Кад владаше благочестиви цар Теодосије Велики, бејаше у Цариграду један знаменити великаш Антигон, царев рођак, човек мудар и у речима и у делима, паметан саветодавац; он свагда даваше добре и по целу државу корисне савете. Поред тога он беше добар, жалостив према људима, милостив према сиромасима и врло дарежљив према свима који ишту. Цар га вољаше не само као рођака већ и као побожног христољупца и доброг саветника. Антигон беше и веома богат, после цара најбогатији човек. Он узе себи за супругу дивну девојку Евпраксију, такође од царскога рода. Она бејаше побожна и веома богобојажљива, свагда похађаше свете цркве, са сузама се мољаше Богу, и даваше многе и скупоцене дарове храмовима Божјим на украшавање светиња Господњих. У Антигона и Евпраксије, овог чесног и богоугодног брачног пара, сједињеног телом и душом, вољеног од цара и царице, роди се женско чедо, коме дадоше мајчино име Евпраксија. Једнога дана, после њеног рођења, Антигон рече својој жени Евпраксији: Ти знаш, супруго моја, да је овај живот кратак и да су богатства овог таштег света ништа; живот човеков једва се продужава до осамдесет година, а богатства припремљена на небу онима који се Бога боје трају у бесконачне векове. А ми, везани световним бригама и завођени привременим богатствима, проводимо у сујети дане своје, не стичући душама својим ништа корисно. - Чувши то, Евпраксија упита Антигона: Шта нам онда ваља радити, господару мој? - Антигон одговори: Ми родисмо о Богу једну кћер, и она нам је доста; престанимо од сада са телесном везом, и убудуће да живимо без тога.
Тада Евпраксија уздиже руке увис и подиже очи к небу, и уздахнувши рече мужу: Благословен Господ Бог који те приведе у страх Свој и упути на прави разум. Истина је, господару мој, ја много пута молих Бога да просвети срце твоје и стави ти у ум такву мисао добру, али се никада не усудих да ти ту своју жељу кажем. Но пошто ти сам поче разговор о томе, онда ми допусти да и ја нешто рекнем. - Реци, госпођо моја, што хоћеш, одговори Антигон. - Ти знаш, господару мој, настави Евпраксија, шта говори апостол: Остало је време прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају; и који се радују као који се не радују; и који купују као који немају: јер пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 29.30.31). Стога, хајде да проводимо овај краткотрајни живот као што ти хоћеш, без телесне везе, да бисмо заједно добили непролазни живот вавек. А оволико богатство које сада имамо, и толика имања, нашто нам? Еда ли ћемо ишта од тога однети са собом у гроб? Зато, са добром намером својом раздај све то сиромасима, да не остане бесплодна одлука коју донесмо.
Чувши ове речи своје супруге, Антигон прослави Бога и стаде штедро раздавати своје имање сиромасима; а са супругом својом живљаше као брат са сестром, без телесне везе, у узајамној љубави духовној, једнодушно и једносмислено угађајући Богу. Уредивши свој живот у таквим врлинама, Антигон се престави ка Господу, пошто поживе само једну годину без телесне везе са супругом. И оплакаше га цар и царица као свог рођака и као праведног и побожног човека. Сажаљеваху они и обудовелу Евпраксију која беше још врло млада: јер она проведе са мужем у браку само две године и три месеца, од чега годину дана без телесних веза. После погреба Антигона цар и царица много тешаху Евпраксију. А она, узевши кћер своју даде им је у руке, и павши им пред ноге рече им кроз плач и ридање: У руке Божје и ваше предајем ову сиротицу; примите је са сећањем на вашег рођака Антигона и будите јој место оца и мајке. - Многи од присутних расплакаше се, а плакаше и сам цар и царица.
Четири године после тога, када девојчици Евпраксији беше пет година, цар се посаветова са њеном мајком и обручише девојчицу једноме од сенаторских синова, високородном младићу, који обећа чекати девојчицу до њеног пунолетства. Утврдивши то, цар нареди Евпраксији да узме од обручника залог и обавезу. Након неког времена један сенатор усхте да се ожени Евпраксијом, Антигоновом удовом, и моли царицу преко неких угледних жена да кришом од цара наговори Евпраксију да пристане на брак са њим. Царица посла од своје стране дворске жене к удовици Евпраксији саветујући јој да се уда за поменутог сенатора. Чувши то, Евпраксија се расплака и рече тим женама: Тешко вама биће у будућем животу што такав савет дајете мени која сам обећала Богу да живим у чистоти удовиштва. Одступите од мене, јер ми саветујете оно што је противно мојој жељи. - Тако укорене, оне се са стидом удаљише и испричаше царици. А када цар дознаде за то, он се силно расрди на царицу и изружи је говорећи: Заиста си учинила дело које не доликује теби. Зар је оно достојно хришћанске царице? Јеси ли тако обећала Богу царовати побожно? Тако ли се сећаш Антигона, блиског нам рођака и корисног саветника? Жену његову, која је мало време поживела са њим и још за живота његова са његовим пристанком изабрала чист живот Бога ради, ти наговараш да се опет врати световном животу. Не бојиш ли се Бога? Твојој неразумности ко се неће насмејати?
Од ових речи царицу обузе силан стид, те она два сата ћуташе као камен. И не мали сукоб беше између цара и царице због Евпраксије. Чувши о томе Евпраксија се веома ожалости, и туговаше смртно; и лице јој омршаве. И она донесе одлуку да се тајом удаљи из Цариграда, и плачући горко рече својој кћери Евпраксији: Чедо моје, ми имамо у Египту велико имање; хајдемо тамо да видиш имовину твога оца и моју; и све то твоје је. - И тако, узевши своју кћер и неколико робова и робиња, она кришом од цара изиђе из града, отпутова у Египат, и тамо стаде надгледати своје имање. Она је понекад одлазила у унутрашњу Тиваиду са својим слугама и економима и, обилазећи цркве и манастире мушке и женске, давала огромне прилоге и милостиње, нештедимице раздајући злато и сребро.
Бејаше тамо близу града један девојачки манастир са сто тридесет монахиња, о чијим се великим и чудесним богоугодним делима много причало у народу. Ни једна од њих није окушала ни вина, ни уља, ни грожђа, нити икаква воћа. Неке од њих, које су као деца ступиле у тај манастир, нису никада ни виделе то. Храна им је била хлеб са водом, сочиво и зеље, и то без уља. Оне су јеле једанпут дневно, и то увече; неке пак сваки други дан, а неке сваки трећи дан узимале су по мало хране. Оне се никад нису одмарале нити умивале. А о купатилу не треба ни говорити: јер оне ни чути нису могле о обнажењу тела, и сама реч купатило употребљавана је код њих као прекор, као срамота, као подсмех. Свакој је као постеља служио костретни покровац, дугачак три лакта, широк један лакат: на томе су оне спавале, и то мало. Одећа им беху власенице, дугачке до земље, покривале су им ноге. Све су се трудиле колико су могле, свака према својој моћи. Када се десило да се нека од њих разболи, онда она није узимала никакав лек, него је с благодарношћу трпела болест, као велики благослов примајући од Бога, и од Њега јединог очекивала помоћ. Ниједна од њих није излазила ван манастирске ограде, ни разговарала са долазницима, него су сви одговори давани преко вратарке; јер се сва брига њихова састојала у овоме: разговарати једино са Богом молитвеним умом, и Њему угодити. Стога и Бог примаше њихове молитве и чињаше многа чудеса ради њих, дајући исцељења свима болесницима који се тамо стицаху.
