Пошто сам лично сам видео многа добра од светог мученика Теодота, - каже описатељ очевидац његовог страдања Нил, - ја сматрам за дужност да му се и делима захвалим на његовој љубави. Но иако нисам способан да му ни речима ни делима одам достојну хвалу, ипак ћу покушати да то према својим моћима учиним. Јер сматрам да је веома потребно, и корисно за богољупце, описати од младости живот светог Теодота и историју његовог страдања. Неки говоре за њега да је и он испрва живео као што живи већина људи, уживајући сласти овога света: оженио се законито, и држао гостионицу ради зараде; но потоњим мученичким подвигом својим украсио и првобитно живљење своје. Али, нека говори о њему ко шта хоће, ја ћу испричати оно што сам очима својим видео, јер сам од почетка живео са њим, и био удостојаван његових светих разговора.
Још много пре свог мученичког подвига, свети Теодот показа многа добра дела. Тако он, иако бејаше у законитом браку, у почетку поведе духовну борбу противу телесних пожуда, потчињавајући тело духу, и испуњавајући апостолску реч: који имају жене биће као они који немају (1 Кор. 7, 29). И у овој врлини он показа толики успех, да је и осталима могао бити учитељ чистоте и целомудрија. Он се не подаваше сладострашћу или којој другој нечистој жељи, него упражњаваше уздржање и пост као почетак сваког добра; и то му беше као штит у борби. Умртвљавање тела он сматраше за насладу која доликује човеку хришћанину; а жељу за богатством он побеђиваше раздајући сиромасима сву своју имовину. У њему беше чудесно то, што он, иако гостионичар, обављаше велику духовну трговину, стичући Богу душе људске. Јер он, под видом гостионичарства, потајно апостолствоваше као неки епископ, својим богонадахнутим учењем и поукама приводећи Цркви Христовој незнабошце и Јевреје, и грешнике упућујући на покајање. Имађаше он и благодат исцелитељску: полагањем својих руку и молитвом исцељиваше људе од свих неизлечивих болести телесних, а душеспасоносном речју видаше душевне ране и недуге.
Свети Теодот пострада на следећи начин. Неки намесник царски Теотекн прими под своју управу Анкиру галатијску. Беше то човек силовит, љут, крволочан, уживао је у убиствима и крвопролићу, скроз наскроз покварен, да се његова поквареност не може речима људским исказати. Добијајући намесничку власт од цара Диоклецијана, он обећа цару да ће за кратко време све хришћане у Анкири обратити у многобожачку веру.
И стварно, када Теотекн стиже у Анкиру, сама вест о његовом доласку толико уплаши хришћане да се они разбегоше и напунише пустиње и горе. А Теотекн непрестано шиљаше гласнике једне за другима, који свуда објављиваху цареву заповест: да се све хришћанске цркве потпуно поруше и са земљом сравне; и да се сви који исповедају име Христово, у окове стављају и у тамнице бацају, и тамо чувају за мучење, а да им се имовина одузме и опљачка. Тада Црква Христова беше као лађа усред бесних таласа, у опасности да потоне, јер незнабожни идолопоклоници нападаху на хришћанске домове, пљачкаху им све, а људе и жене, младиће и девојке бестидно извлачаху и одвлачаху једне код својих поганих жртвеника а друге - у окове и тамнице. Немогуће је описати оне муке које се у то време на Цркву сручише. Многи свештеници побегоше из храмова Господњих, остављајући двери храмова отворене; но и сами бегунци не налажаху нигде места, где би се сакрили од опасности. Пошто хришћанима беше опљачкана имовина, настаде глад, тежа од сваке муке. Тада многи од хришћана који се потуцаху по пустињама и скриваху по горама и пећинама, не могући да подносе глад, враћаху се и предаваху у руке незнабошцима, надајући се на неку милост од њих. Тешко беше то мучење за све хришћанске избеглице, нарочито за оне међу њима који су били одгајени у предовољству и изобиљу, јер сада беху приморани да једу корење и дивље зеље по пустињама и горама.
У то време блажени Теодот се бораше да испуни заповести Господње, узимајући на себе велике трудове и излажући себе многим опасностима. Он је гостионичарио, не да би злато стекао, као што неки говоре за њега, него да би његова гостионица била сигурно склониште и одмориште за гоњену браћу хришћане. Осим тога, он се много старао о хришћанима по тамницама, а оне који се спасаваху бекством од мучитеља незнабожних он је скривао код себе; он је снабдевао храном хришћане који се потуцаху по горама и пустињама; он је исто тако тајно прикупљао и сахрањивао тела побијених светих Мученика, бацаних да их поједу пси, звериње и птице. Треба приметити да је намесник мучитељ био издао наређење да се смрћу кажњавају они који сахрањују тела мученика. Једном речју, дом овог праведника био је уједно и гостионица и уточиште хришћанима, а незнабошци га нису подозревали пошто је био гостионичар. Уствари, свети Теодот беше свима све: гоњенима покровитељ, гладнима хранитељ, болеснима лекар, сумњалицама - утврдитељ, учитељ вере и побожности, наставник богоугодног живота и одушевитељ на мученички подвиг.
