Када је Китај постао "црвеним", Руси су се расејали по целом свету. Нешто мало њих нашло се у Швајцарској, а међу њима и аутор иконе. Сада су све избеглице из Китаја, већ отишле у вечност, изузев једне, р. Б. Олге, која је и уручила ову икону православном свештенику из Страсбурга, о. Владимиру Шибајеву. А он, са своје стране, предао нам је њену тачну копију.
У периодима потпуне безнадежности, рекло би се, Господ шаље "мужеве снажне и разумне", ради духовне подршке читавој нацији. Може се рећи да је таква ситуација увек била карактеристична за историју Русије. Лице Патријарха Тихона - то је лице саме Русије у њеним највишим пројављењима. Такво лице је могло бити и код сељака и код Цара. Лице на коме нема лажи. Лице човека који не живи за себе. У присуству оваквог човека јавља се осећање да ништа не може бити страшно. Мир који улива наду. У њему је простота аристократе или боље рећи Божанска простота. Као што је рекао старац Амвросије: Где је просто - тамо је анђела сто, а где је мудрено, - тамо нема ни једног".
Ова простота и анђелско-небесно и чудесно - од самог почетка присуствују током читавог живота Патријарха Тихона. Што орiгиналнија простота, то тајанственији живот. Будући Патријарх Тихон - Василије Ивановић Белавин се родио 19. јануара у селу Клин, у породици свештеника. Његовом оцу се једном у сну јавила покојна мајка и предсказала судбину своја три унука. За једног је казала, да ће живети обичним животом; за другога да ће умрети млад, а за Василија је рекла да ће бити велики. Ово предање сачувало се у породици свештеника Белавина. И све се тачно испунило. Ми се сећамо главних етапа његове биографије. Будући Патријарх је са одличним завршио Псковску семинарију, где је од својих сакурсника добио шаљиво-озбиљни надимак "архијереј". (Невољно се у сећање враћа епизода из живота његовог небеског покровитеља - св. Тихона Задонског, коме су се у годинама учења у семинарији, другари такође подсмевали надимком "архијереј" или "кађењем" опанцима.) А касније, већ у Петровградској духовној академији, Василије Белавин је добио нови пророчки надимак - "Патријарх".
14. децембра 1891. године, у цркви Три Светитеља, Псковске духовне семинарије, као њен предавач, 26годишњи Василије Белавин је био пострижен у монаштво са иночким именом - Тихон. Потом га упућују у Холмску духовну семинарију (Варшавска епархија), где он постаје ректор и следи његова хиротонија у епископа. Он је био најмлађим од свих њему савремених јерарха Руске Цркве. Све његово служење је по речи Апостола: "Немамо града који ће остати, него чекамо онај који ће доћи". И у буквалном смислу - странствовање од једног до другог града. Са потпуним самоодрицањем, не жалећи снага, он "напаса" своју паству на Аљасци, у Јарославу, у Виљни.
Фебруарска револуција затекла је Владику у Москви, где је био његов ред да присуствује св. Синоду. У Москви се епархијски сабор припремао да изабере новог московског архиепископа или митрополита. Оберпрокурор Љвов тежио је уништењу Православља. Његово дериште - новине "Московски црквени глас" - устима протојереја А. Ваведењског, саветовале су да се у богослужењу пређе са црквенословенског језика на руски. Устима епископа Бељског Серафима - прекоревале су духовенство, што оно није обележило празничним богослужењима "празник слободе" - 1. мај по нов. календару. Свештеник Смирнов призивао је да се "збаци раса" и постане "свештеником-грађанином", а не предметом подсмеха. Но, ма колико се Љвов трудио да прогура своје, сви његови кандидати су били одбачени од црквеног народа. И на Московску катедру, 4. јула 1917.г бива изабран архиепископ Виленски Тихон, до тада отпуштен Љвовим из Синода. Њему је била и поверена организација Помесног Сабора, који се није састајао више од 200 година.