Блажена удовица Евпраксија заволе веома тај манастир због чудесног живота његових монахиња и често га похађаше са ћерком, доносећи у цркву свеће и тамјан. Једном она рече игуманији и осталим старијим сестрама: Хоћу да вашем манастиру учиним мали поклон - двадесет или тридесет литри злата, да се помолите Богу за мене, за моју кћер и за њеног покојног оца Антигона. - Игуманија, која беше ђакониса и зваше се Теодула, одговори јој: Госпођо моја, овим слушкињама твојим није потребно ни злато ни имање, јер оне презреше све у овом свету, да би се удостојиле насладе вечних блага; и због тога ми нећемо да ишта имамо на земљи, да се не бисмо лишиле небеских богатстава. Но да те не ожалостимо, донеси мало зејтина за црквена кандила, свеће и тамјан, и добићеш за то награду од Господа. - Евпраксија тако и поступи, и моли игуманију и све сестре да се помоле за њеног мужа Антигона и за кћер.
Једном када Евпраксија по обичају дође у овај манастир, онда игуманија, као Духом Божјим подстакнута, упита малу девојчицу Евпраксију: Госпођо моја Евпраксијо, волиш ли овај манастир и ове сестре? - Да, госпођо, одговори она, волим вас. - Ако нас волиш, настави игуманија, онда остани с нама у монашком обличју. - Девојчица одговори: Ако се мати моја не ожалости, онда стварно нећу отићи одавде. - Тада је игуманија упита: Кажи ми истину, кога више волиш, нас или свога заручника? - Девојчица одговори: Ја њега не знам, а вас знам и волим. Но реците и ви мени: кога више волите, мене или оног кога називате Заручником? - Игуманија јој на то рече: Ми волимо тебе и Христа нашег. - Девојчица узврати: И ја волим вас и Христа вашег.
А мати њена Евпраксија сеђаше и, слушајући паметне речи своје кћери, силне сузе роњаше. Слушаше и игуманија с љубављу речи мале девојчице и дивљаше се како она још дете - не имађаше још пуних седам година, - тако паметно одговара. Напослетку мати, испуњена тугом, рече кћери: Чедо моје, хајдемо дома, већ се смркава. Но девојчица одговори: Ја ћу остати овде са госпођом игуманијом. - На то јој игуманија примети: Иди с госпођом мајком кући својој, ти не можеш остати овде, јер овде може остати само она девојчица која је себе посветила Христу. - А где је Христос? упита девојчица. - Игуманија се обрадова и показа јој прстом на икону Христову. Девојчица потрча, пољуби икону Спаситељеву и, обративши се игуманији, рече: Ваистину и ја се заветујем Христу, и нећу отићи одавде с мајком него ћу остати с вама. - Игуманија јој на то рече: Чедо, ти немаш на чему да спаваш, зато не можеш остати овде. - На чему спавате ви, одврати девојчица, на томе ћу и ја.
Ноћ се већ спуштала, а мати и игуманија наговараху девојчицу на све могуће начине да иде из манастира кући, али ништа не успеше, пошто она нипошто није хтела да иде из манастира. Најзад јој игуманија рече: Чедо, ако хоћеш да живиш овде, ваља да се учиш писмености, и псалтиру, и да се постиш до вечера као и друге сестре. - Девојчица одговори: И постићу се, и свему ћу се учити, само ме оставите овде. - Тада игуманија рече мајци: Госпођо моја, остави је овде, јер видим да благодат Божја засија у њој, а праведна дела њенога оца и твоје чисто живљење, и обојих вас родитељске молитве и благослов воде је у вечни живот.
Тада устаде благородна Евпраксија, приведе своју кћер икони Спаситељевој, подиже руке своје увис и рече са сузама: Господе Исусе Христе, Ти се побрини о овом детету, јер оно чезне за Тобом, и себе предаде Теби! - Затим, обраћајући се девојчици, рече јој: Евпраксијо, кћери моја! Бог који је утврдио непомичне горе, нека утврди тебе у страху Свом! - Изговоривши то, она предаде девојчицу у руке игуманији, плачући и ударајући себе у груди, и све монахиње плакаху са њом. И тако она изиђе из манастира, предавши своју кћер Богу.
Сутрадан рано она понова дође у манастир. Игуманија узе девојчицу Евпраксију, уведе је у цркву, и сатворивши молитву обуче је у ангелски монашки лик у присуству њене мајке. А мајка, угледавши је у ангелском чину, подиже руке своје к небу и стаде се овако молити Богу за њу: Царе вечни, Ти си почео у њој добро дело, Ти га и доврши! Дај јој да ходи по светој вољи Твојој! Нека добије милост у Тебе Творца свог ово сироче које Ти је од детињства одано. - Затим она упита кћер: Чедо моје, волиш ли ову монашку одећу? - Да, волим је, одговори девојчица, јер сам чула од госпође игуманије и од других монахиња, да ову одећу даје Христос као залог обручења онима који Га љубе. - Мајка јој на то рече: Христос коме си се заручила, чедо, Он нека те удостоји Свога дворца.
Рекавши то она пољуби своју кћер, опрости се са игуманијом и сестрама, па изиђе из манастира. По своме обичају она стаде обилазити и друге манастире у Египту, и оне по пустињама и оне по градовима, исто тако и сиротишта, помажући својим иметком све оскудне и невољне. На све стране ширила се слава о блаженој удовици Евпраксији, о њеним добрим делима и премногим милостињама. Глас о томе дође и до самог цара Теодосија Великог и до његових великаша; и сви се дивљаху таком животу њеном и слављаху Бога који је крепи. Јер се чу за њу да ни рибе не једе, ни вино не пије, пости се сваки дан до вечера, и доцкан увече узима врло мало посне хране, сочива или зеља. И заиста све задивљаваше такво њено уздржање усред сваковрсног изобиља.
После неколико година игуманија гореспоменутог манастира позва к себи врлинску удовицу Евпраксију и насамо јој рече: Госпођо моја, хоћу да ти саопштим једну важну ствар, али се не узнемируј. - Реци, госпођо моја, што хоћеш, одговори она. - Игуманија јој онда рече: Ако хоћеш да што наложиш односно своје кћери, учини то што пре. Јер ја видех у сновиђењу твога мужа Антигона где у великој слави стоји пред Господом Христом и моли Га, да ти Он нареди да изиђеш из тела и живиш са њим убудуће, наслађујући се са њим истом славом које се он удостоји због врлинског живота свог.
