У дане великог кнеза Московског Василија Јоановича живљаше у Псковској области у селу Виделебју побожан човек Филип са својом благочестивом супругом Анастасијом. Њихов најстарији син, видећи добар пример у својим родитељима, остави светску сујету и замонаши се. У овој благочестивој породици роди се преподобни Никандар, у свету Никон; роди се 1507. године. Отац Никонов убрзо умре, и он остаде на рукама мајке. Од детињства Никон жељаше да се научи књизи, да би могао читати Свето Писмо. Он често похађаше своју сеоску цркву, посвећену светом Николају Чудотворцу, чије житије он жељаше да подражава. Као дете, он није волео дечје игре; лепо одело није га мамило; свиђао му се монашки живот, посвећен труду и молитви. Побожног дечака нарочито су привлачили подвижничком животу примери преподобних Ефросина и Саве, који недавно беху засијали својим подвизима и чудесима у Псковском крају.
Када наврши седамнаест година Никон стаде молити своју мајку да се она повуче из света и замонаши. Анастасија послуша сина; један део свога имања раздаде сиромасима, други поклони цркви Божјој, па се замонаши у једном женском манастиру. Ускоро затим она сконча. Никон оде у Псков, обиђе све тамошње цркве и манастир, и оствари своју давнашњу жељу: посети места где су се подвизавали свети Ефросин и Сава и поклони се њиховим нетљеним моштима. Од тада у њему се још јаче разгоре жеља да подражава њихове подвиге.
По повратку у Псков, Никона прими у своју кућу трговац Филип, који га беше заволео због његове необичне смирености и трпљења. Он га и даде код једног ђакона да га учи књизи. Никон врло брзо изучи књигу, и стаде читати Свето Писмо, тако да се сви дивљаху његовом успеху. Но његова главна мисао била је, како угодити Господу и спасти душу своју. Поодавно он беше чуо за неко пустињско место између Пскова и Порхова, усред непролазних шума. Али како пронаћи то место, он није знао. Зато се мољаше Господу да му пошаље човека који би га одвео тамо. Господ услиши његову молитву и посла му таквог човека, по имену Теодора Ситника. Никон га стаде молити, говорећи му: Још у раном детињству слушао сам о том пустињском месту, али није било човека да ми покаже то место. Оно је теби познато; молим те, упути ме како да га пронађем; за то ћеш добити награду од Господа, и мојој грешној души бићеш наставник ка спасењу.
Видећи у Никона тако силну жељу, благочестиви Теодор га тајно од других одведе у пустињу. Начинивши колибу, они се обојица ту настанише, и стадоше подвизавати у трудовима и молитвама. Након извесног времена када Никон оде у Псков да по обичају свом присуствује светој литургији у цркви светог Богојављења, њему би глас из олтара: "Никоне, Никоне, слуго мој, иди у пустињу, показану ти благочестивим Теодором, и тамо ћеш наћи покој себи; и после тебе прошириће се то место, и многи ће се на њему спасти".
Преподобни Никон одмах у духовној радости изиђе из храма и крену у своју пустињу. На путу се срете са блаженим Николајем Псковским; овај му предсказа да га у пустињи очекују разна искушења од бесова и нападаји од злих људи. А л и то не уплаши Никона; он радостан стиже у своју пустињу, и подвизаваше се петнаест година у труду, молитви, посту, читању Светог Писма, непрестаном бдењу. Многе напасти трпљаше он од бесова и злих људи, но он за све благодараше Бога.
Међутим пронесе се глас о подвизима пустињака, и околни житељи стадоше се стицати к њему, просећи молитве и поуке. Слава од људи беше тешка смиреном подвижнику Никану, и бежећи од ње он остави пустињу и врати се у Псков. Одатле оде у Крипецки манастир светог Јована Богослова, основан преподобним Савом. Угледавши икону подвижника и припавши к раки моштију његових, Никон се мољаше: Преподобни угодниче Божји Саво, помоли се Господу Христу, да ме удостоји следовати житију твоме, и приброј ме твом изабраном стаду.
