Свети преподобномученик Нектарије родио се од простих али побожних родитеља у селу Вриули, у Малој Азији, у Ефеској епархији. На светом крштењу он доби име Никола. После смрти оца, оставши сироче у својој седамнаестој години и налазећи се у крајњој беди, он ради издржавања своје мајке и себе ступи као чобанин код богатог Хусеинаге да му чува камиле. У то време беснијаше куга, од које умираху читава села. Да би се сачували од заразе људи су напуштали своје домове, одлазили у поља, и тамо проводили номадски живот. Тако уради и Николин газда: са својима он се исели у поље, и са свима својим слугама, којих сем Николе беше још шест дечака Грка. Желећи да их одврати од хришћанске вере и придобије за муслиманску, газда им стаде говорити како су сви хришћани поумирали од куге а остали само муслимани. Притом, тобож сажаљевајући их, он им рече: Ако не желите да помрете од глади, и да за будуће осигурате себи живот, онда морате примити муслиманску веру. - Несрећни дечаци, видећи свој безизлазни положај, по својој дечачкој неразумности пристадоше да се одрекну хришћанске вере и приме муслиманску.
Када престаде куга, тада се сви житељи стадоше враћати из поља својим домовима. Врати се и Николин газда са својом породицом и слугама. Међутим Никола дознаде да његова мати није умрла и да се налази у том истом селу. Обрадован тиме он одмах пође к њој. Али побожна мајка, чим угледа Николу у турском оделу, рече му прекорно и љутито: Одлази од мене! Ја те не познајем, ко си то такав! - Младић, видећи себе одбачена од своје рођене мајке, стаде јој са болом у срцу причати како је на преваран начин постао муслиман. Али истински благочестива хришћанка, мати његова, ипак га не признаде за свога сина, него му са још већим гневом рече: Одлази одавде! Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина! Удаљи се одавде одмах, да те очи моје не виде!
Ове стране речи добре мајке дубоко потресоше душу несрећног христоодступника, и као ужарене стреле прободоше му срце. Стид, кајање и свест о своме паду силно га обузеше, и од гриже савести он не могаше више гледати у лице своје мајке, и са дубоком тугом удаљи се од ње.
Изишавши од своје мајке, он се више не врати Хусеинаги, него отпутова у Смирну. Тамо он нађе свога стрица и исприча му своју невољу. Стриц га преодену у европејско одело, и даде му савет да отпутује у Цариград, па из Цариграда да иде у Русију, и да се тамо покаје за велики свој грех.
Никола послуша савет свога стрица, отпутова у Цариград, а одатле у Влашку; али због нечега не хте даље да иде, него се врати натраг у Смирну. Ту он поново оде к своме стрицу, али га овога пута он не прими, него га отера од себе зато што није послушао његов савет. Све ове невоље сналазиле су Николу по промислу Божјем, да би он увидео да му је за очишћење од свога греха потребно да се подвизава не у свету него у пустињи међу опитним и светим људима.
У то време деси се у Смирни један духовник из Свете Горе Атонске, човек побожан и опитан, коме неки врлински смирнски хришћани преставише Николу, молећи га да Николи да духовни лек. Саслушавши исповест христоодступника, духовник му даде потребне поуке, па му онда посаветова да отпутује у Свету Гору и тамо изгради своје спасење. Никола то с радошћу прими, и ускоро отпутова из Смирне и срећно стиже у Свету Гору.
У Светој Гори Никола нађе једног свог земљака који се подвизавао у одвојеној келији. Овај побожни инок с братском љубављу даде Николи уточиште. Потом га престави опитном духовнику, који га најпре огласи, па онда присаједини Православној цркви. Тако Никола проживе неко време у келији свога земљака, водећи подвижнички живот. И срце се његово убрзо загреја божанском љубављу, која постепено све више и више запаљиваше младо срце, те Никола одлучи да из љубави према Господу Христу, и због свог одречења од Њега, пролије крв своју и прими мученичку смрт. Међутим духовник му саветова да не узима на себе тако велики подвиг, предочавајући му страхоту мука и опасност да се због страха поново не одрекне хришћанске вере. Иако Никола прими духовников савет, ипак се срце његово не успокоји. Стога, да би још боље опробао себе у духовним подвизима, он зажеле да проводи безмолвни живот, живот молитвеног усамљеничког тиховања. Ради тога он пређе у скит свете Ане, у коме се исто тако подвизавао његов земљак Стефан у келији Свете Тројице. Стефан радо прими младог подвижника међу своје ученике, и ускоро га постриже у монаштво са именом Нектарије.
