КАДА Господу би угодно да посађену у Русији младицу монашког живота учини многоплодном, Он приведе к искусном и трудољубивом првоначалнику руског монаштва - светом Антонију, који се беше почео подвизивати у пештери, преподобног Никона. Ревносно проходећи ступњеве монашких врлина преподобни Никон тако у свему подражаваше свога наставника и учитеља, да се показа достојан да га свети Антоније постави за вођу и руковођу монаха у духовном винограду испосничког подвизавања. Јер лица која долажаху к преподобном Антонију са жељом да приме равноангелни образ, он их сам поучаваше врлинама, а преподобном Никону налагаше да их постризава, пошто он беше јереј и искусан црноризац. И ова два подвижника, као Мојсије и Аарон, делаху у духовном винограду, творећи родове покајања, достојне преноса из Египта овога света у ону обећану земљу небеску. Јер преподобни Антоније донесе закон са Свете Горе Атонске, као Мојсије са Синајске; а преподобни Никон делаше по наређењу Антонија као Арон, почаствован чином свештенства. Све деловање своје он вршаше са сваком послушношћу, доживљујући од дела свог не само радости, већ и невоље јуначки подносећи, и благодарећи Бога за све. Велике радости духовне он се удостоји, када постриже преподобног оца нашег Теодосија, који се ускоро показа као велики наставник монашког живота у Русији. Обрадова се духом и онда када постриже знаменитог бојарина, блаженог Варлаама, и управника кнежевог имања и љубимца његовог, блаженог Јефрема, евнуха. Но због ових пострига он доживе не малу муку: јер кнез Изјаслав, сазнавши за њихово пострижење веома се разгневи на преподобне и нареди да му одмах доведу онога од њих који је извршио постриг. Слуге одоше и убрзо доведоше к њему блаженога Никона.
Погледавши с гневом на светитеља, кнез га упита: Јеси ли ти постригао бојарина и евнуха без мога наређења? Преподобни Никон смело одговори: Благодаћу Божјом ја их постригох по наређењу Небеског Цара Исуса Христа, који их је позвао на такав подвиг. Кнез се још више разјари и рече: Или их усаветуј да се врате дому свом, или ћу тебе и све оне око тебе послати на заточење, и наредићу да се ваша пештера раскопа. Блажени Никон одговори: Господару, чини са мном што ти је воља! а мени не доликује да војнике одвраћам од Небеског Цара.
После овога свети Антоније, и они што беху са њим, изађоше из пештере са намером да иду у неки други крај због кнежевог гнева и прекора блаженом Никону. Али један од службеника кнежевих каза то кнегињи. А она потсети кнеза на гнев Божји који постиже њену отаџбину, Пољску, зато што њен отац, Болеслав Храбри протера црнорисце који беху постригли Мојсија Угрина, и говораше му: Послушај ме, господару, и не гневи се. Јер у нашој земљи исто тако бише прогнани такви црнорисци, и многе невоље догодише се због њих. Стога пази, господару, да се то не догоди и у твојој земљи.
Чувши то, кнез се побоја гнева Божија, и отпусти блаженог Никона наредивши му да се врати у пештеру. А за онима који беху отишли из пештере посла с молбом да се врате натраг. Но, они, пошто их три дана молише, једва се вратише у своју пештеру, као што се о томе говори у житију преподобног Антонија.
После такве напасти преподобни отац наш Никон провоћаше у пештери врло суров живот; и однесе молитвом и постом многе победе над злим дусима; и беше једнаког живота са преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, тако да они као три светионика сијаху у мраку и разгоњаху таму демонску.
Затим, када се братија умножи у пештери, зажеле блажени Никон да се повуче у самоћу и да сам самцит безмолствује, молитвено тихује. Пошто се посаветова са преподобним Антонијем, и поразговара са другим црнорисцем, Бугарином Светогорцем, из манастира светог Мине, он отпутова са овим. Када дођоше на море, они се ту растадоше. Бугарин, кренувши за Цариград, нађе усред мора острво на коме се настани. Он проведе тамо много година, трпећи зиму и глад, и тако у миру сконча; острво се то и до данас назива Бугариново. Велики пак Никон отиде на Тмутараканско острво и, нашавши у близини града ненасељено место, он се настани тамо, безмолствујући - молитвено тихујући и служећи Богу ревносно, прилажући труд на труд, и задивљујући љуДе својим необичним животом. Слава његова рашири се на све стране, и к њему стадоше долазити грађани и многи други; и дивљаху се његовом животу, јер још не беху утврђени у вери, нити што беху чули о монашком животу. Но потом, руковођени Богом, они стадоше желети да наследе монашку добродушност, и мољаху преподобног Никона да их постригава. Он их поучаваше и постригаваше, и сагради тамо цркву Пресвете Богородице. И тако, благодаћу Божјом а молитвама преподобног Никона процвета то место и ниче славни манастир, потпуно сличан Печерском манастиру.
По смрти Ростислава Владимировича, кнеза Тмутараканског острва, преподобни отац наш Никон би умољен од тамошњих житеља да иде к Свјатославу Јарославичу, кнезу Черњиговском, и замоли га да им свог сина Гљеба упути на престо Тмутаракански. Дошавши у град Черњигов и срећно свршивши поверени му посао, преподобни крену у Кијев и дође у Печерски манастир к блаженом игуману Теодосију. Угледавши један другог, они обојица падоше на земљу и поклонише се један другоме. Затим уставши, они се загрлише и дуго плакаху, пошто се давно не беху видели. После тога преподобни Теодосије мољаше блаженог Никона да не одлази од њега док су обоје у телу. Блажени Никон му обећа, говорећ(и: Идем само да средим свој мнастир, па ћу се одмах, ако Бог хоће, вратити натраг.