Са смирењем и сузама Никон мољаше игумана Крипецке обитељи да га удостоји монашког пострига и прими у братство. Но игуман га одвраћаше говорећи: Манастир наш је сиромашан и оскудан; нећеш моћи ти издржати невоље и тешкоће на овом месту. - Међутим Никон стално понављаше своју молбу. Игуман најзад пристаде, и Никон би замонашен добивши име Никандар. Као монах он се још више стаде подвизавати: сав се предаде Богу, потпуно се одрече своје воље и потчини у свему вољи игумана и братије. И крепљаше себе оваквим благочестивим размишљањима: "Монашко живљење слично је пшеничном пољу; оно захтева честу кишу од суза и велико трудољубље. Ако хоћеш да донесеш обилан род а не трње, ти онда буди будан умом и труди се; старај се да будеш добра земља а не каменита, да би семе посејано с неба у срце твоје могло донети рода, а не да увене од припеке мрзовоље и нехата". - Хранећи таквим спасоносним размишљањима душу своју, он јој молитвама достављаше духовну насладу: у молитвеном бдењу провођаше ноћи, одгонећи тегобу она. Тело своје он мучаше уздржањем и постом, сећајући се увек речи пророка Давида: Види јаде моје и муку моју, и опрости ми све грехе моје (Пс. 24, 18). Време слободно од молитве преподобни Никандар провођаше у рукодељу. Игуман и братија дивљаху се подвижнику, његовој благој нарави, смирености и послушности, бодрости и издржљивости у подвизима, и прослављаху Бога. А горе споменута два мужа, Филип и Теодор Ситник, оба пођоше за примером преподобног Никандра и примише постриг у истој обитељи; први доби име Филарет а други Теодосије; и ту скончаше живот свој.
Међутим преподобни Никандар, поново бежећи од људске славе и тугујући за пређашњим пустињачким животом, оде у своју пустињу и проживе тамо неколико година; и храњаше се једино биљем, и то дивљом слачицом. Но живот подвижников у дивљој пустињи био је понекад излаган опасностима. Тако једном приликом нападоше разбојници на убогу колибу светитељеву, покупише бедни иметак његов, лишише га и последње утехе - светих икона и књига, а њега самог силно избише, ранише га копљем у ребра, па оставише једва жива. Но светитељ се не наљути, већ се стаде молити за своје злотворе гледајући у икону Спаситељеву: Господе Боже мој! Ти Безгрешни добровољно прими од Јевреја страдање ради нашег спасења; а ја многогрешни претрпех ово потпуно по заслузи за безбројне грехе моје. - А за злотворе своје он се овако мољаше: Господе, не упиши им ово у грех, јер не знају шта раде.
Брз на помоћ Господ подари на чудесан начин исцељење смиреном слузи Своме; а разбојници бише кажњени. На два километра од келије светитељеве бејаше језеро Демјаново, у које се улива река Демјанка; по Божјем промислу на обалама овог језера разбојници изгубише пут, и три дана лутаху узалуд тражећи пут и мучећи се од глади. И двојица од њих у очајању стадоше ружити светитеља. Но Господ казни нераскајане: при прелазу преко реке Демјанке, они се омакоше с брвна и удавише се. Преостала пак двојица уплашише се и раскајаше, па нашавши пут ка колиби преподобног Никандра, вратише му ове што му беху узели. Са горким плачем и сузама они мољаху преподобног да им опрости и да се помоли Господу за њих. С родитељском љубављу преподобни прими раскајане, опрости им, нахрани их, и много их моли да се оставе злог заната свог - крађе, пљачке и разбојништва, па их отпусти с миром. Вративши се дома, разбојници причаху свима шта им се десило и слављаху угодника Божјег преподобног Никандра. Дознавши за напад разбојника на подвижника, околни житељи стадоше му са великим усрђем доносити иконе, хлеб и одећу.
Међутим, преподобни се није толико бојао разбојника колико похвале људске. Зато понова остави он пустињу, па по други пут крену у Крипецки манастир. Дошавши тамо, преподобни Никандар продужи свој строги подвижнички живот; хранио се ражаним хлебом и водом; није окушао ни вина ни рибе; једино је у суботу и недељу понекад разрешавао себи помало варива. Врлинама и строгошћу живота, трудољубљем, смиреношћу и послушношћу, преподобни је превазилазио све у манастиру. Он је свима служио: носио воду, секао у шуми дрва и доносио их у манастир. Ноћи је проводио у сталном бдењу; понекад је излазио у шуму, обнаживао своје тело и давао да га комарци и обади уједају, те му је по целом телу текла крв; а за то време он је непомично седео предући вуну и певајући псалме; у свануће се враћао у манастир, први хитао у цркву где је одстајао сву службу, не мичући се са свога места, и последњи излазио из цркве. Дивећи се његовим подвизима, братија га по ставише за црквењака. Поред тога, њему би стављено у дужност тешко и мучно послушање - да меси и пече просфоре. Но преподобни с радошћу стаде вршити тај посао, овако расуђујући: Када је Господ наш Исус Христос назвао Телом Својим хлеб припремљен за Тајну Вечеру, онда ја треба да се радујем што ме је Бог удостојио да спремам такве хлебове, на којима се врши велика и страшна тајна: на чудесан и недокучљив начин они се претварају у свето Тело Христово.
