Свети преподобни Христодул Патмоски

Као што је Бог, једном створивши свет из ничега, створио сунце и остале звезде да обасјавају видљиви свет и наша људска тела, тако Он непрестано обасјава душе наше дајући нам друге светилнике - Светитеље Своје, као светилнике који просветљују нашег унутрашњег човека.
Јер ма колико ђаво изналазио средстава и начине да људе заводи у зло, још више Бог показује и даје нама људима живе Светитеље Своје, који побеђују лаж и зло ђавоље, и разгоне таму греховну светлошћу светости своје и благодатних врлина својих. Такав један богодани светилник беше и преподобни отац наш Христодул, ваистину слуга Христов.
Преподобни Христодул се родио у једном селу Витинијске области, у близини славне митрополије Никејске, где би одржан Први Васељенски Сабор против јеретика Арија (325. године). Родитељи му беху угледни и благочестиви, и зваху се Теодор и Ана. Они провођаху време живота свог у пажењу на себе и у хођењу по заповестима Господњим. К њима прибегаваху многи невољни и ожалошћени ради утехе и помоћи у добру. Пошто им се роди овај благословени син, они га крстише и дадоше му име Јован. Видећи дете своје да је добро и смирено и мудрошћу од Бога обдарено, родитељи га дадоше једном граматику, тј. учитељу, да се научи писмености. Млади Јован научи брзо да чита, и од тада стално читаше Свето Писмо. Читајући га, он зажеле вечна и непролазна блага небеска, а не мараше низашта земаљско и пролазно. Овакво његово понашање не би ипак мило родитељима, јер се бојаху да не постане монах, а они жељаху да им син буде наследник имовине коју имађаху. Зато га и против његове воље принудише на веридбу са једном девојком коју му они изабраше.
Желећи девичанство већма него брак, и Богу посвећену безбрижност више него брачне бриге, млади Јован тајно напусти родитељски дом, у чему му поможе и један врлински подвижник који туда беше наишао. Овај подвижник одведе Јована на Витинијску гору Олимп, где се тада налажаше велико мноштво манастира и монаха. Ступивши у један од тамошњих манастира, блажени јуноша нађе једног честитог и врлинског старца, који му постаде учитељ и руковођ у подвизима врлине и у борбама са ђавољим искушењима. Од овог старца он прими и монашку одећу смирења. Пошто прими монаштво и доби монашко име Христодул, он се упражњаваше у строгим подвизима поста и молитве и свеноћних бдења. Потчињујући тело духу, он по неколико дана провођаше а да не узме у уста никакву храну.
После три године заједничког живљења, упокоји се у Господу старац, духовник преподобнога, оставивши га сиротог и ожалошћеног. Плашећи се да то сада родитељи његови не дознају и врате га натраг у свет, Христодул напусти Олимп и крете на пут у Јерусалим, са жељом да се поклони оним светим местима где живљаше и хоћаше Господ наш Исус Христос. Дошавши у Јерусалим и поклонивши се тамошњим светињама, он се удаљи у један од тамошњих пустињских манастира. А беше му тада двадесет и пет година. У том манастиру он настави своје подвиге, и напредоваше већма од других, особито у послушању игуману и братији и у уздржању од јела, пића и сна.
После неког времена, у ове пустињске крајеве Палестине где беше манастир, стигоше хорде дивљих Сарацена, који опљачкаше све манастире, а монахе или побише или у ропство одведоше. Само неколицина монаха успе да се спасе, међу њима и блажени Христодул. Бежећи од Сарацена из Свете Земље, преподобни доплови лађом до града Милета на Јонској обали Мале Азије. Из града Милета отиде у оближњу гору звану Латрос, где се тада подвизаваху многи ревносни подвижници. Блажени Христодул реши да овде настави своје богоугодне подвиге. Особито велике подвиге он чињаше у уздржању, тако да га многи од братије почеше сматрати за бестелесног. Али, да не би неко помислио да и он сасвим избегава или се гади да једе сир и јаја, као што то чињаху познати јеретици Манихејци, којих у то време беше и у Малој Азији, он о великим празницима Христовим јеђаше и од тога по мало.
Видећи његове велике врлине и духовну мудрост и просветљеност, монаси са горе Латроса сабраше се и замолише преподобнога да им он буде игуман и духовни вођа ка спасењу. Преподобни то одлучно одбијаше. Али они отидоше у Цариград патријарху Козми I (1075-1081 г.), и умолише га да он убеди преподобног Христодула да се прими старешинства над њима. А свјатјејши патријарх Козма, уверивши се у врлинскост и благоразумност преподобнога, постави га за архимандрита (= старешину стада) целе горе Латроса, због чега преподобни Христодул и би назван Латринос. Под његовим опитним духовним руководством братија напредоваху духовно, јер је позната истина да добро руковођени воле да се уподобљавају своме руководиоцу. Живот на Латросу беше тада у свему верно оживљавање и понављање древног монашког житија и поретка. Братија живљаху негде по два и три, а негде и по више њих, недељом се сви заједно окупљаху на заједничку свету Литургију. Мећу њима владаше љубав и доброта, и поврх свега врхунац свих врлина - смиреноумље.
