Када богомрски цар Јулијан Отступник зарати са Францима, он посла противу Франака војводу Вакха, у чијој војcци беше и храбри војник Варвар, потајни хришћанин. Када се војске сретоше, на бојишту се појави неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане да би му неко од њих изашао на мегдан. А беше тај франачки јунак страшан по изгледу, телом огроман и снажан. Војвода Вакх, знајући храброст блаженога Варвара, дозва га к себи и упита, да ли може изаћи на мегдан овоме јунаку који се размеће својом снагом. Уздајући се у Господа свог Исуса Христа, Варвар пристаде. И пошто се помоли у срцу свом живоме Господу, изађе на мегдан, и Божјом помоћу победи онога и погуби, јер блаженоме Варвару би послат од Господа анђео који му поможе. Од тога се Франачка војска постиде и уплаши, а охрабрени Римљани навалише на Франке и потукоше их потпуно. Због овакве храбрости своје блажени Варвар стече велики углед међу пуковима римским, и би похваљен од цара, и доби чин комита.
После ове славне победе над непријатељима војвода Вакх, бавећи се с војском у Тракији, зажеле да принесе идолима жртве у знак захвалности за победу, коју он приписиваше не Христу Богу него својим ништавним идолима. И на ово жртвоприношeње погано он позва и комита Варвара, као првог победника. Али свети Варвар јавно изјави да је он хришћанин, и да одриче идоле. Војвода онда извести о томе цара, а цар нареди те му доведоше Христовог војника. И стаде га цар приморавати да принесе идолима жртву. Но пошто блажени Варвар не послуша, цар нареди да га обесе о дрво за мучење и да му мачем секу стомак док му сва утроба не испадне на земљу. И док се светитељ мољаше, јави се анђео и, сабравши утробу његову, стави му је поново на своје место и исцели мученика тако да ни трага не остаде од рана на телу његовом, па га онда одведе од дрвета за мучење.
Видевши такво чудо, војвода Вакх и два војника, Калимах и Дионисије, повероваше у Христа и исповедише Га, а погане богове многобожачке изружише. Зато, по наређењу цара Јулијана, нови исповедници Христова имена: Вакх, Калимах и Дионисије бише посечени мачем, те се на тај начин придружише лику светих Мученика на небу. А за cветог мученика Варвара нечестиви цар нареди да га привежу за гвоздени точак, да испод точка наложе велику ватру, па да точак са мучеником окрећу над огњем изливајући на паћеничко тело његово врело уље. Но мученик, молећи се Богу, остаде неопаљив ватром; напротив, ватра сукну на војнике који га мучаху, опали их, а двојицу од њих претвори у пепео. Онда мученик би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и укрепи га.
Сутрадан изјутра свети Варвар би поново изведен на мучење: растегоше га нагог на четири cтране, па га воловским жилама немилосрдно бише по леђима и стомаку. Затим вргоше мученика у пећ, коју претходно у току три дана ложише и загреваше. И проведе у њој светитељ седам дана, и би нађен жив и здрав, ни најмање неповређен од огња, и изиђе из пећи као из купатила, славећи и благодарећи Бога.
После тога свети Варвар би поново вргнут у тамницу, у коју бацише много шкорпија, змија и сваковрсних гмизаваца, да би га они уморили. Али свети Варвар, отеравши од себе крсним знаком гмизавце, остаде неповређен. Тада сурови мучитељ, не хотећи да позна силу Христову, нареди да се до највеће мере ужеже метални во, и у њега вргне мученик. Но и у таквом волу светитељ остаде неповређен. И не осећаше ни најмањи бол од огња, а метални во, као жив осећајући бол од огња, стаде се кретати, рикати и ходити. Видевши то чудо, многи незнабошци повероваше у Христа.
Напослетку мучитељ нареди да се мученику отсече глава. И тако свети мученик Варвар славно заврши свој мученички подвиг за Господа Христа. А чесно тело његово узе епископ Филикије и погребе у граду пелопонеском Метону, славећи Христа Бога, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
Свети мученик Варвар пострада 362 године.