Тако се подвижник Божји и надаље неуморно трудио. Иноци, видећи његову полетну ревност и заволевши га због његове смирености и кротости, молише игумана да Никандра постави за келара. Игуман им испуни молбу. Иако унапређен овим, препоДобни не измени свој ранији начин живота, већ нову дужност обављаше са смиреноумљем и усрђем, као да му је одређена самим Господом. Због дате му власти он се није понео, имајући на уму речи Спасове: Који хоће да буде већи међу вама, нека буде свима слуга (Мт. 20, 26). Са дужношћу келара добивши уједно власт у манастиру, преподобни Никандар се држаше као најмлађи, пре свих излазећи на послове. Али преподобни не остаде дуго келар: њему беше неподношљиво трчкарање, везано са келарством, и тешко му падаше непрестано пословање с људима; срце га је вукло ка ранијем пустињачком животу, ка безмолвију, ка усамљеничком молитвеном тиховању, зато се поново реши да заувек напусти манастир.
Отишавши из Крипецког манастира, преподобни отац се настани на једном острву, удаљеном пет километара од манастира. Ту он направи колибу и предаде се својим уобичајеним подвизима; и тако проведе три и по године. Слава његовог пустињачког живота привуче к њему многе посетиоце, који искаху од њега поуке. Међутим враг и завидљивац рода људског нашану игуману и братији Крипецког манастира мисао да Никандар, привлачећи к себи народ, умањује манастирске приходе. Због тога они дођоше к преподобном са захтевом да се удаљи са тога места. Светитељ са највећом смиреношћу изврши њихов захтев: он понова крену у своју пустињу, указану му Богом.
Дошавши у своју пустињу, светитељ се поново предаде подвизима, и проведе тамо као пустињак тридесет две године и два месеца, све до саме блажене кончине своје. Од тога он проведе петнаест година не видевши лица човечјега, те људи ни знали нису место његових подвига. Но Господ на чудесан начин откри свету угодника Свога. Неки Петар Есјуков који је живео на петнаестак километара од колибе светитељеве силно је патио што нема деце. Но гле, једном дотрча један јелен у само двориште Петрово. И то би не случајно него по вољи Божјој: као што у старо време Господ преко јелена приведе крштењу светог Евстатија, тако и преподобног Никандра Господ откри преко овог јелена. Јер Петар са својим људима појури за јеленом, и сапутници један по један заостадоше, тако да најзад само Петар остаде у потери за јеленом. Јурећи за јеленом Петар зађе у страшну, густу прашуму, и изгуби из вида јелена, али примети малену колибу, ограђену плотом, - жилиште преподобног Никандра. Петар закуца на врата са молитвом, али одговора не би; он понови молитву и други и трећи пут, но нико му се не одазва. Петар онда остаде пред келијом чекајући. Најзад се врата отворише, и пустињак, који раније Петра никада виђао није, обрати му се овим речима: Сине мој Петре, иди у гостопримницу код храста, ја ћу одмах доћи тамо.
Када преподобни дође к Петру, овај му се поклони и за: моли за благослов. Старац му одговори: Чедо Петре, нека благослов Господњи буде на теби и на супрузи твојој. - Петар помисли: Видим да је ово заиста свети човек и пун Духа Светога, јер ме никада видео није, а зна и моје име и то да сам жењен. - И упита Петар преподобног како се зове и колико је већ времена у пустињи. Старац одговори смерно: Грешни Никандар је моје име, а колико сам година овде то не питај; то само једини Бог зна. - Тада Петар, павши на колена пред светитељем, стаде се горко жалити на своју злу срећу: Ето већ сам стар, а немам деце, - Преподобни му одговори: Устани, чедо, и врати се дому свом: на молитве Пресвете Богородице, у вас ће се родити син.
