Преподобни Јеротеј роди се 1686 године на Пелопонезу, у селу Каламата, од благочестивих и богатих родитеља: Диме и Асимине. Кад Јеротеју би осам година родитељи га дадоше у школу. Даровит и вредан, он брзо показа одличан успех у учењу. Слободно време он није трошио на уобичајене дечје игре и забаве, него је, као неки зрео човек, све то избегавао и веома марљиво учио грчки и латински језик, и са радошћу читао Свето Писмо, које му је служило као храна, а Господ, видећи његову доброту и вредноћу, посла небеску мудрост, те он са временом савршено изучи философске науке, и језике латински и грчки.
Када Јеротеј постаде пунолетан, родитељи зажелеше да га ожене. Али Јеротејева душа гораше од жеље да се посвети монашком животу. Но ову своју жељу и намеру он се не реши казати родитељима, да их не би ожалостио Због тога је много пазио у свом добром и целомудреном срцу. Обревши се у безизлазном положају, Јеротеј се молитвом обрати к срцезналцу Богу, молећи га да одстрани од његових родитеља намеру о његовој женидби, и да га удостоји монашког живота. Господ услиши његову молитву и Својим премудрим промислом устроји то на следећи начни: када родитељи Јеротијеви припремише све за његов брак, они на две недеље пре свадбе скончаше мирном хршпћанском смрћу и одоше у вечни покој.
Пошто сахрани родитеље, Јеротеј тајно напусти свој завичај и настани се у Закинту, где живљаху неки његови сродници који му саветоваху да иде у западну Европу ради свог даљег образовања. Но он жељаше да најпре проведе неко време у СветоЈ Гори Атонској, која је у то доба имала много чувених учених мужева, па да после тога отпутује у Европу. И тако, опростивши се са рођацима, Јеротеј оде у Свету Гору, и тамо ступи као ученик код једног пустињака при келији светог Артемија. Ту се млади подвижник свим пламеном своје душе одаде читању душекорисних књига, нарочито оних у којима су се описивали подвизи и равноангелни живот пустињака, који су се по 40 и 60 година подвизавали у усамљеноети и без икакве везе са људима. Али, с друге стране, у тим су се књигама описивали и убиствени примери оних подвижника, који су, погордивши се због својих подвига и приписујући своје подвиге не благодати Божјој него себи, западали у руке лукавог кушача. И Јеротеј, размишљајући о разним путевима монашког живота, изабра најмање опасан, тојест средњи или царски пут. Стога он остави отшелнички, пустињачки живот, и ступи у братство Иверског манастира, где ускоро би пострижен у монашки лик.
У манастиру се код монаха Јеротеја роди мисао: да изабере мученички подвиг, и тако добије мученички венац. Али у исто време друга мисао је изазивала у њему страх од такве намере. Утом, као ради остварења ове његове жеље, њему се убрзо после пострижења даде прилика да са једним старцем Иверске обитељи отпутује неким манастирским послом у Цариград. Тамо се његово младо и неискусно срце, под утицајем прочитаних књига о страдању светих Христових мученика и њиховом прослављењу после мученичке кончине, силно запали ревношћу да пострада за Христа, и он стаде ходити по многољудним улицама цариградским са циљем да га Турци ухвате и затим погубе у мукама, и тајно се у срцу мољаше Богу да га удостоји ове милости. Но Господ Промислитељ не испуни ову детињску мол:бу Јеротијеву, пошто је њему био одређен други пут.
Из Цариграда Јеротеј отпутова у Валахију (Влашку). Тамо он продужи своје прекинуто образовање код једног ученог мужа, Марка Кипарца, који беше наставник у тамошњој школи. Живећи поред свог наставника он својом скромношћу и добротом скрену на себе пажњу софијског митрополита Авксентија, који га због његове побожности рукоположи за ђакона.
Пошто заврши своје школовање код Марка Кипарца, преподобни Јеротеј отпутова у Венецију и тамо се даде на науке. После тога он се, као лађа натоварена скупоценим благом, врати у Свету Гору са огромном философском ученошћу и савршеним знањем латинског и грчког језика. У Светој Гори он се настани близу Иверског манастира у пустињи Хаги. Ту он поче водити најсуровији монашки живот, изнуравајући тело своје постом, бдењем и молитвом. Овакав врлински живот подвижника Христовог привлачаше к њему посетиоце, који много душевне користи добијаху од његових мудрих и поучних беседа. А игуман Иверског манастира са братијом, желећи да овај сакривени светилник изведе на видик, представи га неокесаријском митрополиту Јакову, који као умировљен живљаше у Иверској обитељи, и моли митрополита да Јеротеја рукоположи у чин јеромонаха, пошто је достојан да стоји пред престолом Божјим и врши Бескрвну Жртву.