Ми са страхопоштовањем предстојимо пред тајном изабраништва Патријарха Тихона, јер је он предстојатељ Цркве новомученика и исповедника Руских, који су се прославили у небивалим у историји гоњењима. Он је заједно са Царском породицом - у центру иконе новомученика, насликаној по откровењу свише. Ово нас подсећа на стајање Мајке Божије и возљубљеног ученика код Крста Христовог. Чудесно је да је прослављење Патријарха Тихона било на дан спомена апостола Јована Богослова(1989.г) Читавим својим обличјем, свети Патријарх као да завешта нашој Цркви речима Апостола: "Децо, љубите једни друге!". И ове речи подсећају на његово последње обраћање: "Чеда моја! Сви православни руски људи и сви хришћани! Само на камену исцељивања зла добрим гради се непобедива слава и величина наше Цркве... Следите за Христом! Њега не изневеравајте. Не дозволите да вас победи зло, већ побеђујте зло добрим!" Ово је свагда најглавнији завет - а нарочито у времена, када се зло раскрива у својој пуној снази. Не ставља ли Господ скоро исте речи у уста светог Цара-мученика уочи његове смрти: "Зло које је сада у свету, биће још јаче, али неће зло победити, већ љубав". Свети Патријарх Тихон и Цар-страстотерпец - код Крста Христовог, и сав сабор мученика - код Крста, сваки од њих са Христовим крстом у рукама.
Сав живот светог Патријарха Тихона је у вези са светим Царом-мучеником. Незадовољан тиме, што су на Аљасци и великим градовима Америке, просте стамбене куће претворене у цркве, владика Тихон за време свог служења тамо, обраћа се за помоћ Русији и локалном православном становништву. Император Николај II се први одазива на ову молбу, те се средствима које је он приложио, у Њујорку и Чикагу ускоро граде православни храмови. У години празновања 300годишњице династије Романових, када је Владика био на Јарославској катедри, Цар са породицом посећује Јарослав. Он се обратио Сверуском Цару са речима поздрава и благослова. За време рата са Немачком, Владика је бивао на фронту, чак и под непријатељском ватром. 1916. године, за труд у славу Отачаства, Николај II га награђује брилијантским крстом за ношење на клобуку. Када се Цар злопатио у Тобољску, Патријарх Тихон је успео да му преко Тобољског епископа Гермогена преда просфору и благослов. Сазнавши за зверско убиство Цара, Патријарх је истог дана окупио Саборни Савет, на којем је било одлучено да се без одлагања чине помени за убијеног Цара. А кроз два дана, на празник јављања Казањске иконе Божије Мајке, он је произнео проповед која је постала историјском, - истовремено разобличавајући безбожне убице Императора. То је био почетак прослављења Царских мученика. Тако они иду у сусрет један другом у вечности, код Крста Христовог. Ка оном сусрету, који је представљен на икони, насликаној по откривењу свише.
Немогуће је не видети изузетни удео Божије Мајке у судбини Патријарха Тихона. И ово је тако разумљиво за нас, који знамо за свагдашњи Покров Божије Мајке над Русијом - тим "Домом Пресвете Богородице", а ово нарочито у периодима који су били одлучујући за њену судбину. Сви наши свети прослављени су Њеним благодатним заступништвом, а тим више се шири благослов Патријарха на сав гоњени православни народ, јер он стоји поред Богородице и Крста. Сви главни догађаји у животу Првосветитеља повезани су са Богородичиним празницима. Тако, Помесни Сабор, на којем је био изабран Патријарх, отворен је на дан Успења Богородичиног. После Божанске Литургије у храму Христа Спаситеља, пред Владимирском иконом Божије Мајке - те наше највеће светиње, пред којом се од давнина савршавало помазање на царство и на патријаршијско служење, - старац Зосимовске и Смоленске пустиње, јеросхимонах Алексеј извукао је жреб са именом новоизабраног Патријарха. Пред истом иконом је било крунисање нашег последњег светог Цара. Интронизација Патријарха Тихона била је савршена у Успењском сабору Московског Кремља на празник Ваведења у Храм Пресвете Богородице. А света кончина његова била је на дан Благовести.