Он тако и уради. Дошавши на Тмутараканско острво са кнезом Гљебом Свјатославичем, и овај седе на престо, преподобни поступи по свом обећању: среди свој манастир и врати се натраг к преподобном Теодосију. Дошавши у Печерски манастир, он свега себе предаде преподобном Теодосију и са сваком радошћу покораваше му се. А преподобни Теодосије веома га љубљаше и сматраше га као оца свог; стога, и када би куда одлазио из манастира, он тада повераваше братију блаженоме Никону, као најстаријем од свију, да их поучава и чува. Преподобни Теодосије, сам поучавајући братију духовним поукама, често је наређивао и блаженом Никону да то ради, пошто је био начитан. Много пута, када је блажени Никон повезивао и коричио књиге, јер је био вичан томе послу, сам преподобни Теодосије сео би поред њега и спремао му конце потребне за тај посао. Таква беше у њих смиреност и љубав међусобна. Но када потом овај блажени безмолвник - молитвени ћутљивац виде свађу међу кнезовима руским, у којој Свјатослав прогна из Кијева свога брата Изјаслава и заузе престо, ожалости се. И не могући подносити метеж, изазван тим догађајем, он, да би сачувао спокојство духа, намисли да се поново врати на своје острво. Преподобни Теодосије га мољаше много, као и раније, да се не растају док су у телу. Но блажени Никон, измоливши опроштај, отпутова са два црнорисца и проведе тамо неколико година у свом уобичајеном подвигу.
По престављењу преподобног Теодосија, за игумановања блаженог Стефана, преподобни Никон, побуђен братољубљем, опет дође да посети преподобног Теодосија; и веома се ожалости када свог љубљеног пријатеља не затече у телу: и одлучи да остало време свога живота проведе у његовом манастиру. Често одлазећи на светитељев гроб, он проливаше и сузе жалоснице и сузе радоснице: жалоснице, од туге што се растао са љубљеним братом; радоснице, из благодарности Богу што је у Русији засијао као светионик својим равноангелним животом, на кога он, Никон, рукама својим стави свети анђелски образ монашки. После игумановања светог Стефана, братија, видећи да је преподобни Никон најстарији од свију, и пошто сам преподобни Теодосије беше примио постриг из његових руку, по вољи Божјој и по одлуци свих изабраше њега за свог игумана као равног по животу преподобним оцима Антонију и Теодосију. Они му се с љубављу покораваху и у свему га као оца и наставника слушаху, видећи у њему једном лик њих обојице. Много пута непријатељ и ненавидник добра, ђаво, покушавао је да и овом преподобном, као и блаженом игуману Стефану, прави сметње у старању о душама Богом повереног му стада, желећи да га мржњом дигне против њега, али никада није успевао у томе, него је посрамљен бежао, јер његова тама није могла надвладати светлост добрих дела блаженога Никона.
Овај блажени игуман, будући своме стаду образац чудесних врлина, тако угоди Богу, да се за време његовог игуманства предивно украси иконама света, Богом саздана, црква Печерска: јер к земаљским молитвама овог блаженог стројитеља придружише се својим небеским молитвама пријатељи његови, преподобни Антоније и Теодосије, и послаше к њему иконописце из Цариграда, давши им као плату злато. Блажени игуман Никон показа тим иконописцима ликове својих љубљених пријатеља, преподобних отаца Антонија и Теодосија, преминулих пре десет година. Иконописци одмах познаше у њима људе који им се у Цариграду јавише, погодише их и послаше к игуману Никону. Поред тога они испричаше и друга дивна чудеса: када су они хтели да се врате, њима се јави света Печерска црква, и икона Пресвете Богородице која им запрети да се не враћају; и када пловљаху чамцем низ реку, они на чудесан начин допловише до горе уз воду. Иконописци који на тако чудесан начин дођоше, старањем блаженог игумана Никона дадоше се на посао око украшавања цркве, при чему се опет догодише чудеса. Јер се сама икона Пресвете Богородице у олтару на чудесан начин претвори у мозаик и сину као сунце, и голуб излете из њених уста, као што о томе опширно пише у казивању Патерика о цркви Печерској. Све се то зби на небеске молитве преподобних отаца Антонија и Теодосија, и на тада још земаљске молитве блаженог игумана Никона.
Затим и сам незаборавни игуман преподобни отац наш Никон, пошто разноврсним подвизима свог равноангелног живота дивно украси сву свету обитељ Печерску, после дуготрајних трудова, упокоји се у Господу у 1088 години, за владе великог кнеза Кијевског Всеволода Јарославича. И тело његово би положено у истој светој обитељи Печерској, у пештери, где чудотворном нераспадљивошћу моштију својих он посведочује светост своју, којом и по смрти чудотворно украшава своју свету обитељ; а духом се пресели у небеске обитељи да се тамо, заједно са једноживотним пријатељима својим, преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, наслађује неисказаним гледањем славе Божје лице у лице. И тамо они, као три светилника, предстоје престолу Тросунчаног Божанства, обасјавани вечном славом, и као оци моле се за нас чеда своја да се удостојимо постати наследници благодати њихове и славе, будући благопријатни Господу, коме слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