У то време слуга ђавољи Теотекн нареди да се свуда по трговима све намирнице и сви напитци попрскају идоложртвеном крвљу. То он учини ради хришћана, да би они, и против воље, куповали и јели од идоложртвених ствари. Сазнавши за то, блажени Теодот стаде тајно раздавати хришћанима жито, пшеницу и вино, које беше раније накуповао у изобиљу. Раздајући храну и пиће на све стране, и прехрањујући многе хришћане и у самој кући својој, свети Теодот претвори своју гостионицу у неку врсту ковчега који спасава од потопа. Јер као што се тада, за време потопа, нико није могао спасти ван Нојевог ковчега, тако се и у нашем граду, - каже писац Житија светог Теодота -, ниједан хришћанин није могао сачувати од оскврњења идоложртвеним нечистотама ван Теодотова дома. Тако се Теодотова гостионица претвори у гостопримницу, и у храм молитвени, и у олтар јерејима Божјим за приношење и вршење Бескрвне Божанске Тајне. И сви прибегаваху к дому Теодотову, као к лађи од потопа. Такво беше гостионичарење овог блаженог праведника, таква његова трговина и зарада. Но доста о томе. Треба да кажемо нешто и о другим добрим делима овога праведника.
У време тог гоњења на хришћане пријатељ Теодотов Виктор би ухваћен од стране незнабожаца са следећег разлога: Неки жреци Артемидини оклеветаше Виктора код царског намесника како је Виктор тобож хулио богињу њихову рекавши да је Аполон своју рођену сестру Артемиду напаствовао и оскврнио на острву Делу пред жртвеником, стога незнабошци треба да се стиде таких својих богова - блудника, који чине таква безакоња о којима целомудрени људи не могу ни да слушају. Тако оклеветанога Виктора намесник баци у тамницу.
К сужњу Виктору долажаху у тамницу многи незнабошци, и уз ласкање саветоваху му говорећи: Покори се намеснику, па ћеш доживети велике почасти: бићеш пријатељ царев, и добићеш од њега велика богатства, и живећеш у палатама царским. Но не послушаш ли намесника, онда знај: тебе чекају љуте муке, кућа ће ти цела пропасти, све ће ти имање бити одузето, сви ће ти рођаци бити побијени, и тело твоје после жестоких мучења и горке смрти биће бачено псима да га поједу. - То и много друго говораху незнабошци Виктору.
Исповедник побожности Теодот, дошавши ноћу к Виктору у тамницу, храбраше га на подвиг, говорећи му: Нипошто не слушај, Викторе, заводљиве речи које ти незнабошци говоре, нити примај њихов лукави савет; не иди за њима, остављајући нас; не претпостављај поквареност целомудрију, и не заволи неправду место правде. Немој учинити то, пријатељу, немој! Знај да те они својим ласкавим обећањима вуку у сигурну пропаст. Нису ли таквим обећањима Јевреји преварили Јуду издајника? Еда ли му тридесет сребрника ишта користише? Он тиме ништа себи не стече осим конопца којим се обеси. Не надај се никаквом добру од злих људи, јер њихова обећања припремају вечиту смрт.
Таквим речима храбраше праведни Теодот Виктора. И док се Виктор сећаше светитељевог савета, он се јуначки држаше у страдањима, и мушки издржа почетне муке. И сви који посматраху његово страдање, хваљаху га као мученика Христова. А када се приближи крај његовог мученичког подвига, и већ је имао примити венац од Господа Христа, он замоли мучитеља да престане мало са мучењем, да би се размислио. Слуге одмах престадоше са мучењем, и одведоше Виктора у тамницу, дајући му време на размишљање. Али Виктор умре од рана у тамници, оставивши у неизвесности крај свога исповедања.
После тога блажени Теодот крену у село Малос, удаљено од града четрдесет стадија, јер чу да је тамо завршио свој мученички подвиг и био бачен у реку Галиос, свети мученик Валент, који је раније страдао у Мидикинама. Али он не оде до самог села, него се заустави на две стадије испред њега, и ту пронађе у реци свете мошти светог мученика, и чесно их сахрани. При повратку отуда, сретоше га неки хришћани, и поклонише му се, и много му благодарише као добротвору свих хришћана; нарочито му благодарише за велико добро које он њима учини, наиме: када они порушише Артемидин жртвеник, њихови рођаци их ухватише, и хтедоше их предати намеснику на мучење, али их он великим заузимањем и не малим новцем откупи од уза и мука. Зато се они клањаху светитељу и захваљиваху му врло много. Светитељ се обрадова сусрету са њима и предложи им да се са њим прихвате хране. Нашавши једно дивно место, они поседаше на зелену траву; око њих беху многа дивна дрвета, много мирисног цвећа, и са свих страна чуло се певање птица. Пре обеда светитељ посла двојицу од њих у село да позову презвитера да им благослови трпезу и да с њима заједно обедује, па да их онда огради својим молитвама за пут. Јер светитељ је имао обичај да не обедује без присуства и благослова свештеникова. Када се ова двојица приближише селу, свештеник излажаше из цркве пошто беше завршио Шести час, али га ова двојица не познаше да је свештеник, јер их сеоски пси беху напали. Свештеник им притече у помоћ, одагна псе, па се поздрави са њима, и упита их: Јесте ли хришћани? Ако сте хришћани, хајдемо мојој кући, да се с љубављу у Христу провеселимо. Они му одговорише: Хришћани смо, и хришћане тражимо. А презвитер, осмехнувши се, рече себи: О Фронтоне, - (тако му беше име) -, како су тачна твоја виђења у сну! - Па обративши се њима, рече им: Прошле ноћи видех у сну два човека који много личаху на вас, и они ми рекоше: Донесмо благо у овај крај. - Па пошто видим да ви много личите на те људе, реците ми онда, какво сте ми благо донели. Послани људи му одговорише: Заиста, имамо с нама човека који је драгоценији од свакога блага - блаженог Теодота. Ако хоћеш, можеш га видети, али нам најпре покажи презвитера овога села. А он рече: Ја сам кога тражите; хајдемо дакле, да Божјег човека доведемо мојој кући.