Благодарећи овоме дару благодатне простоте, Патријарх Тихон, као и Цар-страстотерпец, ма где је служио, увек је био окружен необичном љубављу народа. Када је дошао час његовог растанка са Холмском земљом, по сведочењу очевидаца, "читав крај је био сметен и проливао је сузе због растанка са омиљеним архипастиром". А житељи Јарослава, праштајући се са њим, за свагда су га изабрали за својег почасног грађанина (случај скоро јединствен у руској историји). Оваква љубав народа према својем архипастиру може се упоредити, вероватно, још само са оним свеопштим поштовањем, којим је био окружен свети праведни Јован Кронштатски. Не задуго пред свој крај, отац Јован му је рекао: "А сада, Владико седите Ви на моје место, а ја идем да се одморим". У овој љубави испунило се такође очекивање народа о обнови патријаршества у Русији после рушења православне монархије: "код нас нема више Цара, нема оца, кога смо ми волели". Свесни да Патријарху прети опасност, верујући су организовали безоружану стражу код његове резиденције.
Тако блиско доживљавају православни људи све што се догађало са њиховим Патријархом, да Господ преко њих тајанствено извештава о часу исхода његове душе. Пре четврт века, ја сам добио јединствени документ од матушке Надежде, последње монахиње Марто-Маријинске обитељи. То је сведочење о јављању 1912.године, преподобног Онуфрија Великог, знаменитог подвижника Тиваидске египатске пустиње (IV век).Ово јединствено у својој врсти чудо у историји Цркве, документовано је духовником велике кнегиње Јелисавете, преподобно-исповедником Сергијем (Сребрјанским). Током многих година преподобни Онуфрије јавља се прогоњеним монахињама пророкује, утешује, предупређује, помаже, спашава. То нису прости снови. Према сновима Црква се односи више него опрезно и одвраћа од вере у њих. Ја ћу навести овде причу о једном од тих безбројних благодатних виђења, зато што је у њему показано, до каквих дубина може достићи истинска простота у Христу. На неколико дана до Божића, тешко болесна Фросја (матушка Љубов), најближа другарица монахиње Надежде, имала је виђење у којем јој преподобни Онуфрије јавља о њеном скором исцељењу. "У сабору обитељи служи Свјатјејши Патријарх Тихон са много духовенства. Храм је препун и Фросја никако не може да се пробије до певнице. Одједном она види: Царска врата се отварају, на престолу у јаслама лежи Младенац. Он устаје и прилази Царским вратима, у рукама држи велики свежањ гранчица, на чијим врховима блистају звезде. Патријарх први прилази и прима од Господа једну гранчицу. А после њега прилази духовенство, певци и народ. Али Фросја никако не може да приђе. Одједном пробијајући се кроз гомилу народа, иде епископ Антонин, обновљенац. Одежда му је поцепана и запрљана блатом, и када је он дошао до олтара, Царска врата се затварају и Младенац одлази. Антонин почиње да моли Патријарха, али му он одговара да ништа не може да учини за њега. Онда он прилази Фросји, говорећи: "па, ти си испосница, замоли једну грану за мене!" - а Фросја одговара: "Ја и сама нисам добила". Свети Патријарх Тихон ју је позвао и замолио да му исприча своје снове. Када је она испричала последњи сан, Свјатјејши је рекао келејнику: "Па, Јакове, ја треба да се припремам за смрт". И стварно, он је умро 25. марта, а сахранили су га на Цвети. И када су на свеноћној сви стајали са упаљеним свећама, тај призор је подсећао на сан са гранчицама на чијим врховима су биле звездице.