И стварно, предсказање светитељево се испуни. Од тога времена Петар често долажаше к преподобном и храњаше душу своју његовим светим поукама. Једном угодник Божји рече Петру: По одласку мом из овог таштег света, прошириће се ово место; над гробом мојим подигнуће се црква у част славног Благовештења Пресвете Владичице наше Богородице.
Овога угодника Господ удостоји дара прозорљивости. Једном приликом к преподобном Никандру дође један од околних житеља Симеон, желећи да од светитеља добије благослов и поуку. А преподобни, провидевши да Симеону ускоро предстоји смрт, рече: Сине мој Симеоне, време живота твог скраћује се, - и пруживши му маказе настави: иди у манастир који ти Господ укаже, и пострижи се овим маказама, јер се приближује крај живота твога. - Симеон онда отиде у један манастир, прими постриг, и ускоро, пошто се причести Светим Тајнама Христовим, с миром отиде ка Господу.
Међутим људи, слушајући о подвижничком животу преподобног Никандра, стадоше све чешће и чешће долазити к њему. Када су се тихо приближавали његовој келији, они би обично чули како се светитељ моли, како плаче и често прави метанија. Но чим би приметио њихов долазак, он се правио Да спава. Када би посетилац закуцао на његова врата са речима: "благослови оче!" преподобни Никандар је ћутао; није одговарао ни на друго куцање; тек после трећег куцања он се кобајаги будио из сна и одговарао: "Господ наш Исус Христос нека те благослови, чедо".
У таквим подвизима проводаше светитељ све дане и ноћи; никада није легао да спава, него ако га је морио сан, он би одремао седећи, и то на кратко време, па би затим опет почињао да се моли; у занемаривању свога тела ишао је дотле да је водом умивао само руке и лице; хранио се највише биљем; а када би му благочестиви људи донели хлеба, преподобни је то примао с благодарношћу, сушио хлеб, и тако га јео; пио је само воду. Иако је водио тако суров живот, ипак је било немогуће видети његово лице намрштеним, напротив оно је увек сијало радошћу и спокојством. У току целог Великог Поста светитељ је јео само једанпут недељно, а у петак цветне седмице одлазио је у Демјановски манастир, причешћивао се, па се опет враћао у своју пустињу.
У самој ствари, само су Богу познати трудови и подвизи, које је свети Никандар упражњавао у пустињи. Често су се појављивали зли дуси да помету преподобнога, па су му чак и ране наносили, као некада светом Антонију Великом. Да би окрепио Свога подвижника, Господ му посла у виђењу преподобног Александра Свирског; овај угодник Божји охрабри Никандра на борбу са невидљивим непријатељима. У Еванђељу је речено да се овај плод изгони само молитвом и постом, - тим оружјем и преподобни Никандар однесе победу над кнезом таме. Али њему се ваљало дуго борити са духовима зла: сваки пут кад је преподобни хтео да се одмори, око њега је у келији настајала таква тутњава, као да пролазе многобројна кола, или се чула свирка. Тада је преподобни почињао да чита псалме Давидове, и тутњава је престајала. Тако зли дуси дуго време и дању и ноћу нису допуштали светитељу да се одмори, док их најзад Божјом благодаћу он не победи.
Једном приликом огроман медвед дође до келије светитељеве и поче се тако силно чешати о њу, да се она стаде трести и умало не паде. Закрстивши прозорче своје келије и осенивши себе сама крсним знаком, светитељ извири и виде огромног звера где стоји крај његовог жилишта. Тада се поново прекрсти, изиђе из келије и закрсти звера. Као поражен неком невидљивом силом, медвед паде пред светитељем и стаде му кротко лизати ноге, па се затим удаљи у шуму.
И по други пут јави се преподобном Никандру преподобни Александар Свирски у предсобљу келије; крепећи га на подвиге он рече: "Не бој се, брате мој Никандре: од овог часа Господ ће те избавити од свих замки вражијих". - И од тада светитељ задоби такву власт над ђаволима, да се они чак не усуђиваху приближити се његовој келији.