Непријатељска искушења, међутим, ни овде не оставише слугу Христовог на миру. Јер и до ове горе стигоше хорде Агарјанске и натераше преподобнога да напусти и то место. За напуштање своје игуманске дужности правдаше се касније и сам светитељ, говорећи: Људска слабост, која се увек обраћа човекољубљу Божјем (јер коме ће другом?), и једино се на њега нада, она учини да отидем далеко испред ових страшних непријатеља. Том приликом са преподобним пођоше и неки од његових монаха. Они стигоше најпре у место Стровилос на малоазијској западној обали, а затим пређоше на јегејско острво звано Ко. На том острву преподобни са братијом основа, на имању свог познаника, монаха Арсенија, један манастир који посвети Пресветој Богоматери. У томе му помогоше и околни сељаци, који манастиру поклонише и нека своја имања, а цар Никифор Вотанијат (1078-1081 г.) обезбеди манастир царским повељама.
Пошто и на овом месту беше доста метежа, а преподобни жељаше већу тишину и самоћу, - јер душа која се кроз превелику врлину сједини са Богом, не може да подноси одвојеност од Њега -, он зато реши да са братијом пређе на једно пусто острво у Јегејском Мору, звано Патмос. На то га је гонила и велика љубав коју имађаше према Светом апостолу и еванђелисту Јовану Богослову, који некада живљаше на Патмосу. Да би добио острво Патмос, на коме тада нико не живљаше, блажени Христодул отиде у Цариград и изађе пред самог цара и изнесе му своју молбу. Цар _у то време беше благочестиви Алексије I Комнен (1081-1118 г.). Он са поштовањем и љубављу прими преподобнога, и саслуша га пажљиво. Али са своје стране цар замоли преподобнога да би било боље да се он прихвати игуманства над монасима и манастирима у Келијама и Загори (у данашњој Бугарској), и да тамо исправи неке недостатке и нереде. На молбу цареву преподобни одговори да би се много штошта од тога могло исправити ако би били написани монашки устав и правила. Цар се на то сагласи, те преподобни одмах напише монашки устав и правила.
У монашком уставу или руководству које он написа, преподобни говораше најпре о двострукој монашкој борби, то јест о борби са грехом у нама самима и о борби са демонима. Затим преподобни поучаваше монахе савршеном сиромаштву и избегавању посећивања градова. Јер говораше: као што риба кад напусти воду умире, тако и монаху који често напушта свој манастир бива велика штета. У својим правилима он даље учаше о поштовању светих икона и о осталим догматима православне вере, које сви треба да држе, и још о другим корисним стварима. Саставивши тако монашка правила, преподобни их предаде цару. У међувремену, сам преподобни примети да монаси из тих манастира не пристајаху да живе по правилима монашког живљења, и да се не слажу са његовом вољом, те зато не пристаде да буде њихов старешина. Притом он опет замоли цара да му подари споменуто острво Патмос. На то на крају и цар пристаде: написа му царску повељу којом додели цело острво Патмос преподобном Христодулу са још два мала оближња острвца. Притом цар обећа да ће сам снабдевати годишње манастир преподобнога житом. Том приликом он преподобноме поклони и једну велику икону Светог апостола Јована Богослова и Тајновидца. За узврат за то, преподобни предаде у надлежност цареву све оно имање на острву, Ко, које раније поседоваше са братијом.
Са царском повељом у рукама преподобни доплови на острво Патмос. Прво што учини на острву то беше рушење преосталог кипа богиње Артемиде. Пронашавши затим једну малу црквицу, која беше посвећена Светом апостолу Јовану Богослову, од је обнови и прошири, јер не беше довољно велика за сву братију. Затим отпоче зидање већег, зидовима ограђеног манастира око те цркве. Како је изградња ишла споро и тешко, јер место беше брдовито и пусто, неки од братије стадоше гунђати и говорити међу собом да тајно напусте острво, што неки од њих заиста и учинише. Својом љубављу и мудрошћу, а затим и сопственим трудом и физичким радом, и још - предсказивањем будуће славе новог манастира, преподобни успе да задржи братију и да се грађење манастира настави и заврши. У тој изградњи учествоваше и сам блажени Христодул: сопственим рукама полагаше камење у темеље и зидове грађевине.
