У дане патријарха александријског Теофила, године 411, философ Синесије постаде епископом Кириниским. Дошавши у своју епархију, епископ Синесије нађе тамо свог омиљеног пријатеља и школског друга, философа Евагрија. Но Евагрије беше врло сујеверан и ревностан идолопоклоник. А Синесије, силно желећи да свог пријатеља одврати од идолопоклоничке заблуде и начини хришћанином, веома се око тога труђаше и на томе рађаше, и покушаваше на све могуће начине да га приведе Христовој вери. Али Евагрије не хте ни да чује, нити примаше Синесијеве разлоге. Но и поред свега тога Синесије, ношен великим пријатељством које имађаху међу собом, не престајаше сваки дан убеђивати и подстицати Евагрија да приђе к познању истине. И једнога дана, када Синесије изговори много Евагрију, Евагрије му одговори: Истину рећи, господине епископе, између осталога мени се у хришћанству не допада и то што ви хришћани говорите, да ће настати смак света и да ће при томе сви људи, који год су живели на земљи васкрснути сваки са својим властитим телом, које ће бити нетрулежно и бесмртно, и да ће тада сваки примити награду по делима својим. А не допада ми се још и то што ви говорите, да ко сиромаху даје - Богу позајмљује, и ко расипа новац на сиромахе - сабира себи благо на небу, и примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Све ми то изгледа басна, и варка, и изругивање.
На то га блажени Синесије стаде уверавати да је све истина што хришћани говоре и да у њиховом учењу нема ни трунке лажи. И то му показа помоћу многах доказа. И тако га после мало времена убеди, и Евагрије постаде хришћанин. И епископ Синесије крсти њега, и децу његову, и све домаће његове. После свог крштења Евагрије даде епископу Синесију триста литре злата, да их раздели сиромасима. При томе му рече: "Узми ово и подели сиромасима, и напиши ми својом руком дужничку обвезницу да ће ми то вратити Исус Христос". - Синесије прими злато, и радо написа задужницу коју му Евагрије потражи, и даде му је.
После дуго времена Евагрије се разболе, и кад беше на самрти предаде деци својој запечаћено епископово написмено, не говорећи никоме шта је у том написмену. При томе он нареди деци својој, да му то написмено ставе у руке кад га буду сахрањивали. Деца тако и поступише. Након три дана после сахране, Евагрије се ноћу јави епископу Синесију и рече му: "Отвори мој гроб и узми твоје својеручно написмено, јер примих дуг и немам више да га тражим од тебе. А знај још и то, да ја својом руком ставих свој потпис на твоје написмено".
Међутим, епископ није знао да је покојни Евагрије сахрањен заједно са његовим својеручним написменом. Стога он изјутра позва к себи Евагријеву децу и упита их, да ли су какву ствар ставили у гроб свога оца. Деца му одговорише да нису ставили ништа сем очева тела и одела што је било на њему. На то их епископ упита: Нисте ли никакву хартију сахранили са очевим телом? - Тада се деца сетише и рекоше: Јесмо, владико, јер наш отац, кад беше на самрти, даде нам једну хартију, и нареди нам ово: Када ме будете сахрањивали, ставите ми у руке ту хартију, али да нико не зна.
Када то чу епископ Синесије, њему би јасно виђење које имађаше те ноћи. И онда он узе Евагријеву децу, своје клирике и многе друге хришћане, па одоше на Евагријев гроб. Када отворише гроб, они нађоше покојника где у руци својој држи епископово написмено. Узевши му га из руке, они га отворише и - о чуда! - угледаше испод својеручног епископовог писма друга писмена, својеручно написана Евагријем. Та писмена гласила су овако: "Ја философ Евагрије поздрављам тебе, преосвећеног епископа господина Синесија: радуј се! Од Господа нашег Исуса Христа примих дуг, који је записан у овој задужници твојој, и добих сто пута онолико блага на небу, и живот вечни, као што си ми обећао. Зато славим Бога и благодарим твојој светости, јер си ме привео к светлости".
Чувши то и видевши писмена још свежа, написана властитом руком Евагријевом, усто обавештени и уверени од Евагријеве деце да је при сахрани тела њиховог оца на хартији била само својеручна обавеза епископова, присутни се запрепастише, и сви дуго време викаху: "Господе, помилуј!" и слављаху Бога који чини таква чудеса и свагда даје слугама Својим таква добра.
