Човек неки чувен и богат у свету, no имену Јован, презревши све сласти овога света, вођаше живот смирен и монашки, бављаше се божанским делима, труђаше се да угоди једино Богу, пребиваше стално у молитви и мољењу, и непрестано се сезаше за све већим и већим подвизима. А сврх свега тога његов најнеопходнији посао беше: по сву ноћ бдети у храмовима Господњим. Тако једне ноћи он у Цариграду оде великој цркви Свете Софије; али нашавши врата цркве затворена, он седе на једну оближњу клупу уморан, и седећи читаше тихим гласом своје молитве. И гле, угледа он светлост која иђаше ка храму; и напрегнувши очи он виде једног смерног човека који слеђаше тој светлости. Обрадован тим призором, Јован се сакри, желећи да што боље види шта ће радити тај човек. А када појављени човек стиже пред затворена врата храма Свете Софије, клече на праг, и дуго се мољаше; па онда пружи руку и прекрсти врата, и - о, чуда! - врата се тог тренутка сама отворише, и са светлошћу уђе и тај чудесни човек. Ушавши он клече пред икону Пресвете Богородице. Потом устаде, и отворивши друга врата уђе у паперту к дивним сребрним вратима, и тамо се мољаше Дуго. Затим та дивна врата отвори крсним знаком, и тако уђе у храм сав блистајући светлошћу - tpwTOEtS'ns oXos cov. Дошавши до средине храма он подиже руке к небу и мољаше се Богу. А када заврши молитву он се врати натраг у притвор храма; и чим изађе из цркве, врата се деловањем силе Божје сама затворише.
Блажени муж Јован стајаше и пажљиво мотраше куда ће кренути тај божанствени човек. И пошто он крену истим путем, Јован пође за њим да види где се скрива тако скупоцени бисер Божји. Сврнувши мало с пута ка степеницама светог мученика Јулијана, тај Божји човек приђе једној врло малој кућици, куцну руком у врата и тихим гласом рече: "Марија!" - Жена му отвори врата, и он уђе. Тада и светлост која чудесног мужа тог обасјаваше путем, нестаде. Жена пак његова упали од кандила лампу и принесе је своме мужу. А он нити прилеже на постељу нити на који други начин даде одмора телу свом, него одмах седе за посао, јер беше кожар и шијаше коже. Тада блажени Јован, који га је пратио, без устручавања уђе у кућу тог слуге Божјег, припаде к ногама његовим, и заливајући их сузама мољаше га говорећи: He сакриј од мене ко си и какво је узвишено живљење твоје, те чиниш изванредна чудеса која својим очима видех. - А смиреноумни богоугодник рече: Опрости, старче, Господа ради; ја сам грешан човек, и немам никакво добро дело. Ко сам ја простак? или откуда ја простак изучих узвишени начин живљења, о коме ти говориш. Ја сам само сиромашни занатлија најбезначајнијег заната. Преварио си се, човече, преварио; ти си видео привиђење а ке стварност.
Тада старац сузама додаде сузе и не престајаше заклињати Богом смерног кожара да му открије своју преславну врлину. И говораше: Када не би било дело Промисла Божјег да се обелодани твоје живљење, сигурно не би ја најмањи био удостојен видети такве тајне. - Тада чудесни човек онај, притешњен заклетвама, устаде, начини метаније старцу, па му поче говорити овако: Знај добро, брате мој, ја никакав подвиг не учиних на земљи; напротив, ваљам се у гресима и прљам, и главна ми је брига старење о телу. Но Бог по доброти Својој даде ми у ум страх од пакла. Откако узех ову жену коју видиш, не оскврнависмо чистоту тела, него се нас двоје договорисмо и чувамо девственост; и то кријемо говорећи да је моја жена нероткиња. И ми, из љубави према Господу, а уз помоћ Његову, до данас чувамо чистоту душе и тела. А због тешке заклетве којом си ме заклео додаћу и ово: сав наш иметак не износи више од три и по сребрника; тиме купујем кожу и радим свој занат: правим обућу; и што тиме зарадим, то делим на два подједнака дела: и први главнији део посвећујем Христу дајући га Христовој браћи - сиромасима, а други део трошим на наше потребе. И тако увек живећи имам стално пред очима Страшног Судију који ће доћи, и сећам се испитивања коме ће ме подвргнути ђаволи на митарствима.
Чувши ово казивање Јован би запањен чистим и блаженим животом блаженог Захарије (јер се тако зваше овај богоугодник), и веома га похвали. Онда целиваше један другог, и до земље се поклонише један другоме, па свештени Јован оде из куће блаженог Захарије радостан и весео, славећи и хвалећи Бога за велика чудеса која виде. А блажени Захарија, истински смирен, да би избегао варљиву славу људску, остави своју кућу и отиде, нико није знао куда.
Блажени Захарија и дивни Јован обојица стекоше херувимски ум бдењем - κερονβικον νουν εσκον εξ αγρυπνιας.