Примивши монаштво, Нектарије стаде додавати труд на труд, проводећи ноћи у бденију, молитви и коленопреклоњењу. Храна му беше хлеб са водом. Видећи младог подвижника где успева у врлини и желећи да га ослаби, ђаво стаде смућивати његову сабраћу сажитеље. И они, подајући се потајном утицају ђавола, толико омрзнуше Нектарија, да стадоше молити Стефана да га уклони из њихове заједнице. Али благоразумни Стефан, видећи у том немирољубљу замку стародревног злотвора, не пристаде на молбу братије, него их посаветова да се оставе гнева, јер он није својствен слугама Божјим. Поред тога рече им, да они треба да сматрају себе за срећне и да благодаре Бога што их је удостојио да живе заједно са будућим мучеником Христовим. Ове речи растераше сву вражију таму и лукавство, и од тада братија променише своје мишљење о Нектарију, и стадоше се с љубављу односити према њему.
Међутим, време Нектаријевог мученичког подвига већ се приближавало. Његово срце, горећи божанском љубављу, није више било у стању да подноси силан огањ, и он стаде молити старца Стефана да га благослови на мученички подвиг. Опитни старац не пристајаше на његову намеру, сматрајући да је Нектарије сувише млад за мученичке подвиге. Али Нектарије не отступаше од своје намере, те још упорније стаде молити Стефана да га пусти на страдање. Не желећи да сам решава тако важну ствар, Стефан се посаветова са другим духовницима. Ови се такође стараху да одврате Нектарија од тога, видећи његову младост и бојећи се неизвесног краја. Међутим, ова одвраћања беху узалудна, и Нектарије благодушно одговараше старцима: да се од њега тражи само почетак, а остало ће довршити Божја сила; да он има чврсту наду у помоћ Господа Христа, за кога жели пролити крв своју, и у заштитницу своју, Преблагословену Богородицу Дјеву Марију, према којој гаји непоколебљиву веру и љубав. Видећи непоколебљиву намеру Нектаријеву, свети оци благословише Нектарија на страдалнички подвиг, а старац Стефан изјави жељу да га прати ради духовне утехе.
И тако, спремивши се за пут, они са благословом светих отаца отпутоваше, и благополучно стигоше у Нектаријеву постојбину, пошто је блажени желео да пострада за Христа онде где се по неразумности својој одрекао Њега. По доласку у Вриулу Нектарије скиде са себе монашку одећу и обуче се у турско одело. На тај начин он проведе тамо до муслиманског празника Бајрама, и за све то време прављаше се да је муслиман. Но након три дана он неустрашиво ступи пред судију, и после уобичајеног поздрава рече судији: Господине судија, видећи ме у турском оделу ти сигурно сматраш да сам ја муслиман. Али није тако; ја сам рођен као хришћанин, и сада сам прави хришћанин, и верујем у Искупитеља мог Исуса Христа. Но за малолетства свог, када још нисам могао разликовати десно од левога, овдашњи Хусеинага превари ме, наобећавши ми разна блага ако се само одрекнем хришћанске вере, што ја и учиних. Но када постадох пунолетан ја увидех да је он та обећања употребио, да би ме преварио и саблазнио. И познавши да је муслиманска вера лаж и обмана, ја одох од њега и отпутовах у Алжир. А сада сам дошао овамо зато, да овде јавно исповедим Онога кога сам се одрекао, и да за свој горки пад примим од вас, непријатеља Христа мог, муке, те да бих се, проливши крв своју, јавно чист у небеске обитељи.
Говорећи то он скиде са главе фес и зелену чалму, и с презрењем их баци на земљу. Судију задиви храброст са којом је Нектарије говорио, и видећи његову младост и лепоту стаде га умиљато наговарати да се остави своје заблуде. После многих ласкавих обећања, он најзад тихо рече мученику: Сине мој, видим да си сувише млад и недовољно зрео, па стога држим да ти све то говориш не од себе него те је неко научио. Хајде, дакле, размисли добро, јер твоје отпадање од муслиманске вере донеће ти горке муке.
Узалуд, судијо, ти тако мислиш о мени и о мојој младости, - са кротким осмехом рече мученик. Ти само нареди да ме муче, па ћеш видети како ћу подносити сва мучења, крепљен силом Бога мог, чија се сила показује не у снази него у слабости (ср. 2 Кор. 12, 9-10). Ја сам давно размислио о свима мучењима, иначе ја не бих ни дошао овамо да исповедим Господа мог Исуса Христа. Вашег пак пророка Мухамеда проклињем као лажова и сина ђавољег.
Но судија ипак, желећи да поштеди светог мученика, не учини му ништа, него му нареди да се удаљи и о свему размисли.