И одоше. Када презвитер угледа светог Теодота, он с љубављу поздрави њега и браћу, и моли их све да пођу његовој кући у село. Али свети Теодот одби, говорећи: Журим да се вратим у град, јер ме чека велики посао и трчање око спасавања хришћана. Треба послужити браћи који се налазе у невољама и опасностима. - Онда презвитер сатвори молитву, благослови трпезу, и стадоше обедовати. После обеда свети Теодот рече презвитеру осмехујући се: Како је дивно ово место за сахрањивање светих моштију! Презвитер му одговори: Ти се потруди да имамо свете мошти на овом месту. На то му свети Теодот рече: Само се ти, оче, постарај да Божјом помоћу одмах саградиш овде молитвени храм за смештај светих моштију, јер ће ти ускоро бити донесене мученичке мошти. - Рекавши то, он скиде прстен са своје руке и даде га презвитеру, говорећи: Господ нека буде сведок између мене и тебе да ће овде ускоро бити донесене мученичке мошти. - А ово светитељ говораше пророчки претсказујући да ће ту бити положене његове мошти, јер се свом душом стремљаше к мученичком подвигу.
Одмах затим светитељ оде у свој град дому свом, и затече све испретурано и поломљено од гоњења, као од земљотреса. У граду Анкири живљаху седам побожних девственица, од младости васпитане у целомудрију, страху Божјем и девичанској чистоти, које беху заручиле себе непролазном и Бесмртном Женику, Христу, Сину Божјем. У тако богоугодном животу ове девственице остарише; најстарија међу њима беше Текуса, тетка Теодотова. Похватавши ове свете девственице, намесник их удари на разноврсне муке, приморавајући их да принесу жртве идолима. Али пошто у томе не успе, он их предаде развратним младићима да их оскврне, ругајући се хришћанској побожности. Вођене на оскврњење, девственице уздисаху, и подигавши очи и руке к небу, овако се мољаху Богу: Господе Исусе Христе, Ти знаш како смо будно и ревносно чувале своје девичанство док је то било у нашој власти; али сада бестидни младићи добише власт над телима нашим. Ти нас дакле сачувај чистима, како Ти знаш и умеш.
Када се свете девојке тако мољаху Господу с ридањем, један бестидни младић дохвати најстарију међу њима, свету Текусу, са намером да је оскврни. А она, ухвативши га за ноге. мољаше га са сузама: Чедо, какву ћете насладу имати од нас? какво вам уживање могу доставити наша тела, измождена старошћу, пошћењем, патњама и мучењима, као што сами видите? Мени је већ преко седамдесет година; а и остале моје сестре нешто су мало млађе од мене. Не доликује вама младим људима да се дотичете наших већ мртвих тела, која ћете кроз који час видети како их разносе звериње и птице, пошто је намесник наредио да нас не сахрањују. Не дирајте нас дакле, и ви ћете за то добити награду од Господа нашег Исуса Христа.
Говорећи тако младићу с плачем, света Текуса скиде повезачу са своје главе и, показавши му седу главу своју, она му опет рече: Чедо, засрами се ових седих власи, јер и ти имаш мајку која је већ, сматрам, тако остарела као и ја, само ако је још у животу; ако је пак умрла, онда се опомени ње, и нас остави, па ћеш добити награду од Господа нашег Христа, јер нада у Њега није празна.
Оваке речи свете Текусе дирнуше оног младића, и остале младиће, и толико потресоше, да се они махнуше своје пожуде, па чак и расплакаше. И одоше младићи, не учинивши никакво зло светим девственицама.
Када намесник Теотекн сазнаде да девственице остадоше неоскврњене, он напусти мисао о насилном оскврњењу, па нареди да их поставе за жречевке богињи Артемиди, чија је дужност била да сваке године, по незнабожачком обичају, купају идоле у најближем језеру. А када наступи празник купања идола, који се веома свечано празновао, онда незнабошци метнуше сваког идола у засебна кола, и повезоше их ка језеру уз свеопшту песму и весеље. А по намесниковом наређењу незнабошци вожаху испред идола и свете девственице, сваку у посебним колима; и то их вожаху наге, да би им се смејали и ругали. И сав град излажаше на тај празник, да слушају трубе, кимвале и певање жена које су ишле гологлаве и са расплетеним косама. Од силне граје народа, музике и буке, изгледало је као да се земља тресе. А заједно са народом иђаше и гујин син - намесник Теотекн. Све очи беху упрте на наге девственице, при чему се једни кикотаху, други се дивљаху њиховој срчаности и трпљењу, а неки, посматрајући њихова тела измождена ранама, сажаљеваху их и плакаху.
