Рођен од побожних и богољубивих родитеља у Карпенису у Тесалији, Никола доби хришћанско васпитање, у родитељском дому, и отац га даде у школу те он изучи књигу, нарочито Свето Писмо. Пошто му се отац пресели у Цариград, он и свога петнаестогодишњег сина Николу запосли у својој бакалници у којој се продавала сваковрсна роба. Отуда Никола и доби назив Сваштар, грчки: Пантопол тј ситни трговац, продавац, пиљар. Прекопута њихове радње бејаше берберница једнога Турчина, пријатеља Николиног оца. Тај берберин бејаше врло учен и знађаше агарјанске књиге. Николин отац, желећи да му син научи и турско писмо, уреди са берберином да његовом Николи даје часове из турског је зика. Веома бистар и вредан, Никола брзо напредоваше у томе. И тако лако и брзо изучи турско писмо, да се берберин дивљаше Николиним способностима. Зато и силно жељаше да на неки начин потурчи Николу. И у тој намери скова овакав план: позва неке своје пријатеље Турке јаничаре, и договори се с њима да они дођу код њега у одређени дан, у који ће Никола као лекцију из турског језика прочитати салавати, тојест исповедање муслиманске вере.
И заиста они тако урадише: у одређени дан дођоше код берберина; дође и Никола на час турског језика; берберин, који већ беше спремио исписан на хартији салавати, по обичају свом прво га сам прочита као лекцију, па даде Николи да и он то понови. Никола прочита салавати, не знајући да је то исповедање турске вере. Никола заврши читање, присутни Турци на миг берберинов повикаше: Никола, ти си постао Турчин, пошто си прочитао салавати. - Запањен тиме, Никола одговори: Хришћанин сам а не Турчин. Сваку пак лекцију коју ми учитељ задаје ја сам дужан прочитати.
Међутим Турци дохватише Николу и силом одвукоше код кајмакама, везирова заменика. И оптужише га кајмакаму, говорећи: Ефендија, овај младић пред нама сатвори салавати. Ако хоћеш доказа, ево ти хартије на којој је исписан салавати и са које га је он прочитао. И сада ми велимо да је он Турчин, а он исмева нашу веру. - Кајмакам на то рече: Никола, ти си прочитао салавати, значи постао си Турчин. - Никола без икаквог страха одговори громко судији: Данас ми учитељ као лекцију даде ову исписану хартију и рече ми да је прочитам, а ја ни знао нисам шта је то салавати; сматрао сам да чим ми то учитељ даје, ја сам дужан прочитати. - Кајмакам онда рече: Пошто си, Никола, прочитао салавати, треба да постанеш Турчин; и ја ћу ти дати велики положај, учинићу те богатим, обасућу те почастима, прославићу те широм целе царевине. - Никола одговори: Ја сам хришћанин, и верујем да је Христос истинити Бог; а положај, богатство и почасти које ми нудиш, нису ми потребни. Ја се Христа мог одрећи нећу; за име Његово умрећу; потурчити се нећу.
Кајмакам нареди те Николи везаше руке наопако и привезаше га за један стуб, па му кајмакам рече: Никола, видиш ли шта ћемо сада с тобом радити; боље ти је потурчи се. - Светитељ му одговори: Властодржац си, чини шта хоћеш; ја сам хришћанин; закон не допушта да ви некога силом потурчите. - Тада кајмакам нареди да Николу повале на земљу и бију, мислећи да га на тај начин примора да прими муслиманску веру. Но блажени викну на сав глас: Што ме бијете? Хришћанин сам; верујем да је Христос мој истинити Бог; макар ми цело тело исецкали на ситне комадиће, ја се Христа одрећи нећу; Њега верујем, Њега обожавам, Њега имам за помоћника; Он невидљиво стоји поред мене и крепи ме.
Када кајмакам виде да ни батине ништа не помажу, он нареди да мученика баце у тамницу за убице, издавши заповест тамничарима да му не дају ни хлеба ни воде. И тако свети мученик проведе у тамници шездесет пет дана, па поново би изведен пред кајмакама, сав радостан и весео као да је био на некој гозби. Кајмакам му запрети смрћу, ако се не предомисли и не прими муслиманску веру. У одговор на то храбри мученик на сав глас неустрашиво повика: Хришћанин сам, Христа верујем, Христа се не одричем, па макар ме на хиљаде мука ставили!
Кајмакам нареди да мученика опет вргну у тамницу, и да га тамо често моткама бију. И док свети мученик тамноваше, немилосрдно бијен и мучен, к њему дође врло богат Турчин, и понуди му своју ћерку за жену и радњу препуну скупоцене робе, само ако се потурчи. Но ову понуду богомудри мученик сматраше за прашину, за сенку, за паучину. И рече Турчину: Ја у срцу свом имам тајно богатство - веру Христа мог, који ми је спремио на небу дивно насеље, славу неувенљиву, радост бесмртну, насладу неисказану, почаст ненадмашну, царство непролазно. То је Господ обећао онима који Га љубе, да би вечито царовали с Њим. Чувши овакав одговор, Турчин отиде празан.
Потом по наредби кајмакама свети мученик би опет изведен из тамнице пред судију. Угледавши блаженог младића чије лице сво блисташе, судија му стаде говорити благо и умиљато: Чуј ме, младићу: ако не желиш да пре времена изгубиш живот, пређи у нашу веру, и онда ћеш познати сву њену благодет и лепоту, јер сада си млад, па не можеш да схватиш истину. - А мученик на то опет кликну: Хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин. Што оклевате? што дангубите? Једну милост тражим од вас: да ме што пре предате на смрт.
Када то чу, судија се коначно убеди да је мученик непоколебљив у својој хришћанској вери, па донесе одлуку да се мученику одсече глава. Џелати онда узеше мученика и поведоше на губилиште. И сви гледаху велико чудо: лице светог мученика блисташе од неке унутрашње радости духовне, као некада лице светог првомученика Стефана. И стварно је изгледало као да мученик иде на свадбу а не на смрт. Свим срцем он хиташе на смрт за Христа, као што жедан јелен хита на поток. Јер силан огањ љубави Христове пламћаше у његовом срцу, те он заједно са светим апостолом Павлом кликташе: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? (Рм. 8, 35). Када стигоше на губилиште, мученик клече и испружи главу, и док се мољаше џелат му одсече блажену главу, и он доби венац мучеништва. А света и чиста и беспрекорна душа његова узиђе на небеса сва блистајући небеском светлошћу, сва зрачећи сунчаном радошћу, да тамо вечито блаженствује са светим Анђелима и Мученицима у пресјајној светлости Пресвете Тројице. Божанска пак благодат остаде у његовом светом и чесном телу: јер сви посматраху сасвим јасно где божанска светлост силази на њега с неба у току три читавих ноћи и обасјава га, те оно цело сијаше и зрачаше. Томе се хришћани много радоваху, а Агарјани јадоваху. И неки од хришћана одоше к судији, дадоше му доста сребра, те им дозволи и они узеше свете мученикове мошти и сахранише их чесно у манастиру Пресвете Богородице на Халки. И биваху, и непрекидно све до сада бивају чудеса и дају се исцељења од светих моштију светог мученика свима који им прибегавају са вером у име Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