Чувши то, ова се побожна жена не само не узнемири него се напротив веома обрадова, јер је желела да се разреши од тела и пређе ка Христу. Она онда одмах дозва Своју кћер, којој беше око дванаест година, и рече јој: Чедо моје, Евпраксија! ево, мене већ зове Христос, као што ме извести госпођа игуманија, и близак је дан моје кончине; стога све имање твога оца и моје предајем у твоје руке, распореди га побожно, да би наследила царство небеско. - Девојчица Евпраксија стаде плакати, говорећи: Тешко мени! остајем страна и сироче! - На то јој мати рече: Чедо, теби је отац Христос коме си се ти заручила; ниси дакле страна ни сироче; а уместо мене имаш за мајку госпођу игуманију, само се старај да испуниш што си обећала Христу. Бој се Бога, поштуј сестре, служећи им са смирењем; никада не помисли у срцу свом да си царског рода, и не говори: "оне треба да служе мени а не ја њима", него буди смирена, да би те волео Господ; буди сиромашна на земљи, да би се обогатила на небу. Ето, све је у твојим рукама: ако манастиру буде потребан новац, дај колико треба, и моли се за оца свог и за мене, да бисмо добили милост од Бога и избавили се вечних мука.
Такво завештање оставивши својој кћери, блажена Евпраксија се кроз три дана престави ка Господу, и би сахрањена у том манастиру.
Чувши да је умрла Антигонова жена Евпраксија, цар позва оног сенатора за чијег је сина била верена девојчица Евпраксија и каза му да се она одрекла света и отишла у манастир. Он од свег срца моли цара да што пре пошље по њу са наређењем да она сместа дође у Цариград к своме веренику, да се венчају. Цар похита да то учини. Међутим невеста Христова Евпраксија, добивши и прочитавши царево писмо, насмеја се, па седе и својом руком отписа цару овако: "Господару царе! Тако ли ти наређујеш мени слушкињи твојој, да оставим Христа и вежем се за човека трулежног и смртног, који данас јесте а сутра га једу црви? Не дај Боже, да ја то учиним! и нека тај човек не узнемирава више твоје величанство због мене: јер ја сам већ невеста Христова, и немогуће ми је обманути Њега. Но молим ваше величанство: у спомен мојих родитеља узми све њихово имање и раздај га светим црквама и манастирима, ништима, удовицама и сиротама; робове и робиње пусти на слободу, и нареди управитељима родитељских имања да све дугове опросте дужницима; уреди све како треба, господару мој, да бих ја без бриге и без сметње послужила Христу моме, коме се свом душом поверих. Господару царе и царице, помолите се и ви Господу за мене, слушкињу вашу, да ме учини достојном слатког служења Њему".
Написавши својом руком такав одговор, Евпраксија га запечати и даде изасланику, и овај се врати у Цариград. Добивши Евпраксијино писмо, цар га прочита насамо са царицом, и много суза пролише од умилења, и мољаху се Богу за Евпраксију. Идућег дана цар сазва све великаше, међу њима и оца онога младића коме Евпраксија беше обручена, и нареди да се пред свима прочита њено писмо. Саслушавши писмо, сви у сузама рекоше: Царе, заиста је та девица твога рода, дивно чедо дивних родитеља Антигона и Евпраксије, свети изданак светог корена!
И сви као једним устима слављаху због ње Бога. Отац пак вереников не усуди се више ништа рећи цару односно Евпраксије. Цар поступи како треба са Евпраксијиним имањем што јој остаде после родитеља: раздаде га црквама и сиромасима, и све уради по њеној жељи; па поживевши после тога нешто мало и сам цар отиде ка Господу. А Евпраксија се стаде усрдније подвизавати служећи Богу, и пошћаше се сврх својих сила; њој беше дванаест година када она изабра себи најсуровији начин живота. Испрва је она јела једанпут дневно, и то увече; затим се стаде постити до другога дана, па онда до трећега. Она се труђаше служећи сестрама са сваким усрђем, и вршећи све најцрње послове са смирењем: мела је трпезарију и остале келије, намештала сестрама постеље, носила у кујну воду и дрва, кувала јела, прала судове, и у свима манастирским послушањима није било ревносније од ње.
У том манастиру бејаше обичај: ако се некој сестри деси у сну какво искушење од ђавола она је била дужна да то одмах каже игуманији. А Евпраксија се са сузама молила Богу да од дотичне сестре одагна ђавола, и наређивала јој да набере камење и разаспе под костретну постељу своју на којој спава, а да одозго постељу поспе пепелом, и да на таквој постељи спава десет дана. Једном и Евпраксију снађе у сну неко сањарење од кушача; тада она натрпа камење под своју костретну постељу, и одозго је посу пепелом. Видевши то игуманија се осмехну, и рече једној од старијих сестара: "Ето, и ова девојчица поче страдати од ђавола". И помоли се за њу говорећи: Боже, Ти си је створио по лику Своме и наредио јој да изабере овај иночки чин, Ти је утврди у страху Твом и сачувај је од нападаја ђаволских!
После тога она призва Евпраксију к себи и упита је: Зашто ми ниси казала за искушење које ти се десило од ђавола него си сакрила од мене? - А она павши игуманији пред ноге, рече Опрости ми, госпођо моја, што ме беше стид да ти кажем. - Игуманија јој на то примети: Кћери моја, то је почетак твоје борбе са врагом; буди храбра, да би га победила и добила венац.
Након неког времена Евпраксију поново снађе пакост од ђавола, и она исприча једној сестри Јулији, која ју је веома волела и поучавала у подвизима. Јулија јој рече: Госпођо моја Евпраксијо, не скривај то од игуманије него јој испричај како ваља, да би се она помолила за тебе, јер кажу за њу да је и она сама у младости претрпела многа искушења од ђавола. А причају о њој и ово: једне ноћи после силног искушења она изиђе из келије, стаде под отвореним небом, подиже руке к небу и проведе тако четрдесет дана и ноћи без хране, без пића, без сна, стојећи и молећи се Богу док не победи ђавола. И ми сви бивамо кушани од врага, али се надамо у Христа, да Његовом помоћу савладамо нашег кушача. Стога, сестро, не чуди се томе, нити се узнемиравај, него што пре не стидећи се испричај игуманији шта ти се десило. - Чувши то, Евпраксија заблагодари Јулији говорећи: Нека ти Бог помогне, сестро, што си ме мудро посаветовала и укрепила ми душу; ево идем да испричам великој госпођи шта ми се десило. - И не само испричај, додаде Јулија, него је и замоли да се помоли за тебе и да ти повећа подвиге.