Један човек по имену Назарија, који живљаше недалеко од пустиње преподобног Никандра, разболе се тешко: црви му покрише цело тело, а на грудима му се отвори велика рана, те му се могла видети изнутрица; болесник се није могао мрднути без страховитог бола; и од такве болести Назарија паћаше годину и по дана. Видећи да је Назарија оболео од неизлечиве болести и да непомичан лежи, укућани његови плакаху не знајући како да му олакшају муке. Назарија мислено призиваше себи у помоћ светог Никандра, и најзад нареди да га однесу преподобноме. Они га однесоше и положише пред келијом пустињаковом. Када Никандар изађе из свога жилишта, Назарија скупивши сву своју снагу стаде грлити и сузама заливати ноге његове и молити Га да се помоли за њега Господу. Преподобни му рече: Назарија, пусти ми ноге. - Болесник се зачуди откуда му преподобни зна име кад га досада никада виђао није, па стога још усрдније стаде молити светитеља. - Ако ме ти, оче, говораше Назарија, оставиш, ја нећу отићи са овога места и умрећу пред тобом. Погледај, та мене су жива већ појели црви!
Тада преподобни нареди да Назарију однесу у келију за госте, и препоручи му да се постара да заспи. На то му болесник одговори: Оче свети, за све време своје болести ја ни једном нисам могао ока склопити, а како ми ти сада саветујеш да заспим? - Никандар рече: Ја сам загрејао келију очекујући твој долазак. Заспи у топлој келији, но прво ми покажи своје ране. - Назарија хтеде да му одмах покаже своју рану, али не могаде, пошто му се кошуља беше прилепила за рану. Светитељ закрсти рану и посла Назарију у гостопримницу, где он убрзо заспа чврстим сном. А сам светитељ, закључавши се у својој келији, сву ноћ усрдно мољаше Господа да Он, Једини Исцелитељ свих паћеника, подари здравље болеснику. Брз на помоћ свима који са вером призивају свето име Његово, Господ услиши молитву слуге Свога: изјутра пробудивши се Назарија се осети потпуно здрав; одмах устаде на ноге, краста од ране се одвоји заједно са кошуљом као љуска. Тада он стаде ватрено благодарити Бога за исцељење и прослављати Његовог угодника светог Никандра. Преподобни пак, не желећи славу од људи, запрети му да не прича о исцељењу; притом додаде: да ти не буде горе. Сељак Симеон Васиљев дође једном к преподобном Никандру и горко му се жаљаше како му је украден коњ ево већ пет дана. На то свети отац стаде благо говорити: Сине мој, тугујем ја не што су ти украли коња и што је он пропао, већ тугујем због човека који га је украо, јер је он то учинио по нашаптању ђавола. - Симеон примети светитељу: Чуди ме, оче, да ти тугујеш због лопова. - Подвижник одговори смирено: Ко много греши, тај се осећа крив и за грех крађе. - Онда додаде: Сине мој Симеоне, иди својој кући, украденог коња брзо ћеш наћи.
Речи светитељеве обистинише се: наредне ноћи коњ сам дојури кући. Симеон онда по други пут дође к преподобноме, заблагодари му и исприча му шта се десило. Притом додаде: А човек који ми је украо коња, јашући преко реке, удавио се. - Чувши то, преподобни отац Никандар се ожалости и стаде овако поучавати Симеона: Сине мој, треба туговати за хришћане који су без покајања умрли у гресима својим. - Тада Симеон паде на колена и поче просити опроштај за своје грехе. Преподобни га дуго поучаваше, и својим поукама пуним љубави просвети душевне очи Симеону, и он се врати кући својој благодарећи Бога и прослављајући Његовог угодника.
Преподобни отац наш Никандар, видећи да се приближава крај његовом земаљском животу, одлучи да прими велику схиму. Ради тога он оде у Демјански манастир и тамо из игуманових руку прими велику схиму. То би на осам година до његове кончине. У то време к преподобноме често долажаше један ђакон из града Поркова, по имену Петар, ради душеспасоносних разговора. Приликом једне посете отац Никандар каза Петру: Брате Петре, раније сам дуго време патио од ногу, сада осећам олакшање. - Петар погледа на светитељеве ноге, и угледа суве сувцате кости и кожу, што га силно порази. - Приликом друге посете преподобни отац рече Петру: Брате Петре, скоро ће Господ позвати к Себи моју душу и ти погреби тада моје грешно тело. - Петар му на то одговори: Када ме будеш известио о своме одласку к Богу, ја многогрешни извршићу све по речи твојој. - Подвижник стаде поново молити Петра да тада дође у пустињу и чесно погребе тело његово. А Петар га упита када ће бити његово престављење. Преподобни одговори: Не знам како ћу те известити, јер ће то бити за време рата: наићи ће овуда Пољска и Литовска војска и држаће у опсади Псков и Порхов; а ти када чујеш за моју кончину, без бојазни погреби тело моје; и над мојим гробом биће подигнута црква у част великог и славног Благовештења.
