У Тиваиди Египатској на Нитријској Гори бејаше један чудесни подвижник, по имену Ор, који основа многе манастире, у којима бејаше до хиљаду братије, којима он беше духовни вођ и наставник. Изглед његов беше анђелски; и када му беше деведесет година, тело његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше веома светло и свеже, од првог погледа уливаше поштовање према њему. Руфин, који га посети, овако га описује: "У својој одећи он је личио на агела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским".
Најпре се преподобни Ор дуго време подвизавао сам у далекој пустињи. Затим се, по наређењу Божјем, пресели у суседну пустињу, и тамо основа манастир. Својим сопственим рукама он засади шуму, пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте густа шума. Он то уради, да братија, која се стаде окупљати око њега, не би далеко ишла по дрва. Уопште, он се у сваком погледу старао за братију, молећи се Богу и трудећи се за њихово спасење, да они не би оскудевали ни у чему потребном, и да не би имали никаквог изговора за лењост. А док је сам живео у далекој пустињи, ава Ор се тамо хранио травом и слатким корењем, пио воду кад би је нашао, и све време проводио у молитвама и славословљима. А када достиже дубоку старост, јави му се у сну анђео Господњи и рече: "Ти ћеш бити у многобројном људству, и многи људи биће поверени твоме руководству; и многе хиљаде људи спашће се помоћу тебе; и које год стекнеш овде, они ће ти се покоравати и у будућем животу. Не сумњај нимало, помишљајући како ћеш издржавати толико мноштво људи: ти нећеш оскудевати ни у чему потребном кад год призовеш Бога". Када то чу, ава Ор оде у суседну пустињу и, начинивши себи колибицу, живљаше у њој најпре сам, хранећи се разним травама, које је често једанпут недељно јео.
Раније ава Ор је био неписмен, али, по изласку из пустиње у насељено место, њему би дата благодат од Бога, те је напамет знао Свето Писмо. Када му је братија доносила Библију, он ју је читао као писмен. Он доби и другу благодат, благодат - да изгони бесове; те су тако многи од бесомучника громко причали о његовом житију, иако он то није желео. И многа друга исцељења чињаше он благодаћу Христовом. Стога се око њега окупи три хиљаде монаха. Свима је он прерадосно служио. Он им је својим сопственим рукама ноге прао, и затим поуке давао. У Светом Писму је био веома искусан, пошто је ову благодат примио од Бога. Пошто би братији објаснио многе главе из Светога Писма, и предао им православно учење о вери, он их је подстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи да не приступају телесној храни пре но што душу своју нахране духовном храном; а та је храна - примање тела Христова. После Причешћа и принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао братију за трпезу, а сам је увек за време обеда давао братији важне савете и говорио им о спасењу.
Ава Ор се славио међу многим Оцима и стога што је за један дан подизао келије за многе монахе који би к њему дошли: сазивао је сву присутну братију, те је један правио кал, други цигле, трећи је вукао воду, четврти секао дрва. И када би келије биле готове, он их је давао дошавшима и одмах их снабдевао свима осталим потребама. Јер Бог изобилно шиљаше Своме угоднику све што му беше потребно. Једном дође к преподобном Ору неки страни, лажљиви инок, који претходно сакри своје одело и појави се пред оцем полунаг, молећи га да му да одело. Ава Ор га изружи пред свима за лаж и изнесе на средину његово сакривено одело. Отуда нико није смео да лаже пред њим, јер су сви знали колику благодат врлине он има, коју је стекао својим дугим светим животом. Мноштво монаха, када су с њим бивали у цркви, личили су на хорове анђела који славе Бога.
Једном на поуку братији ава Ор исприча ово: Видех у пустињи једнога мужа, који три године не окуси ништа од земне хране; анђео Господњи доношаше му сваког трећег дана небеску храну, која му у исто време замењиваше и воду. - Но знам међу монасима и таквог човека, коме дођоше ђаволи у облику небеских војника и ангелских чинова, показујући му огњена кола у којима се налазио тобож неки цар, окружен славом. Тај цар рече иноку: "Ти си, човече, испунио све врлине; сада још треба да се поклониш мени, па ћу те као Илију узети на огњена кола и узнети са земље". Чувши овакве речи, инок се питаше у себи: "Шта ово значи? Ја се стално поклањам Спаситељу мом, који и јесте мој Цар; и када би овај кога сада видим био мој Спаситељ, он не би тражио од мене да му се поклоним, пошто зна да Му се ја свагда клањам". После таког размишљања инок рече: "Ја имам свога Цара коме се непрестано клањам, а ти ниси мој цар". И тог часа ишчезоше сви ђаволи са својим царем и огњеним колима.
Све ово свети Ор причаше братији као о неком другом; Међутим, многи од њих знађаху добро, да се све то догодило с њим.
О преподобном оцу Ору постоји и следећа повест, која се односи на оно доба у његовом животу када је он имао само једнога ученика. Једне године када настаде пресветли празник Васкрсења Христова, тај ученик рече своме учитељу: Знаш ли, оче, да је сада Пасха, па треба да је и ми празнујемо као што је и сви празнују. - Да, чедо, одговори старац, ја сам заборавио да је сада Пасха. - И изишавши из келије, преподобни Ор стаде под отвореним небом, и пруживши руке своје к небу проведе тако три дана у том положају непомично, имајући сав ум погружен у Богу. После трећега дана он дође к ученику и рече му: Ето, чедо, ја према својој моћи отпразновах Пасху. - А шта си то радио, аво? упита га ученик. - Чедо, одговори старац, за монаха је празник и Пасха да ум његов пролази мимо вреве овога света, као Израиљ непоквашених ногу море, и да се сједини с Богом. Инок који бежи од видљивих ствари, приближава се невидљивом Богу; а који се везује за ствари, удаљује се од невидљивог Бога.
Пошто преподобни отац Ор изведе на истинити пут спасења не само многе монахе него и велико мноштво мирјана, он се престави ка Господу у небеске обитељи и придружи се лику великих преподобних отаца, који стоје пред престолом Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.