На овај тако хучни празник, свети Теодот беше у великој тузи због светих девственица, јер се бојаше да која од њих, по слабости женске природе, не ослаби у мученичком подвигу и не отпадне од наде своје - Христа. И мољаше се усрдно Богу за њих, да их укрепи у страдању. Ради молитве свети Теодот се заједно са рођаком својим Полихронијем, и са Теодотом младим рођаком својим, и са још неколицином хришћана, затвори у кућици неког убогог хришћанина Теохарида, близу цркве светих Патријараха: Авраама, Исака и Јакова. Павши ничице на земљу, они се мољаху тако од седам сати до дванаест, када им Теохаридова жена донесе вест да су тела светих девственица потопљена у језеру. Чувши ову вест, свети Теодот се подиже мало од земље, и стојећи на коленима подиже руке к небу, па плачући као киша, рече: Благодарим Ти, Господе, што си услишио глас плача мога и што ниси одбацио сузе моје.
Затим стаде распитивати Теохаридову жену, на који начин девственице беху потопљене, и на ком месту, да ли поред обале или у средини језера. А она му исприча ово: Ја са другим женама стајах тамо међ народом и видех како намесник дуго ласкама наговараше свете девственице и многе им дарове обећаваше да послуже идолима окупавши их. Али у томе ни најмање не успе; штавише, он би посрамљен и понижен прекорним речима свете Текусе. Тада жреци Артемиде и Атине предложише девственицама беле хаљине и венце од цвећа, да у тим хаљинама и са тим венцима послуже идолима. Девственице узеше те хаљине и венце, бацише их на земљу и изгазише ногама. Тада намесник нареди да се девственицама веже о вратове тешко камење, па да их посаде на чамац, одвезу на средину језера и баце у воду. И тако оне бише бачене у воду на две стадије од обале.
Чувши то, светитељ се до вечера саветоваше са Полихронијем и Теохаридом на који начин да извади из језера тела светих девственица и да их прописно сахране. При заласку сунца к њима дође један младић хришћанин, по имену Гликерије, и обавести их да је намесник поставио поред језера војну стражу да пази да хришћани не изваде из језера тела девственица. То веома ожалости светог Теодота, пошто му сада није било лако извадити тела светих Мученица. једно због страже, друго због тешког камења, привезаног о вратове светих Страдалница, јер је сваки од тих каменова био тако тежак да су га једва кола могла повести.
Увече свети Теодот изађе сам до оближње цркве светих Патријараха, чији улаз незнабошци беху заградили, да не би ко од хришћана ушао у њу. Светитељ се онда баци на земљу пред њом и мољаше се дуго. Затим устаде и оде до цркве светих Отаца, али и њу нађе да је заграђена од незнабожаца. И пред њом се баци на молитву. Но чувши неку вику и галаму недалеко од себе, и мислећи да незнабошци гоне њега, устаде одмах и врати се Теохаридовој кући. Ту он прилеже мало, и заспа. У сну му се јави његова тетка, света Текуса, и рече му: Спаваш, чедо Теодоте, а о нама ни најмање не бринеш. Зар не памтиш како сам те поучавала још као младића и руководила те у врлинском животу, замењујући ти оца и мајку? И док сам била жива, ти ме ниси никада занемарио, него си ме као мајку поштовао. Но сада после мог одласка ти си ме заборавио, мада си дужан био да ми послужиш до краја. Молим те, не остави тела наша у води да буду храна рибама, него се потруди да их што пре извадиш из воде, јер ћеш и ти сам кроз два дана поћи на мученички подвиг. Устани дакле, и иди на језеро, но чувај се од издајника.
Рекавши то, света Текуса оде од њега. Светитељ се одмах трже од сна, и исприча виђење братији. И сви се са сузама молише Господу да им помогне да пронађу тела светих Мученица. А блажени Теодот, размишљајући у себи о виђењу, беше у недоумици односно последње речи коју му света Текуса рече: "но чувај се од издајника". Али му и то потом постаде јасно, као што ће се видети ниже.
Када свану дан, послаше онога младића Гликерија са Теохаридом да тачно извиде, да ли се војна стража налази још на језеру, јер су се надали да је стража већ отишла због Артемидиног празника, који су тог дана празновали незнабошци. Ови одоше, али видеше да стража још стоји, па се вратише и известише браћу. И цео тај дан сви они проведоше у молитви и посту. А када се спусти вече, сви они, још не окусивши ништа, отидоше на језеро, поневши са собом оштре српове, којима ће пресећи конопце, омотане око вратова светих Мученица. Помрчина беше велика, на небу не беше ни месеца ни звезда. А када се приближише к месту, на коме су извршиване смртне казне над злочинцима и разбојницима, све их обузе не мали страх, но чуше глас који говораше: Иди смело, Теодоте! Али се они и од овог гласа уплашише, и сваки се прекрсти. И тог часа појави се у ваздуху са источне стране пресветли крст који пушташе из себе огњене зраке. Угледавши крст, они се и устрашише и обрадоваше, па павши на колена, поклонише се светом крсту, и помолише се Господу. Затим устадоше и упутише се ка језеру. Но како се јављени крст сакри, то опет настаде таква помрчина да они не могаху видети један другог. Утом стаде падати силна киша, од које се створи велико блато, и беше тако клизаво да се они с великом муком кретаху. Стога стадоше на молитву, просећи од Бога помоћ у таквој невољи. И гле, јави им се упаљена буктиња која им показиваше пут; уједно с тим јавише се светом Теодоту и два чесна мужа у белим хаљинама, седе косе и браде, и рекоше му: Буди храбар, Теодоте, јер Господ наш Исус Христос написа твоје име у броју Мученика, услишавши сузну молитву твоју о обретењу тела светих невеста Његових. Ми смо послани од Њега теби у помоћ, а припадамо лику оних отаца, пред чијом си се црквом молио прошле ноћи. Када пак будеш стигао на језеро, тамо ћеш угледати светог мученика Сосандра, наоружаног, како плаши и прогони војнике што чувају стражу. Само није требало да са собом поведеш издајника.