Сутрадан мученик Христов опет дође к судији и весела лица рече: Господине судија, ти ми јуче рече да добро размислим о своме положају. И ето, ја сам сву ноћ размишљао о томе, па како јуче тако и данас остајем при своме убећењу. Осим тога, мноме је овладала још већа скрушеност, и ја оплакујем грех свој, а вашу муслиманску веру газим као пагубну и мрску Богу.
Изишавши најзад из стрпљења, судија нареди да га одведу код кнеза тога краја. То је значило да га судија предаје вишој власти, која има право да мучи и осуђује на смрт. Али како у то време кнеза не беше дома, то светог мученика закључаше у тамницу, забивши му ноге у кладе и ставивши му око врата тешке синџире. За време док беше у тамници, к мученику долажаху знатни и богати муслимани са намером да га одврате од хришћанске вере. Они му обећаваху разне почасти и богатство, сама да се одрекне вере у Исуса Христа. Но свети страдалац стајаше чврсто против искушења, ништа не рачунајући сва њихова обећања и богатства. Божанска љубав која цароваше у његовом срцу, пренебрегаваше све, и он је желео не богатство и славу овог ништавног света, већ да се што пре разрвши од тела и јави пред лице Бога живога.
После пет дана допутова кнез и нареди да мученика изведу преда њ на суд. Чим мученик би приведен, кнез га упита: Јеси ли ти тај што лежи у тамници због одречења од наше вере, коју си примио добровољно? - Да, ја сам, благодушно одговори светитељ. - А ко ти назбори такву глупост, да ћеш тобож за своју дрскост постати светац? - На ово ме наведе не глупост, одговори мученик, већ истина коју обећа Господ наш Исус Христос; и Он ће се смиловати на мене за исповедање светог имена Његовог; а проливеном крвљу мојом очистиће ме од одвратног обрезања, које на мени извршише муслимани. - О, да није случајно к теби нечистоме сишао сам Бог и уверио те у то? - Да, одговори мученик, сам Бог, који кроз Свето Писмо открива себе онима што верују у Њега.
Видећи мученикову смелост, кнез му стаде ласкаве речи говорити: Пријателу мој! дођи к себи, пожали младост и лепоту своју, држи нашу веру, и ја ћу те начинити својим сином, и окружићу те свима благима, и ставићу те изнад свих блиских мени. У противном случају, наредићу да те муче, па потом убију као најгорег неваљалца. - Мученик му одговори: Богатство твоје, почасти и слава нека буду теби на погибао! О мукама пак и срамној смрти не водим рачуна, јер сам ради тога и довео себе овде. Дакле, чини са мном што хоћеш, а ја се ни за шта на свету нећу одрећи Господа Христа.
Видећи себе посрамљена, кнез нареди да мученика поново вргну у тамницу, и да му ставе око врата синџир још тежи од оног првог, а да му ноге закују у букагије. Али блажени исповедник благодушно подношаше страдање, јер љубав ка Господу Христу заглушиваше телесне болове. У то време старац Стефан и други благочестиви хришћани узношаху молитве к Свевишњем Богу, да Он укрепи у подвизима светог мученика. Неки пак храбрији хришћани пробише се к њему у тамницу и предадоше му Свете Тајне, послате му од Стефана. Причестивши се, свститељ још више ојача духом. Међутим и кнез, по потајном дејству исконског непријатеља рода људског ђавола, не жељаше пустити из својих руку жртву и стараше се на све могуће начи не да преко угледних грађана одврати мученика од Христа. Али када виде да је мученик непоколебљив у својој вери, он онда нареди да га муче. Џелати стадоше мучити светитеља бездушно: бијаху га моткама, па му онда покриваху главу усијаним гвозденим чинијама. После таквих жестоких мучења, која су се понављала не једанпут, светитељ је губио свест, и тада су га бацали у тамницу. Но сутрадан су налазили мученика здрава и неповређена, јер га је невидљива сила Божја исцељивала. Видећи то, муслимани падаху у недоумицу и уједно с тим сазнаваху своју немоћ. Стога кнез нареди да се мученику одруби глава. То би учињено на тргу Малказа једанаестог јула 1820 године, када мученику беше двадесет прва година. И чиста душа светог мученика одлете у небеске обитељи.
Безумни мучитељ нареди да се тело мучениково баци у сув бунар, па затрпа земљом и камењем. То би тачно извршено од ревносних слугу мучитељевих. Али кроз неколико дана побожни хришћани успеше да тајно изваде из бунара свете мошти, и разделише их међу собом на освећење: један део узс старац преподобномученика Нектарија, Стефан, и пренесе га у Свету Гору Атонску; други део узе мученикова мајка, а трећи - месни хришћани. Молитвама светог преподобномученика Нектарија, Христе Боже, удостој и нас да живот свој скончамо у миру и добијемо царство небеско. Амин.