Примивши свештенички чин, преподобни Јеротеј удвостручи трудове свог подвижничког живота; притом наложи на себе напорни пост: по три, а некад и по четири дана није окушао храну, и кад би се десило да што узме он је место хлеба јео лећу. У време Свете Четрдесетнице он је јео једанпут недељно, а каткад и у две недеље једанпут. А л и да он тако пости, нико није видео сем његовог ученика, јер је он при своме посту строго испуњавао Спаситељеву заповест: Када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 17-18). Стога, када се дешавало да обедује у трапези са другима, он је онда јео сва предложена јела, не желећи да се ничим издваја од других: у келији пак строго је држао свој пост, имајући у уму непрестану Исусову молитву. И у погледу спавања он је био строг према себи. Старао се да испуни ово правило светог Арсенија Великог: "Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет и четири сата".
Због тих великих подвига тело његово се толико осуши и ослаби, да се он једва кретао, и само са великим трудом могао је прећи неколико десетина метара. Но зато, по речи светог апостола Павла, ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16), дух преподобног Јеротеја беше бодар и пружаше се ка још већем подвигу. И Господ, видећи трудове свога угодника, дарова му узвишену љубав према ближњима и радостотворни плач.
Љубав његова према ближњима бејаше тако велика, да је понекад удељивао сиромасима оно што је њему самом било неопходно. Тако се каткад дешавало, да је скидао са себе мантију и давао је сиромаху, а сам се умотавао покривачем; и тако остајао све док не би сазнали о томе у Иверској обитељи, и послали му другу мантију, која је такође при првој прилици прелазила у руке сиромасима. Он се, из љубави према ближњима, одазвао молби житеља острва Скопело: оставио своју усамљеност, отишао на њихово острво, и тамо, у јеку великог помора и у недостатку свештенослужитеља при тамошњој цркви, осам година обављао црквена богослужења, стално говорећи народу разне духовне поуке. При томе он се родитељски усрдно бавио образовањем тамошње младежи. У тим великим трудовима помагали су му његови ученици, монаси: Мелетије, Јоасаф и Симеон, који заједно с њим беху дошли ту из Свете Горе.
Најзад, свеблаги Господ, видећи да се блажени Јеротеј усавршио у свим врлинама, узажеле да га као зрео пшенични ПЛФД пресели у небеску житницу Своју, због чега му и откри да ће се скоро упокојити.
После овог божанског откривења, блажени Јеротеј имађаше жељу да смртни час дочека у потпуној тишини, те стога узе своја три гореспоменута ученика и удаљи се с њима на пусто острво Јура, куда су обично слали злочинце на вечиту робију.Ту блажени убрзо занемоћа и тихо отиде ка Господу 13 септембра 1745 године, у педесет деветој години живота.
Пошто погребоше чесно тело свог блаженог учитеља, јеромонах Мелетије и друга два ученика вратише се у Свету Гору. Но после три године, Мелетије се, по источњачком обичају, упути поново на острво Јуру по остатке блаженог Јеротеја. Од чесних моштију блаженога он донесе чесну главу у Иверски манастир, која. се и досада с љубављу чува и почитује у тој обитељи.
Кроз неко време свемоћни Господ благоволи прославити чудесима Свога угодника, који му од младости послужи у светости и правди. Тако, инок Иверског манастира Калиник, за време свог боравка у Цариграду имађаше код себе делић светих моштију преподобног Јеротеја. У дому, где беше одсео инок Калиник, бејаше болесна жена, која од силног запаљења очију беше потпуно ослепила; но чим она својим болесним очима дотаче свете мошти, тог часа доби исцељење. - Аруга пак жена, која већ три године сва узета лежаше у постељи, када јој беху принесене свете мошти преподобног Јеротеја и она их са вером целива, одмах потпуно оздрави. - Исто тако и у самој Светој Гори многи болесници, нарочито они што су патили од зубобоље и они мучени телесном страшћу, од самог додира к светим моштима блаженог Јеротеја добијаху исцељење, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада н увек и кроза све векове. Амин.
