Света Олимпијада, тако названа по имену своје мајке, роди се у Цариграду од врло знаменитих и високородних родитеља. Њен отац Анисије Секунд беше један од највиђенијих сенатора, а мајка - ћерка оног славног велможе Евлавија који се спомиње у житију светог Николаја Чудотворца и који у време цара Константина Великог беше прва личност после цара. Евлавијева кћи Олимпијада би прво обручена најмлађем сину Константина Великог Консту који после оца свог царова у старом Риму, али он би убијен пре но што ступи у брак, и она би удата за јерменског цара Арсака, са којим поживе кратко време па обудове. После тога Олимпијада се удаде за гореспоменутог сенатора Анисија Секунда и роди свету Олимпијаду, коју пре пунолетства родитељи обручише благородном младићу, сину епарха Невридија. Венчање би одложено, но после двадесет месеци вереник умре, те Олимпијада остаде девојком и уједно удовицом. И не хте више, иако беше пунолетна, да се удаје за другога, и одлучи да сав живот проведе у девствености и целомудрију.
После смрти својих родитеља Олимпијада постаде наследница великих богатстава и безбројних имања. Све то она посвети Богу, и стаде дарежљивом руком раздавати потребитима: црквама, манастирима, пустињежитељима, болницама, сиротиштима, гостопримницама, сиротама и удовама, и убожјацима. Шиљаше она обилну милостињу и затвореницима по тамницама и сужњима и онима у заточењу, те се тако многа места испуњаваху њеним милосрђем. Сама пак провођаше време у молитвама и пошћењима, на све могуће начине умртвљујући тело своје и потчињавајући га духу.
У то време цароваше Теодосије Велики, отац Аркадија и Хонорија. Он имађаше рођака по имену Елпидија, за кога он жељаше да уда блажену Олимпијаду, која беше млада и веома лепа, али она није хтела. Цар се много пута обраћаше к њој молећи је и саветујући да се уда за његовог рођака Елпидија, али она никако не пристајаше, иако су јој претили и она знала да се цар разљутио. Она посла цару овакав одговор: Господару! да је Бог хтео да се ја удам, онда Он не би узео од мене мог првог мужа; али пошто је Он знао да мени није корисно у овом животу бити удата, то је ослободио мужа од заједничког живота са мном, а мене избавио од тешког јарма мужевље власти и Свој благи јарам метнуо ми на ум.
Цар се разгневи и нареди градоначелнику да целокупно имање Олимпијадино узме под своју власт и чува док Олимпијада не напуни тридесет година. Градоначелник не толико по наредби царевој колико по наговору Елпидијевом тако кињаше и злостављаше Олимпијаду, да она не имађаше власти не само над ичим од свога имања него ни над самом собом: јер јој он није допуштао нити да разговара са богоугодним светитељима, нити да похађа цркву, да би јој на тај начин додијао и она се решила на удадбу. Међутим, Олимпијада се напротив радоваше томе и благодараше Бога. И после извесног времена она написа цару овако: Ти си ми, господару, указао царску милост и поступио заиста епископски наредивши другоме да се брине и носи моје тешко бреме, о коме сам се ја сама старала. А учинићеш ми још веће добро, ако своме чиновнику наредиш да све моје имање разда црквама, ништима и невољнима, да бих избегла ташту славу раздајући је сама; и тада, слободна од брига о земаљским брзопролазним богатствима, ја нећу занемарити да се бринем о истинском богатству.
Прочитавши ово њено писмо и размисливши о њему, цар нареди да Олимпијада понова преузме власт над својом имовином: јер је много слушао о њеном врлинском и богоугодном животу, о њеном великом уздржању и жестоком умртвљењу тела. Стварно, она уопште није јела месо, нити се купала; а ако би је болест натерала да се измије, она је обучена у кошуљу улазила у каду пуну топле воде и мила се не свлачећи се, јер се стидела не само служавке него и саме себе и није хтела да види своје наго тело.
Због таког целомудреног и чесног живота свог света Олимпијада, чијим се врлинама дивљаху и архијереји, би узета у црквену службу - свјатјејшим патријархом Нектаријем она би постављена за ђаконису. И служаше она Господу са другим чесним ђаконисама у светости и правди, слично еванђелској удовици светој Ани, која не одлажаше од цркве, служећи Богу дан и ноћ постом и молитвама (Лк. 2, 37). Живот блажене Олимпијаде беше тако беспрекоран, да јој ни непријатељи њени не могаху пронаћи никакву ману. Јер непријатељи светог Јована Златоуста, који је патријарховао после Нектарија, беху непријатељски расположени и према овој невиној слушкињи Христовој, а нарочито александријски патријарх Теофил беше гневан на њу што је она чесне иноке, прогнане њиме из Египатске пустиње, примила када они дођоше у Цариград, и хранила их Христа ради. Она уопште с великом чешћу примаше и збрињаваше све путнике - монахе и епископе који долажаху у град, служећи им својим имањем. И сам Теофил је раније много пута уживао њено гостопримство и био почаствован даровима. Но касније он се стаде непријатељски односити према њој, једно због споменутих инока, друго због светог Јована Златоуста, и покушаваше да је укаља износећи против ње злобне лажи и клевете, али нико не вероваше томе, пошто свима беше познат њен чист и свети живот.
