ОВО се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. Шестог новембра у подне сво се небо наоблачи тамноцрвеним облацима, и неприродно се смркну; и облаци добише неку огњену боју. И би тако четрдесет дана. И сви се људи страховито уплашише. И мишљаху, ако падне киша из таквих облака, то ће сигурно бити огњена киша која ће спалити сву земљу, као што је некада огњена киша спалила Содом и Гомор. И сви беху у великом страху и недоумици: јер очекиваху да из таквих облака падне огњена киша. Стога и цар и патријарх, са целокупним свепггенством и народом, сваки дан ношаху литије и са сузама мољаху Бога да одврати Свој праведни гњев. И човекољубиви Господ преокрену претњу ту у милост: нареди те облаци одаждише не огањ него пепео, застрашујући грешнике. A падаше тај страшни дажд од вечери до поноћи, и беше пепео црн и врео, и покри земљу више од педи, и спржи сваку травчицу и биљку. И би тада велики плач у људи, и горко ридање, и
Јецање из дубине срца, видећи такво наказање Божије и врло велика киша, која је затим много дана падала, једва узможе спрати тај пепео. А то прасликује наше грехе. Грех се налази у нама као пепео огњени и црни, и спржује клице и младице наших врлина. Зато треба да лијемо сузе као кишу, да покајнички уздишемо из дубине срца, и да горко ридамо из дна душе да би смо тиме спрали у нама врели пепео зла, а напојили добру земљу ума нашег и обрадили је да нам рађа врлине. И тако избавимо себе од осуде на пакао, који сагорева и душе наше и тела а стекнимо себи Царство Небеско.