Тако се преподобни отац Никандар спокојно припремао да остави овај привремени свет. По истеку тридесет и две године и два месеца откако се преподобни отац последњи пут настани у својој пустињи, он се телом разболе. Убрзо светитељ осети приближавање смрти, и са сузама стаде молити Господа да му дарује опроштај свих грехова; при томе призиваше у молитвама све светитеље Божје, и своје пустињско обиталиште повераваше старању Пресвете Владичице Богородице. Затим преподобни отац наш Никандар леже на одар, прекрсти руке, и са речима. "Благословен си Боже што си тако благоволео, слава Теби!" предаде Господу дух свој.
Тако се мирно упокоји у Господу чудесни отац наш преподобни Никандар Пустиножитељ 24 септембра 1581 године. По његовом предсказању, у то време Пољски краљ Стефан Баториј наведе своју војску на Руску земљу; непријатељи опседоше градове Псков и Порхов, и по целој тој области размилеше се Пољаци и Литовци, те грађани нису могли излазити ван градских бедема. Тада у пустињу где живљаше преподобни отац Никандар дође ради светитељевог благослова сељак Јован Долги, из села Боровича. Куцнувши на врата светитељеве келије први пут, и други пут, и трећи пут, Јован не доби никакав одговор; онда уђе у келију и виде да је свети Никандар отишао ка Господу, а сва келија и колиба беше препуна изванредног миомира. Јован са страхопоштовањем узе чесно тело светитељево, и закопа га у земљу близу храста. Затим он, молитвама светитељевим, непримећен од Пољске војске оде у град Порхов и исприча житељима о кончини преподобнога и о томе како је он сахранио тело његово. На ту вест грађани Порхова стадоше ридати и туговати што се лишише таквог усрдног заштитника и молитвеника пред Богом; и они силно жељаху да иду на погреб светитељу, али се бојаху непријатеља. Тада ђакон Петар, видећи колебање својих суграђана, обрати им се оваким речима: Људи браћо, чујте што ћу вам рећи о новопрестављенам оцу Никандру. Сам он изрекао је преда мном предоказање о своме престављењу к Богу: предсказао је да ће се преставити у време најезде Литовских људи. А ви се не плашите и не бојте се, него смело идите и сахраните чесно тело подвижниково, јер је сам преподобни рекао да вас Господ Бог неће предати у руке непријатељима.
Ова реч ђакона Петра охрабри његове суграђане да без бојазни отиду у пустињу, где се тако ревносно подвизавао угодник Божји за време свог земаљског живота. Тако, ни од кога неометани, сви грађани: игумани, свештеници, ђакони и мноштво народа, на сам празник Покрова Пресвете Богородице, првог октобра, одоше у пустињу, на место подвига и кончине преподобног Никандра, однеше много свећа и тамјана, и свечано погребоше чесно тело његово.
Усамљено место подвига Пустиножитеља не остаде заборављено. Након две и по године после упокојења преподобног Никандра над његовом гробницом би подигнута црква у част Благовештења Пресвете Богородице. Године 1585 дође на то место један мирјанин. Ту он прими иночки постриг са именом Исаија. Дуго је Исаија патио од ногу и најзад, молитвама преподобног, би исцељен од свога недуга. Овај Исаија на месту подвига преподобног Никандра устроји манастир, назван Благовештенска Никандрова пустиња, и сабра у њему многобројну братију. На упорну молбу братије он се прими игуманства и би произведен за игумана митрополитом Новгородским Александром.
Преко сто година чесне мошти преподобног оца нашег Никандра почиваху у земљи, и онда се обретоше нетљене. Г о дине 1686 то би посведочено расписом патријарха Сверуског Јоакима, после чега сам патријарх са сабором духовништва уврсти угодника Божјег у лик Светих и одреди да се његов спомен празнује на дан његове кончине - двадесет четвртог септембра. Много исцељења и чудеса дарује свемоћни Господ свима који са вером прибегавају к нетљеним моштима Његовог угодника и усрдно се обраћају њему: Преподобни оче Никандре, моли Бога за нас.
