Свети мученик Елевтерије беше из Цариграда; сијаше побожношћу и православљем, а богатством и славам превазилажаше све ондашње славне људе и великаше, јер одмалена беше одрастао на царском двору, и тамо беше у највећој части. Али, сав обузет љубављу према непролазном и вечном благу, он земаљска блага не рачунаше ни у шта, и волео је бити на последњем месту у дворима Господњим, него ли да заузима прво место у дворима грешника. Очима душе прикован ка Богу, он сваки дан провођаше у хваљењу и слављењу Бога, и упражњаваше сваку врсту врлине.
Међутим, упропаститељ душа људских ђаво не могаше подносити Елевтеријева добра, стога употреби светитељевог слугу као своје оруђе. Слуга оде тадашњем безбожном цару и оклевета светог Елевтерија, говорећи: Мој господар Елевтерије крштен је хришћанским крштењем, подигао је цркву, обожава Распетога, а мрзи и ниподаштава царске наредбе; има тајну кућу под земљом, приноси Христу свеноћна бденија и мори тело своје постовима, сузама и плачем.
Чувши то од слуге, цар се испуни гнева и посла да му доведу Елевтерија. Када светитељ предстаде цару, цар га спокојно и благо упита: Што си нас напустио, Елевтерије? Толико времена те нема. Презрео си моју огромну љубав према теби и царске дворе. - Свети Елевтерије одговори: Разне болести, царе, изнурише ми тело, па да бих повратио своје здравље проводим време на чистом ваздуху и подесном месту. - Цар му на то рече: Зар је само теби потребна благодет чистога ваздуха? И нама би било добро, да се обретемо тамо с тобом.
На ово светитељ не одговори ништа. Но предвече цар пређе преко реке Сагаре и оде к светитељевој кући. Тамо пронађе једна тајна врата, уђе на њих и угледа диван храм. Али не хте да уплаши светитеља претњама, већ покуша да га придобије ласкавим речима. Но све то би узалуд; свети Елевтерије остаде непоколебљив у својој вери. Цар онда нареди да светом исповеднику одсеку главу, а да чесно тело његово баце псима и птицама да га разнесу.
Обезглављен, блажени Елевтерије предаде свету душу своју у руке Божије. Чесно пак тело његово, бачено, нађе неки побожан и христољубив хришћанин, који беше у свештеничком чину, узе га, и пошто га помаза дивним мирисима, сахрани га на угледном месту.