Када би довршено грађење манастира, сва братија слављаше Бога. А народ из даљине поче притицати преподобноме тражећи од њега и духовне и телесне помоћи и утехе. Јер преподобни Христодул чињаше обе врсте доброчинства, и духовна, тј. молитве, поуке и савете, и телесна, тј. милостињу. Тако, када једном беше завладала глад велика у читавом крају, тада гладни са свих страна похиташе преподобноме молећи га за помоћ и избављење од смрти. Светитељ нареди економу да се за све који долазе постави трпеза. Економ се противљаше и указиваше светоме на немаштину и на неплодност земље на којој живе. Но верни слуга Божји укори економа за маловерје и за немање поверења у силну и богату Десницу Божју, која може и за најмање учињено добро да узврати стоструко. И заиста, чим преподобни изговори ту поуку економу, истога часа сс трпеза на чудесан начин испуни јелима, те сви гладни једоше и наситише се. А економ се од тога уразуми и више не противречаше преподобноме.
Пошто тако проведе пет година на Патмосу у миру и спокојству и духовном делању, преподобнога понова снађоше старе невоље и искушења. Јер у то време, пошто западни освајач Роберт Гвискар беше напао на западни део царства, те је цар Алексије морао са војском да му изађе у сусрет, искористише отсуство царево обесни Агарјани и са обала Мале Азије дођоше бродовима и на Патмос. Преподобни Христодул би принуђен да са братијом бежи на острво Евију близу Атике. У овим невољама и потуцањима преподобни тешаше своју братију монахе да све беде смирено подносе и да имају веру и поверење у премудре судове Божје. Али један од монаха, не хотећи да подноси заједно са братијом трудове и подвиге, одвоји се од братства и купи себи један врт, који поче обрађивати. Но на њега нападе љути демон, и мучаше га веома. Чувши за тако страдање свога ранијег ученика, преподобни отиде к њему једну ноћ поневши са собом и Свето Еванђеље. Дошавши до њега он отпоче читање молитава и речи Духа Светога из Еванђеља. Од тога бесомучни брат брзо оздрави по благодати Божјој, и одмах се поврати здрав у братство и заједно са другима настави обрађивање земље врлина.
Не прође много времена од тог догађаја, светитељ прорече братији да ће ускоро отићи Господу, али да Агарјани неће остати да живе на Патмосу, јер љубљени Христов ученик и апостол Јован неће напустити стадо своје, него ће их повратити у своју обитељ. Зато замоли братију да, када се буду враћали на Патмос, узму са собом и тело његово и погребу га у храму манастира светог Апостола и Богослова, на чијем грађењу се он беше толико трудио. Ово претсказање преподобнога ускоро се и зби, и он предаде душу своју у руке Господа шеснаестога марта 1093. године.
Одмах потом братија се поврати на своје острво Патмос, као што преподобни беше претсказао. Житељи тога места, сазнавши за намеру монаха да са собом однесу и свето тело преподобнога, успротивише се, говорећи да они неће допустити да им неко однесе ово духовно благо, то јест мошти светог Христодула, кога сви уважаваху и преко чијих моштију многи добијаху исцељења. Но реч преподобнога се испуни. Јер монаси успеше ноћу да побегну, и носећи тело преподобнога срећно стигоше на Патмос. Ту са великим слављем и свечаношћу положише тело преподобнога у храму. Од тога времена до данас свете мошти преподобног Христодула почивају у манастиру Светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, и од њих бивају многа исцељења болнима и велика заштита манастиру и житељима острва Патмоса. Од њих се догодише и друга чудеса, од којих ћемо нека и споменути овде. Тако, дође једном приликом на Патмос један Латин, који иђаше бродом у Јерусалим, и сврати у манастир да се поклони моштима преподобнога. Када приступи светим моштима и целиваше их, он се дрзну да зубима одгризе један прст од десне руке светога. Истога часа на мору се подиже таква бура да он никако не могаше отпловити све док се не покаја и не поврати одгрижени прст од светих моштију преподобнога.
Другом приликом, када морски пирати једном похваташе манастирске овце и поједоше их, и онда дођоше у манастир и с покајањем признаше свој грех, монаси им, по угледу на свог оца и учитеља, тај грех опростише. Али они касније опет дођоше, и извршише исту отмицу. Тада их снађе казна Божја, јер наиђоше римске лаће и све их заробише. - Исто тако, другом једном приликом преподобни заштити свој манастир и монахе од гњева једног силника, који беше скупљач пореза на острву Самосу, па беше дошао и на Патмос, али га сила преподобнога отера одатле.
Многа друга још чудеса учини преподобни Христодул, а и до данас их чини, на славу Бога нашег и на спасење вернима. А његов манастир Светог апостола Јована Богослова и његово острво Патмос и до данас су обиталиште светих и ревносних подвижника Христових.




НАЗАД

PayPal