Рекавши то, два света мужа постадоше невидљиви. И светом Теодоту остаде нејасно ко је издајник између оних што иду са њим. Следећи јавившу им се упаљену буктињу, они стигоше до језера. И настаде страховита грмљавина, и севање муња, и провала облака, и ужасна олуја. И војници побегоше поплашени, не толико од страшних громова праћених севањем муња и провалом облака, колико од ужасног виђења: јер они видеше једног огромног човека наоружаног: на себи је имао оклоп, у рукама штит и копље, на глави шлем; све то блисташе на њему као огањ. А то беше свети мученик Сосандр. Престрављени оваквим виђењем, војници једва живи побегоше, захваћени неизказаним страхом. А вода у језеру силним ветром и буром би потиснута ка другој обали, те се показа дно језера, и хришћани угледаше тела светих Мученица на дну језера. Онда им они приђоше, срповима пресекоше конопце којима каменови беху везани о вратове светих Мученица, па их узеше, положише у кола и одвезоше у цркву светих Патријараха, и тамо поред цркве чесно сахранише. А имена светих девственица беху ова: Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона и Јулија. Ове свете девственице пострадаше осамнаестог маја, 303. године.
А када свану дан, у граду се рашчу да су тела девственица украдена из језера. То силно разјари царског намесника, идолске жречеве и остале незнабожне идолопоклонике, те дигоше хајку на хришћане, и где кога ухватише на суд вукоше. Том приликом многи хришћани беху похватани, истјазавани и на љуту смрт предавани. Када за то сазнаде свети Теодот, хтеде да се сам пријави незнабошцима, али му браћа не дадоше. Полихроније пак преруши се у земљорадника са села, па оде на трг да тачно извиди шта се тамо збива. Али га неки незнабошци одмах ухватише и одведоше к намеснику на истјазавање. При испитивању Полихроније би много бијен и мучен. Но кад најпосле виде го мач уперен на њега, препаде се и исприча им како гостионичар Теодот извади из језера тела девственица и сахрани их поред цркве светих Патријараха. Незнабошци одмах одоше тамо, ископаше чесна тела светих Мученица и спалише. Затим се дадоше у потеру за Теодотом, о чему свети Теодот би извештен тога дана увече. Тада светитељ разумеде да Полихроније, његов рођак и пријатељ, и јесте издајник, за кога му светитељи наређиваху да се чува. Доневши непроменљиву одлуку да преда себе на муке за Господа, свети Теодот говораше браћи: Молите се за мене Христу Богу нашем, да ме удостоји мученичког венца.
И мољаху се сви са њим сву ноћ ону. А светитељ говораше у молитви својој: Господе Исусе Христе, надо очајних, дај ми да мученички подвиг добро извршим, и прими проливање крви моје као жртву, приношену Теби за све гоњене Тебе ради: олакшај им страдања и утишај љуту буру гоњења, да би они који верују у Тебе живели у миру и спокојству. - А када свану, светитељ се спреми да иде и преда себе на мучење. Тада настаде велики плач међу браћом, и они, грлећи га, говораху: Буди спасен, о светло и слатко светило Цркве, Теодоте! Јер ћеш ти по завршетку страдања својих наследити светлост небеску, и примиће те хорови светих Анђела и Арханђела, и обасјаће те слава Светога Духа и Господа нашег Исуса Христа који седи с десне стране Оца. Таква блага донеће ти овај твој садашњи подвиг мученички. А нама, који остајемо усред ове буре, твој одлазак донеће само плач, ридање и уздисање.
Док сви тако плакаху, свети Теодот грљаше сваког и целиваше последњим целивом. Затим им нареди да тело његово, ако га узмогну узети тајно од мучитеља, даду презвитеру Франтону који ће доћи из села Малоса са његовим прстеном. - Рекавши то, свети Теодот огради себе крсним знаком по целом телу, па неустрашиво изађе. На улици га сретоше два старија грађанина, његови познаници и пријатељи. Желећи да му покажу своју пријатељску љубав, они му саветоваху да се што пре сакрије негде, и говораху: Жречеви Атине и Артемиде заједно са осталим идолопоклоницима оптужују те пред намесником како ти саветујеш свима хришћанима да се не клањају безосећајном камену и дрвету, и још многе друге ствари говоре против тебе. А Полихроније прича да си ти украо тела девственица. Зато се, Теодоте, сакри док још имаш времена, јер је безумље - сам се предавати на муке. Светитељ им одговори: Ако сте ми пријатељи, и ако стварно желите да ми покажете своју љубав, онда ме не одвраћајте од пута којим сам пошао, него боље идите на судиште и реците старешинама: Теодот, кога оптужују жреци и народ, ево стоји пред вратима.