Евпраксија оде и исприча игуманији о искушењу ђаволском. Игуманија јој рече: Не чуди се томе, кћери моја, јер нас ђаво напада свакојаким оружјем, али се ти не бој, стани јуначки непоколебљивим умом, да те он не би савладао. Још ти многа искушења предстоје од њега, но ти се подвизавај, да би га победила и добила победне венце од Христа, женика твог. Појачај свој подвиг поста колико можеш, јер ко се подвизава добија почаст. Но реци ми, чедо, како се ти постиш? - Евпраксија одговори: Храну узимам трећега дана. - Игуманија јој онда рече: Додај своме пошћењу још један дан, те једи четвртога дана по заласку сунца. - Евпраксија с радошћу прими ову заповест.
Када Евпраксија наврши двадесет година ојача телом и беше лепа, као истински изданак великашког и царског рода, Подвргнута опет искушењу, она обавести о томе игуманију. Игуманија јој рече: Не бој се, чедо моје, јер је Бог с тобом! - У манастиру пак на једном месту бејаше гомила камења, и игуманија, желећи да испита Евпраксијину послушност и смирење и да је подстакне на већи труд, рече јој: Иди, чедо, и пренеси овамо оно камење и сложи га близу пећи. - Евпраксија стаде одмах преносити то камење. Беше ту и великих каменова, које би две снажне сестре једва могле подићи; но она их сама подизаше, меташе на своје раме и преношаше, јер беше снажна телом, а још снажнија послушношћу, и никоме се не обрати са молбом да јој помогне: или зато што су каменови тешки, или зато што је гладна, или зато што је изнемогла, - него са усрдношћу испуњаваше наређење. И тако она пренесе све то камење. Но после неколико дана игуманија јој опет рече: Није лепо што се ово камење налази близу пећи, однеси га поново на раније место. - Она без икаквог оклевања опет приступи послу и са ревношћу обављаше што јој би наређено. Видећи такву њену послушност, трпљење и трудољубље сестре се дивљаху, неке од млађих се смејаху, друге пак говораху: Држи се, сестро Евпраксија, и буди храбра! - Међутим она обављаше посао веселећи се и певајући. И тај њен труд продужи се тридесет дана, све док јој игуманија не нареди да престане са тим послом, и посла је у пекару на послушање. Она са великом радошћу извршиваше све што јој се наређиваше: некад у пекари сејаше брашно, некад месијаше тесто и пецијаше хлеб, некад у кујни куваше јело и сецијаше дрва, некад у трапези служаше сестрама. И ни у једном послу она се никада не олењи, нити оглуши, нити би немарна, нити узропта, него у свакој служби беше бодра, и послушна, вредна и трпељива. Поред свега тога она никада не пропусти обично молитвено правило у поноћи, ни јутарње богослужење, ни први час, ни трећи, ни шести, ни девети. А после вечерњег богослужења она разношаше храну посницама.
Ђаво покуша још једном да Евпраксију узнемири ноћним искушењем: јер јој се он једне ноћи јави у сну у виду онога младића коме она беше заручена, као да је дошао са мноштвом војника да је отме, и силом је вуцијаше из манастира. А она, лежећи на својој постељи и спавајући, стаде у сну запомагати и дозивати у помоћ сестре, да је избаве из руку отмичара. На њену вику сестре се пробудише, дотрчаше к њој, пробудише је и стадоше питати што запомаже. Она им исприча о виђеном у сну искушењу ђаволском, и све се оне стадоше молити за њу. Но пошто је потом понова узнемираваше кушач, игуманија јој рече: Чедо моје Евпраксија, пази да ти ђаво не раслаби ум, и тако пропадне твој труд; потрпи још мало времена, борећи се с њим јуначки, и он ће побећи од тебе. - Исто тако и Јулија говораше Евпраксији: Госпођо сестро, ако се ми сада, док смо младе и снажне, не боримо са нашим непријатељем и не победимо га, како ћемо га онда у старости победити? - Евпраксија јој одговараше: Жив ми Господ, сестро моја Јулијо, ако ми игуманија нареди, ја нећу узимати храну целу недељу, док уз помоћ Господа не однесем победу над врагом који ме узнемирава. - Јулија јој на то рече: Истина, сестро моја, ја се не могу толико постити, а ти ако можеш, добро ћеш урадити; у овом нашем манастиру нема никога, сем матере наше игуманије, ко би могао целу недељу провести без хране.
Тада Евпраксија оде к игуманији и замоли је да јој наложи такав пост, да она не једе целу седмицу. Игуманија јој на то рече: Ради све што можеш, чедо моје! Бог који те је створио нека те укрепи и да ти победу над ђаволом!
И стаде се Евпраксија постити по целу седмицу, узимајући храну само недељом; при томе не остављаше ни манастирске послове ни услуге сестрама, тако да се сви дивљаху тако великим подвизима њеним. А неке од сестара говораху: Ево читаву годину мотримо на Евпраксију, да ли ће сести сем кад једе; и не могосмо је видети, сем кад ноћу прилегне на постељу да се одмори; иначе, она и храну узима стојећи. - И све је сестре љубљаху што се тако труђаше и смираваше, иако је била царскога рода, и мољаху се Богу за њу да јој подари крепост и спасење.
Међу сестрама бејаше једна црноризица по имену Германа, за коју говораху да је рођена од просте и бедне робиње. Једино она не љубљаше љубљену од свију блажену Евпраксију, јер је ђаво подстицаше на завист. Једнога дана Германа нађе Евпраксију у кујни саму на послу и рече јој ругајући се: Евпраксија се пости по целу недељу као и игуманија, а ми не можемо; шта ћемо радити ако нам игуманија нареди да се тако постимо? - Евпраксија јој на то одговори: Опрости, госпођо, наша велика госпођа је наредила да се свака подвизава према својим моћима, и мени није силом метнула овај јарам. - Разгневивши се Германа рече: Препредењачо, препуна си сваке неправде! ко не зна да ти лицемерно то радиш ради сујетне славе, желећи да се после игуманијине смрти њен чин да теби; али ја верујем Христу, да се никада нећеш удостојити старешинства над нама. - Евпраксија са смирењем паде пред ногама њеним, говорећи: Опрости ми, госпођо моја, сагреших Богу и теби!
Када игуманија сазнаде за ово, она призва Герману и стаде је пред свима сестрама ружити, говорећи: Робињо лукава и туђа Богу, какво ти зло учини Евпраксија, те је ометаш у њеном богоугодном делању? Као недостојну, одлучујем те од црквених богослужења и трапезе са сестрама!
Евпраксија са сузама дуго преклињаше игуманију да опрости Германи, и не могаше је умолити у току тридесет дана. Тридесетог пак дана Евпраксија узе са собом Јулију и моли старије сестре да умоле игуманију да опрости Германи. Игуманија дозва Герману и рече јој: Зар ниси схватила, несрећнице, како је велико зло ометати некога у врлинском живљењу? Ти ниси помислила ни о томе, да Евпраксија, кћи сенатора, из царскога рода толико смири себе и Бога ради учини себе робињом и служи теби недостојној.