Лице Патријарха Тихона одражава црте анђелске смирености, ум, доброту, храброст, приступачност, великодушност, пожртвованост. То је простота дубине и висине. Но, код њега је присутна и једноставност добродушности и хумора. "Све се руши около, - сећа се блиски њему јерарх, - а он "хихи и хаха, и милује мачора". "Ја шаљем своје епископе на југ, - шали се Патријарх, - а они их шаљу на север". Алексеј Јаковљевић Полозов, син келејника-мученика и патријаршијско кумче, кога сам имао среће да причешћујем последњих година његовог живота, испричао ми је како је Свјатјејши волео да се игра са њим, трогодишњим дететом. На његовим фотографијама из тог времена види се горчина и жалост. Али, ма шта се дешавало - увек је била присутна детиња отвореност и поверење према вољи Божијој.
Почетком 1918. године, када су Патријарху саопштили, да се у Петрограду окупио велики одред морнара, да би га ухапсили, а он на то не обраћа никакву пажњу. Усред узбурканог мора догађаја он се буквално понаша као Јона на броду. Келејнику, који је увече дошао да га упозори, да ће ујутро морнари бити у Москви, он је одговорио: "Не сметајте ми да спавам!". Затим је ушао у своју спаваћу собу и крепко заспао. Ујутро су приспела обавештења да су морнари већ у Москви, на Николајевској железничкој станици и да могу у току дана ухапсити Патријарха. Свјатјејшем предлажу да пређе у здање семинарије, где су становали учесници Сабора. Но, он је са уобичајеном за њега мирноћом одговорио, да се никуда неће склањати и да се ничега не боји. Морнари нису дошли. Они су преседели пола дана на станици, а затим се вратили назад у Петроград. У овом безграничном поверењу у промисао Божији је његов подвиг исповедништва. Када је започело откривање светих моштију, Патријарх није могао оставити без одговора такво изругивање и написао је апел у коме се захтева прекид богохуљења. У данима масовног богоодступништва, он је говорио, да је дуг Цркве - "да укаже на људска одступања од великих Христових завета љубави, слободе и братства - и да разобличава дела заснована на насиљу и мржњи, те да призива све Христу". Патријарх се постојано мучио питањем: "Докле се може уступати безбожној власти?" Он је био свакодневно спреман на смрт: "Нека моје име нестане у историји, само ако би то Цркви било на корист", говорио је он. Када је под изговором помоћи гладнима било предузето уништавање Цркве, Патријарх је благословио да се жртвују црквене драгоцености и иступио против насртања на светиње и народно благо. Као последица тога, уследило је његово хапшење, и он се од 16. маја 1922. до јуна 1923. године налазио у заточеништву. Нове власти нису сломиле светитеља, већ су биле принуђене да га пусте. Више пута је предузиман атентат на њега. У једном од таквих покушаја убијен је келејник Свјатјејшег, Јаков Полозов. Патријарх је завештао да га после смрти сахране поред њега. Последње године свог живота, он прогоњен и болестан, није пропуштао ни једног празничног или недељног богослужења. 23. марта 1925. год., Свјатјејши Тихон је савршио последњу Литургију. Незадуго до смрти, рекао је: "Сада ћу ја уснути. Ноћ ће бити дуга-дуга, тамна-тамна". И на дан Благовести Пресветој Богородици отпочинуо је у Господу. Он је запитао келејника: "Колико је сати?" - и добивши одговор, рекао: "Па, слава Богу!", а затим је три пута поновио: "Слава теби Господе!" - као после Причешћа, - два пута се прекрстио и тихо отишао ка Господу. Усред светлости и славе, он наставља да пребива у оној ноћи, кроз коју треба да прође до скончања века наша Црква. Но овај прелаз је крсни, и ми не говоримо случајно да је Благовест - зора Васкрсења.