Слава ове праве слушкиње Христове ширила се по свима црквама. Она је поступала као еванђелски Самарјанин, који човека, изранављеног од разбојника и пренебрегнутог од пролазника, посади на своје кљусе, однесе у гостионицу и постара се око његовог оздрављења (Лк. 10, 30-37). Јер она даваше уточишта свима који нису имали где главе склонити; усрдно се стараше о ништима и болнима, о пораженима ранама, о баченима на улице, о напуштенима од свију, и заиста беше истинска творитељка свих милосрдних дела. Немогуће је исказати колико она трошаше на добра дела, дајући злато и сребро, и свакодневно раздајући сиромасима и убогима одећу, храну и све остале потребе. Она много помагаше и великим светитељима, који су послом долазили у Цариград, свестрано задовољавајући њихове потребе. Тако она изврсно послужи својим имањем подаривши много злата, сребра и црквених украса светом Амфилохију, епископу иконијском, и Оптиму пантијском, (а раније и светом Григорију Богослову који је патријарховао у Цариграду пред Нектаријем), и светом Петру севастијском, брату светог Василија Великог, и светом Епифанију Кипарском. Оптиму који умре у Цариграду она својим рукама затвори очи. Но она чињаше добра не само светим и врлинским људима него и одметницима и непријатељима, као Антиоху, епископу птолемаидском, Акакију веријском, Северијану гавалијском, и њима сличнима. Јер она беше безазлена, сва предата Богу, зато и имање своје не сматраше својим већ Божјим. Њу свети Златоуст поштоваше као велику слушкињу Божју и љубљаше је духовном љубављу, као некада свети апостол Павле Персиду, о којој пише: "Поздравите Персиду возљубљену, која се много потруди у Господу" (Рм. 16, 12). И света Олимпијада учини не мање од Персиде, много се трудећи ради Господа и служећи светима са великом вером и топлом љубављу.
Када невини свети Јован Златоуст би неправедно свргнут са престола, блажена Олимпијада много плакаше због тога са осталим чесним ђаконисама. Излазећи последњи пут из цркве, свети Златоуст уђе у крстионицу, позва блажену Олимпијаду са ђаконисама Пентадијом, Проклијом и Салвином, изврсном врлинском удовицом, и рече им: Ходите, кћери, и послушајте ме. Видим да се већ приводи крају оно што се ради против мене. Но и ја заврших дело своје, и сматрам да ме више нећете видети. Молим вас, не остављајте цркве због епископа кога ће поставити на моје место, или силом или општом одлуком, него му се покоравајте као што сте се покоравале Јовану, јер црква не може бити без епископа. И тако, нека милост Божја буде с вама, спомињите ме у својим молитвама! - А оне, купајући се у сузама, падоше ничице пред њим; и светитељ крену на пут ка месту свога заточења.
По изгнању светог Златоуста запали се саборна црква, и не мали део града изгоре. Када градоначелник саслушаваше поводом тог пожара невине присталице светог Златоуста, претпостављајући да су га они изазвали, тада и света Олимпијада настрада као да је и она крива за тај пожар. Она би изведена на суд и сурово саслушавана, јер градоначелник беше свиреп и нечовечан. Но иако се никаква кривица не нађе на њој, он ипак неправедно осуди Олимпијаду да да велику количину злата због пожара, за који она не беше крива.
После тога светитељка напусти Цариград и отпутова у Кизик. Међутим непријатељи је ни тамо не оставише на миру, него је осудише на прогонство и заточише у Никомидију. Сазнавши о томе, свети Јован Златоуст јој написа писмо из свог заточења, тешећи је у њеним невољама. Провевши у заточењу не мало времена и претрпевши многе муке, блажена се престави ка Господу. После свога престављења, док чесно тело њено још не беше сахрањено, светитељка се јави у сну епископу никомидијском и рече: "Стави тело моје у дрвени сандук и баци у море, па где га валови избаце на обалу, ту нека и буде сахрањено".
Епископ тако и уради. Ношен валовима, ковчег би избачен на обалу у месту Врохти, близу Цариграда, где беше црква светог апостола Томе. Житељима тога места би откривено од Бога о телу свете Олимпијаде. Они изађоше на обалу, нађоше ковчег са телом и положише га у цркви светог апостола. И даваху се исцељења од сваковрсних болести. Но након много година нападоше варвари на то место, запалише цркву, а свете мошти које остадоше неповређене од огња, иако ковчег изгоре, бацише у море; и вода постаде крвава на том месту где мошти бише бачене: тако Бог објављиваше о страдању слушкиње Своје. Но верни опет извадише чудотворне мошти из мора. Дознавши за то, патријарх цариградски Сергије посла презвитера Јована и нареди му да свете мошти чесно донесе у Цариград. Када презвитер стиже на то место и подиже свете мошти, из њих истече мноштво крви: и сви се веома дивљаху како после двеста година тече крв из сувих костију као из живога тела. И пренесене бише те свете и чудотворне мошти у царствени град и положене у женском манастиру који беше основала света Олимпијада. И биваху многа чудеса од светих моштију њених: јер се сваковрсне болести исцељиваху и ђаволи изгоњаху молитвама свете Олимпијаде а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