Тада све сестре стадоше молити игуманију за Герману, и једва је умолише те Германи би опроштено. На тај начин видљиви непријатељ престаде са својом злобом на неко време, али невидљиви непријатељ ђаво не престајаше војевати против Евпраксије, силно бесан на њу што га она побеђује својим смирењем. Тако једне ноћи он наведе на њу нечисте световне сањарије, и тиме је веома смути. И она, чим осети жестоки напад окомившег се на њу врага, скочи са постеље, огради себе крсним знаком, изиђе из своје келије, стаде напољу на засебном месту, пружи руке своје к небу, уперивши у небеско очи и ум, и стојаше тако молећи се дан и ноћ, и не помаче се с места четрдесет дана као укопана у земљу; и за то време она нити једе, нити пи, нити с ким проговори, нити задрема, нити руке спусти доле. У почетку тог стајања њеног игуманија, дознавши за то, дође к њој и рече: Бог нека те укрепи, чедо, и нека ти подари трпљење!
Евпраксији беше тада двадесет и пет година од рођења. Пошто она простоја тако две недеље, игуманија и сестре с осмехом посматраху такво трпљење њено и радоваху се због ње. А када се навршише тридесет дана, сестре се стадоше дивити, и рекоше игуманији: Госпођо мати, Евпраксија хоће да изврши твој четрдесетодневни труд, као што си ти некада стојала тако. - Игуманија им на то рече: Нека је Бог учврсти; молимо се све за њу! - По истеку четрдесет дана она простоја још пет дана, па онда изнемогла паде на земљу, и лежаше као мртва. Тада се слегоше сестре, унесоше је у собу и не могаху јој савити руке, јер јој цело тело беше као дрво и она не могаше изговорити ниједну реч. Игуманија јој донесе неко јело, принесе јој га устима, говорећи: Чедо моје Евпраксија, у име Господа нашег Исуса Христа поједи! - Она одмах узе храну и проговори, и доби мало снаге и устаде; онда је одведоше у цркву и узнесоше благодарност Христу Богу који слушкињу Своју укрепи на такав подвиг. После тога Евпраксија стаде помало узимати храну и поправљати се.
Од тога времена ђаво није могао више смућивати Евпраксију нечистим сањаријама и распаљивањем телесних страсти, пошто невеста Христова беше однела потпуну победу над његовим искушењима. Тада он, човекоубица одискони, поче измишљати против ње друге замке, желећи да је сасвим лиши живота на следећи начи. Једнога дана блажена Евпраксија оде с крчагом на бунар да захвати воду, а ђаво, по попуштењу Божјем, дохвати је и баци у бунар; она, као што је потом сама причала, удари главом у само дно бунара, па испливавши на површину воде ухвати се за конопац од кофе који је висио у бунару и завапи говорећи: Господе Исусе Христе, помози ми! - Утом настаде вика да је Евпраксија пала у бунар, и сестре дотрчаше са игуманијом и извукоше је. А она, прекрстивши се, осмехну се и рече: Жив ми Христос мој, нећеш ме победити, ђаволе, ја нећу устукнути пред тобом! до данашњег дана носила сам воду у једном крчагу, а од сада ћу носити у два крчага. - И стаде тако радити.
После тога догоди се Евпраксији да цепа дрва за кујну; када она замахну секиром да удари у цепаницу, ђаво јој скрену руку те секиром удари себе у ногу и расече голеницу; рана беше велика и тецијаше много крви. Од изнемоглости она паде на земљу и лежаше као мртва. То виде Јулија и препаде се, па запомажући отрча к сестрама и исприча им како Евпраксија исече себи ногу секиром и умре. Сестре дотрчаше и окруживши је плакаху; дође и игуманија, поли јој лице хладном водом, па осенивши је крсним знаком рече: Чедо моје Евпраксија, што си обамрла? Погледај и кажи нешто сестрама, јер су у жалости због тебе. - Она отвори очи и рече игуманији: Не плачи, госпођо мати моја, јер је душа моја у мени. - Игуманија се онда помоли ка Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, исцели слушкињу Твоју, јер много страда Тебе ради. - Затим јој зави ногу вуненом марамом, подиже је и хтеде да је одведе у келију. Но Евпраксија, погледавши и видевши дрва где леже, рече: Жив ми Господ мој, нећу отићи одавде док не покупим дрва и однесем их у кујну. - На то Јулија рече: Ја ћу их покупити, а ти иди и лези. - Но Евпраксија не даде Јулији да покупи дрва већ сама напуни наручја своја дрвима и понесе их. У кујну се ваљало попети уз степенице; када Евпраксија ступи на последњи басамак ђаво је саплете, те она нагази на крај од своје хаљине и паде лицем на дрва што ношаше у рукама, при чему јој се једна треска зари у лице близу ока; Јулија крикну и притрча јој говрећи: Не рекох ли ти да ниси у стању носити дрва и да треба да лежиш? А ти ме не послуша. - Не тугуј, сестро, одговори Евпраксија, већ ми опрезно извуци треску из лица, а око ми је милошћу Христовом здраво.
Када треску извадише, много крви течаше из ране; игуманија узе уља и соли, и сатворивши молитву намаза рану, а Јулија стаде наговарати Евпраксију: Иди, госпођо моја, те легни у постељу и одахни, а ја ћу послужити госпођама сестрама. - Но Евпраксија одговори: Жив ми Господ мој, нећу се одмарати док не извршим послушање моје према сестрама. - А и све сестре је много молише да се одмори пошто је рана боли, али она не хте да прибегне одмору, и стајаше кувајући јело док јој из обе ране течаше крв. И она не леже да се одмори све док не послужи сестрама у трапези. И тек када ту службу потпуно обави, она касно увече дође к постељи својој. Бог, видећи толи ко трпљење њено, убрзо јој исцели ране, и она оздрави.
Међутим, ђаво, пуцајући од зависти, покуша још једно да погуби Евпраксију. Једанпут она се са сестрама попе неким послом на високу грађевину; ђаво је баци одозго доле. Сестре што беху с њом похиташе низ лествице, мислећи да се Евпраксија разбила сва и умрла павши са толике висине. Но она, уставши са земље неповређена, иђаше им у сусрет; и на њихово питање да ли се разбила, она одговори: Не знам како падох и како устадох. - И све слављаху Бога који слушкињу Своју сачува од смрти.
Другом једном приликом Евпраксија куваше у котлу зеље за сестре, и када хтеде да котао са врућим јелом скине са ватре, ђаво јој саплете ноге те она паде на лећа, а котао са врелим јелом изврну јој се на лице. Њена помоћница Јулија стаде запомагати да се Евпраксија опарила, те дотрчаше сестре које се налажаху у близини; а Евпраксија се брзо подиже са земље и осмехујући се рече Јулији: Шта то радиш, сестро? узалуд си узнемирила сестре и игуманију. - И сви видеше да је лице њено неповређено, ни најмање не опарено. Игуманија завири у котао и угледа на дну остатак јела које је још врело, па упита Евпраксију: Зар се тебе не дотаче вруће јело? - Она одговори: Жив ми Господ, ја осетих на лицу свом хладну воду а не врелу.
