Анастасије нови Христов мученик био је родом из Парамитије Епирске. Једног дана он изађе са својом сестром и другим хришћанима у поље ради жетве. Деси се да у то време наиђе онуда син месног паше Турчина звани Муса заједно са другим Агарјанима. Видевши ови безбожници сестру Анастасијеву, која беше веома лепа, нападоше је са намером да изврше насиље над њом и да оскрнаве њено девојаштво. Брат, да би је заштитио, сукоби се са насилницима и омогући јој да побегне и да се спасе од њихових злобних намера.
Агарјани увређени и кивни на њега и на друге хришћане који му притрчаше у помоћ, оклеветаше га код паше да их је напао и да је изјавио жељу да прими турску веру. Паша љут посла војнике и они му доведоше свезаног невиног младића. Видевши га младог и лепог и храброг, паша зажеле да га милом или силом приволи да прими Ислам. Чувши то Анастасије рече са великом одлучношћу и храброшћу: "Никада нисам рекао тако нешто. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети уз помоћ Господа Христа". За време његовог саслушања беху присутни и његови тужиоци, који поновише своју оптужбу али он одлучно одби ту лаж: "Нити сам то рекао нити помислио, нити ћу се одрећи моје вере, за њу сам спреман да умрем. Све је то лаж и клевета. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети". Тада паша нареди да га туку и да га затворе у тамницу. После неколико дана посети пашу неки његов пријатељ, који чувши за Анастасија, саветоваше пашу да покуша лепим да га приволи на Ислам, а не силом, јер су хришћани веома упорни и тврдоглави. Паша га послуша и изведе мученика из затвора, и обећаваше му богатство и славу. Пријатељ пашин додаде тим обећањима да он има лепу ћерку и да ће му је дати за жену и уз њу многе поклоне, само да постане муслиман. Но он опет са одвратношћу одби сва њихова обећања не рачунајући ни у шта сва земаљска блага, тако да би поново враћен у тамницу.
Син пашин Муса видевши све ово, замисли се и поче да се пита сам у себи кајући се: "Каква је та хришћанска вера кад су они у стању да за њу жртвују сва земаљска блага и уживања и да претрпе свако страдање?" Желећи да нађе томе разјашњење, он уђе тајно у тамницу и срете се са Анастасијем. Бог видевши његову добру намеру, учини једно чудо, да би још више пробудио његову савест. Наиме, кад он уђе у тамницу и стражар му отвори, виде два муњесјајна младића поред Анастасија. Заблеснут том светлошћу, он паде на земљу у страху и трепету. Кад се ови сјајни младићи на Анастасијев знак удаљише, Муса му се примаче и запита га ко су били ти младићи. Чувши да су то били ангели чувари које имају сви хришћани, упита Анастасија да ли њих имају и Агарјани и зашто хришћани толико презиру блага овога света, не бојећи се мучења па чак ни смрти.
Мученик му одговори: "Сви ми хришћани имамо по једног таквог ангела који нас чува док смо у овом свету, а кад умремо он узима нашу душу и носи је у Рај. Код вас пак као и код осталих народа, само цео народ има по једнога. А разлог да одбијем понуђена богатства од стране твога оца, јесте тај што је све земаљско сенка и сан, a ja жудим за оним што је вечно и небеско, и што је Бог припремио свима онима који га љубе." Све ово дубоко се косну срца Мусиног, тако да он, просветљен Божјом благодаћу, паде пред ноге Анастасијеве, молећи га да га учини хришћанином. Мученик му рече: "To што тражиш немогуће је да сад добијеш, јер кад сазна твој отац за то, све ће хришћане побити. Ти веруј тајно у Господа Христа, моли Га да те удостоји свете тајне Просветљења, па ће се Он побринути о теби". Тада га мученик научи како да ставља на себе знак часнога крста и отпусти га у миру.