Рекавши им то, светитељ оде журно, и ушавши стаде насред судишта, и радосна лица посматраше справе за мучење: ужарену пећ, казане са врелом водом, точкове и многа друга оруђа. Посматрајући све то, светитељ се ни најмање не ужасаваше нити узнемираваше, већ стајаше весео, обелодањујући јуначко срце. Погледавши на њега, намесник му рече: Ни једну од ових справа за мучење ти нећеш искусити, ако боговима принесеш жртву. Учиниш ли то, опростиће ти се све за што те окривљују сав град и жреци. Осим тога, постаћеш нама пријатељ и мио цару, и цар ће ти указати велике почасти. Само се одреци Исуса, који би распет у Јудеји од Пилата који беше пре нас. Стога размисли паметно, Теодоте! Ти ми изгледаш паметан човек; а паметан човек треба све да чини паметно и с расуђивањем. Окани се безумља; исто тако и остале хришћане одврати од безумља, па ћеш бити постављен за начелника овога града: постаћеш жрец главног бога нашег - Аполона, који дарује људима многа блага, претсказује будућност, и исцељује болести лекарском вештином својом. Ако ти будеш служио богу Аполону, добићеш право да постављаш жречеве за служење свима осталим боговима; преко тебе ће се обављати постављења за све велике положаје; преко тебе ће се посредовати код судија; ти ћеш писати писма цару о свима народним потребама; уз част теби ће придоћи огромна богатства, и сви сродници твоји уживаће велики углед. А ако су ти сада потребна богатства и имања, одмах ћу ти их дати.
Када ово намесник говораше, у народу настаде гласно одобравање намеснику и саветовање Теодоту да прими понуђене почасти и дарове. Но свети Теодот овако одговори намеснику: Пре свега молим благодати од Господа мог Исуса Христа, кога ти малочас назва простим човеком, да бих могао изобличити вашу заблуду и ништавност богова ваших, и да са мало речи искажем тајну оваплоћења Господа мог и чудеса Његових. Требало би, о Теотекне, да веру моју у Христа покажем делом и речју пред свима вама; но ја ћу изобличити пред свима вама, на срамоту вашу, дела богова ваших, о којима је стидно и говорити. Онај кога ви називате Зевсом и сматрате га богом већим од свих ваших богова, предавао се тако гнусној пожуди телесној, да се може сматрати почетком и крајем свакога зла. Ваш стихотворац Орфеј казује да је Зевс убио свога рођеног оца Сатурна, па своју рођену матер Реју узео себи за жену и родио са њом кћер Персефону; но он се није на томе зауставио: блудничио је и са својом ћерком, па је и своју сестру Јунону имао за своју жену; исто као што је и Аполон оскврнио своју сестру Дијану пред жртвеником на острву Делосу. Тако исто се и Марс распалио блудном похотом на Венеру, и Вулкан на Минерву, рођена браћа на рођене сестре. Зар ти не видиш, намесниче, колико су одвратна безакоња богова твојих? Зар закон ваш данас не кажњава оне који чине такве злочине? А ви се хвалите таквим вашим боговима блудницима, и не стидите се да се клањате оцеубицама, крвосмешницима, прељубочинцима, децеоскврнитељима, гатарима. Јер све то ваши стихотворци написаше о боговима вашим, хвалећи њихова гадна дела. А дела и чудеса Господа нашег Исуса Христа супротна су овима: сва су чиста и беспрекорна. О тајни оваплоћења Господа нашег Исуса Христа унапред говораху свети пророци, објављујући: да ће у последња времена доћи к људима Бог с неба, и поживети с њима као човек, чинећи знаке и чудеса неисказана, исцељујући болести и недуге, и удостојавајући људе небеског царства. И не само о оваплоћењу Господа, него и о Његовом добровољном страдању за нас, о Његовој смрти и васкрсењу из мртвих, са највећом тачношћу претсказаше ти исти свети пророци. Сведоци оваплоћења Господњег су Халдејци и мудраци персијски, који по звезди сазнадоше за његово рођење у телу, па са даровима дођоше к Њему и поклонише Му се као Богу. А сведоци васкрсења Његовог су и римски војници, који чуваху гроб Његов: они сами видеше божанско свемоћно васкрсење Господње из гроба, па одоше у град и обавестише о томе првосвештенике. А чудесна дела Господа нашег, која Он чињаше за живота свог на земљи, ко ће подробно испричати? Он најпре претвори воду у вино, па нахрани у пустињи са пет хлебова и две рибе пет хиљада људи, па речју исцељиваше болеснике, па по мору иђаше као по суву, па се власти Његове бојаше природа огња, па слепорођеноме даде вид, па хромима даваше ход, па на Његову заповест мртви васкрсаваху, па четвородневног Лазара Он речју подиже из гроба и у живот поврати. Таквим преславним и предивним чудесима Он очигледно показа да је истинити и свемоћни Бог, а не обичан човек.
Када свети мученик тако сведочаше о Господу Христу велегласно, узруја се сва маса идолопоклоника и захуча као море од ветра: жреци чупаху своје косе, раздираху хаљине на себи, кидаху венце; а разјарени народ дивљачки викаше, и на намесника се љућаше што такоме богохулнику, који заслужује смрт, допушта да тако много говори, уместо да га одмах стави на муке и казни.