- Удиви се игуманија и рече: Нека те до краја чува Бог, чедо моје! затим насамо рече старијим сестрама: Видите ли да се Евпраксија удостојила благодати Божје, јер са крова паде и не разби се, и врело јело сручи јој се на лице и она остаде неповређена. - Видимо, одговорише сестре, да је Евпраксија истинита слушкиња Божија и да је Господ чува, јер је спасе од толиких искушења.
У овај манастир долажаху из оближњег града и околних села жене мирјанке и доношаху своју болесну децу, а довођаху и бесомучне: јер Господ, као што је горе речено, даваше исцељење болнима и изгоњаше ђаволе на молитве богоугодне игуманије и сестара које живљаху по Богу. Оне се сабираху у цркву и приређиваху заједничке молитве за сваковрсне болеснике, и они добијаху исцељење и здрави се враћаху дома. А бејаше у том манастиру једна бесомучна жена, коју од младости њене мучаше живећи у њој љути демон, кнез других духова нечистих. Тој жени беху ланцима везане и руке и ноге; и она шкргуташе зубима, и звиждаше, и пену бацаше, и силно се дераше, те од њене дерњаве језа хваташе све. Много пута игуманија се са старицама мољаше у цркви Богу, да одагна беса из те напаћене жене, али молитве њихове не бише услишене, јер по промислу Божјем то дело беше остављено за велико чудо и за обелодањење светости невесте Христове Евпраксије, као што ће се видети из даљег казивања. У тој жени бејаше тако опак бес, да јој се нико не могаше приближити; она беше привезана за стуб у једној подрумској соби, а храну и пиће даваху јој издалека: на дугој мотци привезиваху суд, стављаху у њега хлеб и пасуљ и зеље, и тако јој пружаху; но она је често, дохвативши суд са мотком, бацала их у лице онима који су јој то пружали. Тако је држаху у манастиру дуго време.
Једнога дана вратарка дође к игуманији и јави јој да је у манастир дошла нека жена плачући, а има са собом осмогодишњег дечка, узетог и глувонемог, и проси она молитве за исцељење свога детета. Игуманија, знајући откривењем од Бога да је Евпраксији већ дата благодат исцељивања и власт над нечистим дусима, дозва је и рече јој: Иди, узми дете од мајке што стоји пред капијом и донеси овамо. - Она оде, и угледавши глувонемо дете веома болесно од узетости, сажали се на њега, уздахну и прекрсти га говорећи: Бог који те створио нека те исцели, чедо! - И узевши га на руке пође с њим ка игуманији. И док га ношаше на рукама дете се одмах исцели и проговори и стаде дозивати своју мајку. А Евпраксија видевши да је дете проговорило, препаде се и спусти га на земљу; дете устаде и отрча ка капији дозивајући своју мајку. Вратарка пак оде и исприча то игуманији. Тада игуманија позва к себи мајку тога детета и рече јој: Шта, сестро, јеси ти дошла да нас кушаш довевши здраво дете? - Тако ми Господа Христа, госпођо моја, одговори мајка, до овога часа дете моје нити говораше, нити чујаше, нити рукама рађаше, нити ногама могаше ступати; а када га ова чесна девица узе на руке, оно одмах проговори, оздрави и стаде ходати. - Тада игуманија рече тој жени: Благодаћу Христовом твоје дете оздрави, стога иди с миром славећи Бога.
Када жена са исцељеним дететом оде, игуманија рече Евпраксији: Хоћу, чедо, да ти из својих руку храниш ону сестру што пати од бесомучности у нашем манастиру, ако се не бојиш ње. - Евпраксија одговори: Не бојим се, госпођо моја, и што ми будеш наредила ја ћу чинити.
После тога Евпраксија узе хлеб и вариво у посуђу и однесе к лудој. Ова зашкргута зубима, полете на њу, и дохвати суд желећи да га разбије. Но Евпраксија је ухвати за руку и рече јој: Жив ми Господ, повалићу те на земљу, па ћу узети штап од наше госпође игуманије и бићу те жестоко, да више не чиниш лудости. - Видевши да је Евпраксија јача од ње, пошто Господ укрепи слушкињу Своју, бесомучница се уплаши и умуче. Тада је светитељка стаде умиљато саветовати говорећи: Седи, сестро моја, једи и пиј, и не узнемируј се. - Она седе, једе и пи и заспа.
Од тога времена престадоше јој пружати издалека храну на штапу; она је примаше из Евпраксијиних руку; и дивљаху се све сестре. А кад би бесомучница понекад почела да се узрујава, отима и виче, сестре су јој говориле: Ућути, ево Евпраксија долази са штапом, па ће те тући. - И бесомучница се одмах смиривала и ћутањем ограђивала. А гореспоменуту Герману опет обузе завист и гризаше јој срце, те она говораше другим сестрама: Зар нема друге сестре сем Евпраксије која би носила храну бесомучници? Дајте мени хлеб, па ћу и ја служити луду као и Евпраксија. - И узевши хлеб и сочиво приђе бесомучној и рече: Узми, сестро, и једи! - Бесомучница је чврсто зграби, поцепа јој сву одећу, па шкргућући на њу зубима повали је на земљу, седе на њу и стаде је гристи и јести јој месо са рамена и врата. И како јој се на силно запомагање њено нико не усућиваше приближити, Јулија отрча у кујну и рече Евпраксији: Бесомучница убија Герману! - Евпраксија дотрча, дохвати бесомучницу за руке и за врат и избави изранављену и окрвављену Герману. И обраћајући се бесомучници Евпраксија је упита: Јеси ли добро урадила што си сестру тако израњавила? - А она стајаше шкргућући зубима и бацајући пену. И рече Евпраксија: Жив Господ, будеш ли од овога часа учинила зло којој сестри, ја те нећу поштедети, него ћу узети игуманијин штап и бићу те без милости. - Тада бесомучница леже и умуче.
Сутрадан рано Евпраксија дође да посети паћеницу и нађе је где потпуно подеране одеће седи нага на земљи, окупља поган своју и једе. Блажена Евпраксија се сажали на њу и расплака, па је обуче у другу одећу, донесе јој хлеба и воде, те је нахрани и напоји. Вративши се затим у своју келију она цео дан плакаше тајно од сестара и мољаше се Господу да исцели паћеницу; тако и сву ноћ проведе она у молитви. Ту молитву њену Господ откри игуманији. Када свану игуманија је позва к себи и рече јој: Чедо моје Евпраксија, зашто си сакрила од мене своју молитву за страдалницу? Да си ми казала, и ја бих се потрудила с тобом. - Евпраксија јој одговори: Прости ми, госпођо моја, ја је видех у веома жалосном положају, па се сажалих на њу. - На то јој рече игуманија: Чедо, имам ти нешто казати; али пази да се не погордиш. Ето, Христос ти даде власт да истераш тога беса, и против свих других бесова дана је теби сила. - Чувши то Евпраксија паде на земљу, посу прашином главу своју, и вапијаше говорећи: Ко сам ја кукавна и сваке прљавштине препуна, да истерам беса, кога ви моливши се толико година не узмогосте истерати до сада? - Игуманија рече: Чедо моје, ово дело чекало је тебе, да би се сазнало како ти је велика награда уготовљена на небу; стога не противречи, него извршуј што ти се наређује.