Безбожни пак отац овог богопросветљеног Мусе, изведе Анастасија из тамнице и кад виде да никаква обећања не помажу, нареди да га изведу ван града и да му посеку главу. И тако свети мученик Христов би посечен ван града у близини једног манастира, који се онде налазио. Његови свештени остаци остадоше на месту погубљења непогребени, јер тиранин забрани хришћанима страшним претњама да му се приближе и да га погребу. Многи су видели како ноћу силази с неба светлост на његове свете мошти. Једне ноћи мученик се јави паши у сну и нареди му са претњом да преда његово тело оближњем манастиру. Уплашен паша обавести монахе и они дођоше са свећама и уз певање погребних песама, сахранише мученикове земне остатке у манастиру.
После мученичке кончине Анастасијеве, син пашин Муса, постаде веома тужан и избегаваше сваку светску разоноду, кајући се и молећи се тајно Богу да га удостоји Његове благодати. Премудри Бог му омогући да оствари своју жељу на следећи начин. Његов отац би позван у неко друго место на свадбу код своје сестре. Он пак на своје место посла сина Мусу. Муса пре него што крену на пут нађе згодну прилику, оде у манастир где је био сахрањен Анастасије, паде ничице на његов гроб и мољаше се са сузама све до почетка службе. Наједном га ухвати сан и он виде Анастасија обучена у светле хаљине и чу како му каже: "He бој се, брате, крени се на пут и даће ти се оно за чим чезнеш." Утешен и обрадован, Муса оде по очевој наредби на свадбу, само о једном мислећи.и за једним чезнући.
Једне ноћи после свадбе, јави му , се у сну, у соби у којој је спавао, светло сјајни младић, који му рече: "Устани и пођи за мном". Он послушно устаде и онако бос и необучен изађе из куће у којој су сви спавали. После прилично дугог пута стигоше њих двојица код једног извора где нађоше неког пустињака. Тада му се поново обрати овај чудни младић, уствари анђео чувар душе његове, и рече му: "Овоме следуј и он ће ти дати оно за чим чезнеш." У том моменту младић постаде невидљив a Муса крену за пустињаком и тако они стигоше на Пелопонез. У Патрасу старац га укрца на брод и посла православним хришћанима у Венецију са препоруком. У Венецији га примише тамошњи хришћани са љубављу. Ту се он напокон крсти и доби име Димитрије. После неког времена, чувши за светог чудотворца Спиридона на Крфу новопросветљени Димитрије оде да се поклони његовим светим моштима, уђе у један манастир, прими монашки чин и доби име Данило.
У срцу монаха Данила разгоре се огањ за мучеништвом и жеља да пође стопама свога учитеља Анастасија. To би разлог да отпутује у Цариград где се удостоји виђења о ослобођењу хришћана од агарјанског ропства, које и записа. Цариградски хришћани га одвраћаху од мучеништва, бојећи се да то не изазове опште прогоне и гоњење хришћана. Данило послуша њихов савет и врати се на Крф али жеља за мучеништвом није га остављала. Опет отпутова у Лакедемонију с намером да поново оде у Цариград. У Лакедомонији се упозна са једним побожним хришћанином коме исприча свој живот. Дотични хришћанин виде у његовим рукама и икону коју му је поклонио онај пустињак, испраћајући га за Венецију а коју хришћани беху посребрили. Истом том хришћанину Данило исприча да има опширно описано мучеништво св. Анастасија са свим питањима и одговорима.
Постоји други запис у коме се каже да се монах Данило вратио из Цариграда "на Крф и ту упокојио у Господу, сазидавши претходно храм Богородице, који се до дана данашњега назива "Миртја", у коме се до данас чува опис мучеништва св. Анастасија и виђење Данилово, његовом руком написана." Свети новомученик Анастасије би посечен 18. новембра 1750. године у славу имена Божјег и из љубави према Христу Богу. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе Боже наш, спаси и просвети нас. Амин.
