задржи се и преко дана, углавном до самог поднева.
Власи и Срби у Тимочкој крајини, чим сване Ивањдан, одлазе на ливаду и заривају главу у росну траву да би обезбедили добро здравље током целе године.
У предвечерје тога дана, у многим словенским крајевима палиле су се по брдима ивањске ватре око којих се играло и певало.