Евпраксија онда оде најпре у цркву, баци се на земљу пред иконом Господа нашег Исуса Христа, окваси земљу сузама просећи помоћ одозго. Затим, имајући на уму игуманијину наредбу, она пође к бесомучној; за њом пођоше и све сестре, желећи да виде шта ће бити. Приступивши страдалници Евпраксија рече: "Исцељује те Господ наш Исус Христос који те је створио", и осени јој чело крсним знаком. Бес страховито повика: О лажљиве и погане монахиње! Колико година већ живим у овој жени и нико ме не истера, а ова нечиста хоће да ме истера! - На то Евпраксија рече: Не изгоним те ја већ Христос Бог мој, коме се уневестих. - А бес викаше: Нећу изићи, о нечиста, јер ниси добила власт да ме истераш! - Светитељка одговори: Ја сам нечиста и сваке нечистоте препуна, као што и ти тврдиш, али Христос Бог мој наређује ти: изиђи из ње! Ако пак нећеш да изиђеш, ја ћу онда узети жезал госпође наше игуманије и бићу те. - Међутим бес много приговараше и не хте да изиђе. Тада Евпраксија узе игуманијин жезал и прећаше му говорећи: изиђи, јер ћу те бити. - Како ћу изићи из ње, одговараше бес, када сам склопио уговор са њом, и не могу да га нарушим? - Светитељка онда удари жезлом трипут, и рече: Изиђи из створења Божјег, нечисти душе, Христос Господ наређује ти! - Бес зарида и упита: Куда да идем? - Иди у таму најкрајњу, одговори светитељка, и у огањ вечни, и у муке бесконачне, које су припремљене за тебе и за оца твог Сатану и за све који извршују вољу вашу. - Све пак сестре стајаху и издалека посматраху, не смејући се приближити. Но пошто бес не хте изаћи и непрестано се препираше, то света Евпраксија подиже очи к небу и рече: Господе Исусе Христе, не посрами ме у овај час, да се не би обрадовао због мене нечисти бес. - И тог тренутка бес повика громким гласом и изиђе, и жена постаде потпуно здрава од тога часа. Евпраксија је узе, уми је и обуче у чисте хаљине, па је уведе у цркву. Ту све заједно узнесоше хвалу и благодарност Христу Богу.
Од тога дана света Евпраксија се стаде још већма смиравати, ропски служећи свима сестрама. А када мајке доношаху болесну децу у манастир, игуманија их упућиваше к светој Евпраксији. А она иако није хтела, ипак их је, покоравајући се наредби игуманије, исцељивала благодаћу Христовом.
А када се приближи време блажене кончине свете Евпраксије, игуманији би откривење од Бога у сну, да се невеста Христова већ позива у небеске дворе. То виђење веома узнемири игуманију, јер јој беше жао да се растаје са милом Евпраксијом; и она стаде плакати, и не хте никоме говорити о своме виђењу. Старице, видећи да је она тужна и плаче сваки дан, у почетку се не уеуђиваху да је запитају због чега је тако тужна; затим се и саме ожалостише због њене туге, па јој се обратише са питањем: Госпођо мати наша, кажи нам због чега си тако тужна? И нама се срце кида гледајући те тужну и уплакану. - Игуманија одговори: Не приморавајте ме да вам то кажем до сутра. - Старице јој на то рекоше: Жив нам Господ, мати наша, ако нам не кажеш, силно ћеш уцвелити душе наше. - Тада игуманија рече: Нисам хтела да вам кажем до сутра, али пошто настојавате, онда чујте: Евпраксија нас оставља, јер сутра одлази из овог живота. Али нека јој ниједна од вас не каже то данас, да се она не би узнемирила; нека она не зна ту тајну док не дође час њен.
Када то чуше од игуманије, сестре ударише у велики плач, јер све веома љубљаху Евпраксију и поштоваху, знајући је као велику угодницу Божију и истиниту слушкињу и невесту Христову. Лишити се ње, за њих је то био велики губитак. Но једна од сестара чу где старице плачу, и дознавши због чега, отрча у пекару и затече тамо Евпраксију и Јулију где пеку хлеб. И рече Евпраксији: Знаш, госпођо, игуманија и старице плачу због тебе. - Евпраксија и Јулија се зачудише овим речима и стајаху ћутећи. Потом Јулија рече Евпраксији: Да није твој некадашњи женик умолио цара да те силом узме из манастира, те због тога игуманија и старице тугују? - Светитељка одговори: Жив ми Господ мој Исус Христос, макар се сва земаљска царства сабрала, неће моћи да ме приморају да оставим Христа мога. Ипак, госпођо моја Јулијо, иди и тачно дознај због чега је тај плач, јер се душа моја узнемири у мени.
Јулија оде, стаде крај врата и чу шта говоре: игуманија у то време причаше старицама своје виђење. Видех, казиваше она, два чесна човека у светлој одећи; они уђоше у манастир и рекоше ми: "Пусти Евпраксију, Цар је тражи". Потом дођоше друга двојица још светлија и рекоше ми: "Узми Евпраксију и води је к Цару". Ја је одмах узех и поведох, и када дођосмо до неких чудесних врата, чију лепоту ја описати не могу, она се сама отворише, и ми уђосмо унутра. Тамо видех палату нерукотворену, препуну неисказане славе, и високи престо на коме сеђаше Свесветли Цар. Ја не могох да уђем унутра, а Евпраксију узеше и приведоше к Цару; она паде и поклони Му се, и целива пречисте стопе Његове. Видех тамо безброј Анђела и Светитеља; сви они стајаху и гледаху на Евпраксију. Потом видех Матер Божију, Пречисту Дјеву Марију, Владарку нашу; Она узе Еврапсију и показа јој прекрасан дворац и припремљени венац који је сијао славом и чешћу. И чух глас који јој говораше: "Евпраксијо, ето ти награде и покоја! Но сада иди, па кроз десет дана дођи, и наслађиваћеш се свим овим у бесконачне векове". - Тако игуманија причаше своје виђење старицама, лијући сузе из очију, и заврши причање речима: Ето, данас је десети дан откако то видех, и сутра ће се Евпраксија преставити.
Чувши то Јулија се стаде ударати у груди и оде у пекару плачући и ридајући. Видевши је где плаче, Евпраксија јој рече: Заклињем те Сином Божјим, кажи ми шта си чула и због чега тако плачеш. - Она одговори: Плачем зато што се данас растајемо од тебе: јер чух од велике госпође наше да ћеш сутра ти скончати.