Тада намесник, разјаривши се још више, нареди војницима да са мученика скину хаљине, па да га нагог обесе о дрво за мучење, и онда железним ноктима стружу. Чак се и сам намесник диже са свог места, хотећи да својим рукама мучи светитеља. И настаде силна галама: бирови су викали, народ је урлао и драо се на слуге који спремаху оруђа да муче слугу Христовог. Само мученик беше миран и спокојан, и стајаше неустрашив, као да толика хука не беше уперена против њега. А кад га нагог обесише о дрво, и стадоше немилосрдно стругати железним ноктима, њему се лице светљаше и он се осмехиваше као да то не муче њега, јер му помагаше Господ наш Исус Христос. Светитељ би дуго мучен тако: слуге су се мењали, чим би се једни уморили, други су приступали и замењивали их, а мученик остајаше непобедив као да страдаше у туђем телу, јер сав ум свој имађаше удубљен у Господу.
Намесник Теотекн онда нареди да најоштрији оцат са сољу сипају на ране мученику, па затим свећама пале ребра његова. Осетивши смрад свог паљеног тела, мученик стаде одвраћати мало устрану лице своје. Када то примети намесник, одмах му приђе, и рече: Где ти је сада, Теодоте, смелост речи твојих? Ја видим како те савлађују муке. Но да ниси богове наше хулио, и да си се поклонио сили њиховој, ти не би сада толико страдао. Нисам ли саветовао теби, човеку незнатном и гостионичару, да се не противиш царевој наредби, јер цар има власти над твојом крвљу.
Мученик му одговори: немој мислити намесниче да су ме муке савладале када си приметио да сам мало окренуо устрану лице своје због смрада паљеног тела. Боље нареди слугама својим да марљивије извршују твоје наређење, јер видим да слабо и траљаво врше свој посао. А ти измисли нове страшније муке за мене, да би ти сазнао силу Господа мог који ме крепи. И ја, ослањајући се на Његову помоћ, презирем не само тебе него и твога цара као најбеднијег заробљеника.
Када светитељ тако говораше намеснику, овај нареди војницима да га камењем бију по устима, те да му поломе вилице и избију зубе. А када то чињаху светитељу, он говораше намеснику: Ако ми и језик исечеш на комаде, ипак нећеш успети у својој намери, јер Бог наш Исус Христос чује слуге своје и када ћуте.
Пошто свети мученик би дуго мучен и злостављан од војника тако да се сви војници уморише, намесник нареди да Теодота скину са мучилишног дрвета, одведу у тамницу, и тамо држе до идућег истјазања. Војници поведоше светог мученика кроз град у тамницу. Тело његово беше сво у ранама, чиме светитељ показиваше своју победу над мучитељем и над ђаволом. Док тако вођаху светитеља, гомиле народа окружаваху га, посматрајући га радознало. А он показиваше силу Христову говорећи громко: Гледајте сви, како је чудесна и свемоћна сила Христа Господа мога! Ето, ви сами видите како онима који страдају за Њега Он даје те не осећају болове од телесних рана, и немоћно тело људско чини јачим од огња, и људе незнатног порекла испуњује таквом неустрашивошћу да они низашта не сматрају наређења самих царева и претње кнезова. Господ наш изобилно дарује благодат своју свима који верују у Њега, били они ниског или високог порекла, робови или слободни, варвари или Јелини.
Затим, показујући на своје ране, он рече: Такву жртву треба верни да приносе Христу Богу нашем, који сам најпре пострада за свакога од нас.
Тако велегласно говорећи народу, свети Теодот уђе у тамницу и би затворен.
Пошто прође шеснаест дана од тада, намесник Теотекн нареди да се усред града на позоришном месту спреми судиште. И свети Теодот би доведен из тамнице на судиште. Намесник му онда рече: Приђи нам ближе, Теодоте, јер сматрам да си, после толиких претрпљених мука, оставио већ своју пређашњу гордост и постао бољи. Збиља, ти си непаметно поступио што си толике муке навукао на себе. А ми нисмо желели да те мучимо. Но ето, сада бар одбаци своје упорство, познај силу и власт свемоћних богова наших, па ћеш се удостојити дарова наших које ти раније обећасмо. А и сада ти их обећавамо, ако се поклониш боговима нашим. Не будеш ли се пак поклонио боговима, одмах ћеш угледати и огањ који је спремљен за тебе, и оштра оруђа железна, и чељусти зверова готових да те растргну.
А свети мученик одговори на то: Шта, Теотекне! зар ти можеш измислити тако страшно мучење, које би могло победити силу Господа мог који ме крепи? Но, иако је тело моје, као што и сам видиш, веома изранављено ранијим мучењима, ипак опробај понова моју снагу па ме стави на нове разне муке, да видиш како могу све да поднесем.
Тада намесник нареди да мученика понова обесе о мучилишно дрво, и да му опет стружу тело железним ноктима, обнављајући му старе ране. За време овог мучења светитељ громким гласом исповедаше име Христово. Затим скинуше мученика са мучилишног дрвета и вукоше по ужареним опекама. Потом га опет обесише о дрво, и понова стругаше тако да на целом телу његовом не остаде ниједно место читаво, већ сав беше једна једноставна рана; само му језик беше читав којим он слављаше и благодараше Бога, а исмеваше мучитеља и слуге његове као немоћне. Тада намесник, не знајући већ на какве више муке да ставља мученика, донесе овакву смртну пресуду: Наша власт наређује да Теодот, заштитник вере галилејске а непријатељ богова наших и противник наређења царских и мој исмевач, буде посечен мачем, тело пак његово буде спаљено у огњу, да га хришћани не би могли сахранити.
