КАДА безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење на верне хришћане како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника. У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац а не твар, учовечени Бог а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на двору своме приближи к себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову. Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског. Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и урадише. А место њега узведоше на патријаршиски престо Македонија. И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође такође погубише на разне начине. Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову, и "као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда". Раније, при споменутом светом исповеднику Павлу патријарху, Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон. Усто обојица беху нотарији, који записиваху све патријархове поуке и дела, којима се утврђиваше побожност. Осим тога, и сами они беху велики проповедници речи Божије и поборници Цркве, коју они као два штита заштићаваху од јеретичких стрела: јер им Господ, као верним ученицима Својим, даде уста и премудрост којој се не могаху противити ни одговорити сви противници њихови - аријанци (ср. Лк. 21, 15). После пак прогонства и смрти светог исповедника Павла јересиначалници окренуше свој отров против ових ученика његових, Маркијана и Мартирија. Но најпре, сакривши своју злоћу у лукавству као искру огња у пепелу, они покушаваху да их вештом обманом обрате од православља у своје зловерје: угодницима Божјим предлагаху много злата, обећаваху им да ће им издејствовати велику благонаклоност цареву, и да ће их узвести на архијерејске престоле, и да ће их учинити власницима огромних имања, само ако пристану уз њихову јерес. Али угодници Божји презреше све то као ништарије: злато не примише, обећаване им почасти одбацише, и лукавству се њиховом насмејаше, више волећи да ради вере приме ругање, срамоћење, муке, па и саму смрт, него да, живећи у јереси, имају богатство, славу и почасти. Тада јеретици, видећи да ничим не могу ове свете исповеднике придобити за своје зловерје, осудише их на смрт, коју ради Христа ови светитељи више жељаху него живот. А када их ухватише и на место посечења одведоше, они измолише мало времена за молитву. И уперивши очи к небу и подигавши руке, они се мољаху: Господе Боже, Ти ои невидљиво створио срца наша, Ти знаш сва дела наша, прими у миру душе слугу Твојих, јер нас Тебе ради убијају и сматрају нас као овце које су за клање.
Пошто се тако помолише, они приклонише под мач свете главе своје и бише посечени од зловерних аријанаца због исповедања Божанства Исуса Христа. Неки од верних узеше чесне мошти њихове и погребоше их код Меландиске капије у Цариграду. Доцније им свети отац наш Јован Златоуст подиже цркву; и у њој даваху исцељења разним болесницима молитвама светих мученика, у славу Бога, слављеног у Тројици вавек. Амин.