Када то чу, Евпраксија одмах клону и паде на земљу као мртва. Јулија сеђаше крај ње и плакаше. Затим Евпраксија рече Јулији: Дај ми руку, сестро моја, и подигни ме, па ме одведи у шупу за дрва и тамо ме положи. - Јулија тако и уради. Евпраксија лежећи на земљи плакаше и говораше ка Господу: Зашто си се, Господе, узгнушао мене странкиње и сирочета? Зашто си ме презрео? Ето, сад је време да се трудим и борим са ђаволом, а Ти сада узимаш душу моју од мене! Смилуј се на мене слушкињу Твоју, Господе, и остави ме бар још једну годину да откајем грехе своје, јер сам без покајања и без добрих дела, и нема ми наде на спасење. У гробу нема покајања, ни суза, и мртви Те неће славити, Господе, и они што силазе у ад, него ће живи благосиљати Твоје свето име; подари ми једну годину као неродној смокви.
Док Евпраксија тако ридаше, једна од сестара чу и отрча те обавести о томе игуманију и старице. Игуманија је упита: Ко каза Евпраксији наш разговор, те јој узнемири душу? Нисам ли вам наредила да јој нико не открива ову тајну док не дође час њен? Шта сте урадиле! Пометосте је пре времена. Идите и доведите је овамо.
Када доведоше светитељку, она се баци игуманији пред ноге, говорећи: Зашто ми, мати моја, ниси казала да ми се приближава кончина, да бих оплакала грехе своје? И ето сада одлазим без наде на спасење: нема у мене добрих дела. Но смилуј се на мене, владарко моја, и умоли Бога да ми да још једну годину живота, да бих се покајала за грехе своје: јер одлазећи без покајања, ја не знам каква ће ме тама обухватити и каква ме мука очекује. - Игуманија јој на то рече: Жив ми Господ, кћери моја Евпраксија, Бесмртни Женик твој, Христос, удостоји те небеског царства и припреми ти прекрасан дворац и венац вечне славе.
И стаде јој игуманија причати цело виђење своје које имаде поводом ње, и тако утеши душу њену и укрепи је надом. И мољаше игуманија Евпраксију да умоли Бога за њу да је удостоји истога удела. Евпраксија, лежећи крај игуманијиних ногу, занеможе: најпре је подиђе језа, па је онда ухвати грозница. Тада игуманија рече сестрама: Узмите је и унесите у собу за молитву, јер се приближује њен час. - Сестре је узеше и положише тамо, и сеђаху поред ње тугујући и плачући до вечера. Увече игуманија нареди сестрама да узму храну, а да код Евпраксије остане само Јулија, пошто се она никада није одвајала од ње. Јулија се затвори са њом и проведе до јутрења. И мољаше Јулија Евпраксију, говорећи: Госпођо сестро, не заборави ме пред Господом! Сети се да се нисам одвајала од тебе на земљи; сети се да сам те ја и писмености научила; сети се да сам те и на подвиг подстицала, па умоли Христа да и мене узме са тобом.
Када свану, игуманија виде да је Евпраксија већ на издисају, па посла Јулију к сестрама да им каже: Хајдете, опростите се с Евпраксијом последњим целивом, јер је на умору. - Сестре се слегоше, и праштаху се с њом плачући и говорећи: Госпођо сестро, сети се нас у царству Христовом! - А она, пошто није могла говорити, ћуташе. После пак свију дође и она сестра коју Евпраксија избави од мучившег ју беса; и она целиваше руке њене плачући и говорећи: Ове свете руке много послужише мени недостојној Бога ради; оне истераше из мене ђавола који ме је мучио. - Евпраксија јој ништа не одговараше, те је игуманија упита: Зар ти, госпођо Евпраксијо, није жао ове сестре, тејој ништа не одговараш када она толико плаче? - Евпраксија погледа на ту сестру и рече: Што ме узнемираваш, сестро? Остави ме на миру, јер сам на издисају. Уосталом, бој се Бога, и Он ће те сачувати! - Затим погледавши на игуманију, она рече: Моли се за мене, мати моја, јер је тешко души мојој у овоме часу.
И стадоше се све сестре са игуманијом молити за њу, и када завршивши молитву рекоше амин, света и преподобна невеста Христова Евпраксија предаде своју чесну и свету душу у руке Божије, пошто поживе на земљи тридесет година. Сестре сатворише велики плач над њом, па је погребоше поред њене мајке, и прослављаху Бога што их удостоји да у својој средини имају тако богоугодну сестру и да је испрате к Богу.
Јулија пак проведе неодступно три дана крај њеног гроба, плачући и ридајући, а у четврти дан она дође к игуманији весела и радосна и рече: Моли се за мене, мати моја, јер ме већ зове Христос, кога умоли за мене госпођа Евпраксија да будем заједно с њом. - Рекавши то она се опрости са свима сестрама и сконча у пети дан. Њу погребоше поред гроба свете Евпраксије.
Након тридесет дана преподобна игуманија Теодула ђакониса сазва сестре и рече им: Изаберите себи матер место мене која може управљати вама, јер мене зове Господ, кога моли за мене гоепођа Евпраксија да ме настани с њом и с Јулијом, јер се и Јулија заједно с Евпраксијом удостоји небеског дворца; к њима и ја већ одлазим.
Сестре се све радоваху за Евпраксију и Јулију што уђоше у радост Господа свога, и мољаху се да и њих удостоји истог удела. За матером пак која их остављаше оне плакаху, и изабраше себи за старешицу једну од сестара, по имену Теогнију. Ову позва к себи умирућа игуманија и рече јој: Ти добро знаш поредак и устав манастирског живота. Заклињем те Пресветом Једносушном Тројицом, не стичи манастиру никаква имања ни богатства, да не би ум сестара скренула на земаљске бриге, и да се због земаљских не би лишиле небеских блага, него нека оне, презревши све што је временско, добију оно што је вечно. - А сестрама рече: Ви знате житије свете Евпраксије; будите њене подражаватељке, да бисте се заједно с њом удостојиле небеских дворова.
Затим, опростивши се са свима, она нареди да је уведу у собу за молитву, да затворе врата, и да нико не долази к њој до сутрашњег дана. А када сутрадан рано сестре уђоше к њој, нађоше је где је скончала у Господу. Пошто је оплакаше, оне је погребоше поред свете Евпраксије. Од тога времена никога више не сахрањиваху на том месту. Од чесних пак моштију ових угодница Божјих биваху многа чудеса: даваху се исцељења од сваковрсних болести, изгоњаху се ђаволи који громко викаху: О, Евпраксијо, ти нас и после смрти побеђујеш и изгониш!
Такви беху житије и живот преподобне Евпраксије, која се удостоји небеске славе. Постарајмо се и ми да је подражавамо: стичимо смиреност, послушност, кротост, трудољубље, трпљење, чистоту и целомудреност њену, да бисмо се и ми молитвама њеним показали достојни вечних блага, радости и борављења са анђелским хоровима, те да бисмо се и ми удостојили наслађивања славом Господа нашег Исуса Христа у Његовом царству небеском са свима светима кроз бесконачне векове. Амин.