И свети мученик би поведен изван града у поље на посечење. За њим иђаше много народа, и људи и жена, који су хтели да виде његов крај. Када стигоше до одређеног места, светитељ се помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Творче неба и земље, који не остављаш оне што се у Тебе уздају, благодарим Ти што ме удостојаваш постати небески грађанин и учесник Царства Твог. Благодарим Ти што си ми дао да победим змију и смрскам главу њену. Молим Те, учини да попусте невоље које притискују верне слуге Твоје: нека се на мени заврши гоњење Цркве Твоје које спроводе незнабошци. Дај мир Цркви својој, избавивши је од насиља ђавољег.
Завршивши молитву речју "Амин", светитељ се окрену, па видевши где браћа (= хришћани) плачу за њим, рече им: Не плачите за мном, браћо, него боље прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми даде да подвиг завршим и врага победим. А ја ћу се на небу смело молити Богу за вас.
Рекавши то, мученик преклони под мач чесну главу своју и би посечен скончав у Господу 7 јуна 303. године. А слуге намесникове донеше онда много дрва, сложише их, и на њих положише тело мучениково, са намером да га спале, као што им беше наредио намесник. Али, по промислу Божјем, изненада настаде страшна олуја, и појави се светлост која као муња блисташе око тела мученикова, те се нико не усуди да приђе и потпали дрва.
Обавештен о томе, намесник нареди војницима да остану где су и да чувају тело мучениково, како га хришћани не би украли. Војници онда направише себи колибу од врбовог грања и трске, и сеђаху тамо чувајући од хришћана тело мучениково. Међутим, по промислу Божјем догоди се да мимо тог места пролажаше презвитер Фронтон који ношаше прстен мучеников. Он иђаше из села у град, не знајући ништа о кончини светог Теодота. Он носаше на магарцу старо вино, да га прода у граду, јер он беше земљоделац, обрађиваше виноград, и од тога издржаваше своју породицу. А кад се приближи месту где лежаше мучениково тело и беше војничка стража, магарац се спотаче и паде. Видевши то, војници притрчаше да помогну Фронтону да дигне магаре, и рекоше му: Куда идеш, путниче? Већ је касно. Боље, сврати код нас и остани с нама, утолико пре што овде има и добра паша за твог магарца.
Презвитер пристаде и сврати код њих да преноћи. А тело мучениково лежаше покривено грањем и сеном. Пред колибом гораше ватра, и вечера већ беше готова. Војници позваше госта да вечера са њима. Фронтон узе од њих суд, напуни га својим вином и понуди војницима да пију. Пробавши га, војници га похвалише да је врло добро, и упиташе Фронтона: Колико је година овом вину? Фронтон им одговори: Већ му је пет година. - Пијући вино, и не знајући да је њихов гост хришћанин и свештеник, војници разговараху слободно са Фронтоном. Они му испричаше све шта се десило тих дана: како седам девственица бише утопљене, пошто не хтедоше да окупају идоле; како Теодот гостионичар ноћу извади из језера тела њихова и погребе, поводом чега би поведена истрага; како сам Теодот предстаде суду, и предаде себе на муке, и тако јуначки подношаше страховита мучења као да је био од гвожђа или челика. Затим рекоше: И ево овде лежи његово обезглављено тело, које ми чувамо по намесниковом наређењу.
Слушајући њихово казивање, презвитер благодараше у себи Бога што га удостоји да сазна о страдању и кончини светог Теодота. Затим стаде размишљати како да украде чесно тело мученика Христовог. Онда понова напуни суд вином и даде га војницима, говорећи им да пију колико им је воља. Војници се напише и тврдо заспаше. Тада презвитер приђе к светом телу мучениковом, скиде грање са њега и са сузама га целива; затим скиде прстен са своје руке и метну га мученику на прст, говорећи: О, свети мучениче Христов Теодоте, испуни што си ми обећао! - Онда натовари на магарца чесно тело мучениково и главу, чврсто их веза, па пусти магарца да сам иде натраг у село. А он опет набаца грање и сено на оно место где је лежало тело мучениково, па уђе у колибу и леже да спава.
Уставши сутрадан рано, Фронтон стаде тобож јадиковати за магарцем, говорећи: Побегло ми магаре; није ли га неко украо? - И војници сажаљеваху Фронтона, не знајући да је тело мучениково украдено, пошто грање и сено стајаху на свом месту. Онда презвитер, оставивши код војника вино, пође тобож да тражи магарца, и више се не врати к њима, него се упути к своме селу. А магарац, вођен Анђелом, дође на оно место где некада свети Теодот обедова са презвитером Фронтоном, и које похвали као дивно и подесно за сахрањивање светих моштију, и саветова Фронтону да на том месту подигне молитвени храм, за који ће му он послати мученичке мошти. Дошавши до тог места, магарац стаде и не маче се, док не стиже господар његов блажени презвитер Фронтон, и не скиде с њега свете мошти. Затим Фронтон позва верну браћу и чесно погребе на том месту свето тело мучениково. Доцније он ту подиже и цркву у име светог мученика Теодота, а у славу Христа Бога нашег.
Ја, смирени Нил, - вели на крају писац овог житија, - записах све ово за вас возљубљена у Господу браћо; и то записах све потпуно тачно, јер знам житије светога мученика и са њим сам заједно у тамници био. А ви са вером и љубављу читајте и слушајте, да бисте имали удела са светим славним мучеником Теодотом и са свима светима који су се борили за побожност, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава и част и поклоњење заједно са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
