У време царовања Антонина, када свуда беше не мало гоњење на хришћане, живљаше у Сардинији неки човек Гилас, који се држао идолопоклоничког безбожја. У њега беше син јединац, тринаестогодишњи дечак, по имену Потит. Умудрен премудрошћу Бога који из уста мале деце чини себи хвалу (Пс. 8, 3; Мт. 21, 16), и просвећен благодаћу Светога Духа, Потит познаде Творца свог и Њему Јединоме приношаше своје молитве и поклоњења, а гнушаше се бездахних идола. Умејући да чита књиге, Потит нађе хришћанска Божанствена Писма и, прочитавши их, испуни се духовне мудрости и разума. Отишавши кришом од оца код хришћана, он прими свето крштење, и клоњаше се гадних жртвоприношења идолских. А отац његов Гилас, видећи сина свог где се клони идола, ожалости се и стаде му веома нежно и благо саветовати да заједно с њим принесе жртву јелинским боговима. На то свети дечак одговори оцу: Оче, ти ми говориш не добре речи, наређујеш ми да принесем жртву демонима. Ако ти мене, сина твог, стварно очински волиш, онда ми саветуј оно што душу спасава, а не што је погубљује. Ја желим да се ти, познавши истину, одвратиш од погане заблуде и станеш служити Јединоме на небесима живећем и све држећем Богу, Творцу свеколике твари. Разљутивши се, отац га затвори у одвојену одају и нареди укућанима да се нико не дрзне дати дечаку хлеба и воде. Притом рече Потиту: "Да видимо, да ли ће ти дати храну и пиће Бог твој, кога ти почитујеш!" - Међутим свети дечак Потит, преклонивши колена, мољаше се Богу, говорећи: Суди, Господе, супарницима мојим, и удри оне који ударају на ме (Пс. 34, 1), јер желим да служим Теби, Господу моме Исусу Христу, који си изволео сићи с неба на земљу ради спасења људског. Погледај на молитву смиреног слуге Твог и укрепи ме у глади, као што си укрепио пророка Твог Данила, баченог у ров међу лавове. Ти си рекао у светом Еванђељу Свом: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 6.10). Стога не остави и мене, овде закључаног и мореног глађу и жеђу правде Твоје ради!
Свети дечак борављаше у том затвору много дана, од оца мучен глађу и жеђу, а од Бога укрепљаван духовном храном и од Духа Светога напајан благодаћу, и лице његово сијаше као сунце. Веселећи се о Господу Богу свом, он говораше: Благодарим Ти, Господе, што си мене, недостојног слугу Твог, благоизволео наситити Твојим духовним благима, која се утолико јаче желе уколико се више добијају. И још Те молим, Боже благи и милостиви, Боже анђела и арханђела, који не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде: услиши ме свим срцем вапијућег к Теби за родитеља мога; дај му познање истине Твоје и разумевање вере; отвори му ум, да би познао Тебе, Творца свог, и послужио Теби једноме а не јелинском многобожју. Нека се не порадује због њега непријатељ рода хришћанског - ђаво, него нека се прослави на њему свемогућа сила Твоја, која упућује заблуделе на спасење.
Док се свети дечак тако молио, њему се јави анђео Господњи укрепљујући га и говорећи му: Ти ћеш добити што молиш! Бог у кога свим срцем верујеш, свагда је с тобом, и ти ћеш добити што иштеш од Њега. Али знај и ово, да се против тебе спремио погубитељ душа људских - ђаво. Стога ти је потребно да се обучеш у све оружје Божје, да би се могао супротставити лукавствима његовим (Еф. 6, 11).
Рекавши то, анђео светлости отиде. А свети дечак продужи молити се Богу, говорећи: Смилуј се на ме, Боже, смилуј се на ме; јер се у Тебе узда душа моја, и под сен крила Твојих склањам се док не прође безакоње (Пс. 57, 2).
Пошто прође мало времена, Потиту се изненада јави ангео таме блистајући лажном светлошћу, и рече му: Ево дођох к теби, безазлени јуноша, да ти не би душом својом и телом малаксавао од глади и жеђи, него да би послушао свога оца и с њим се гозбено наситио. Ја сам Христос; смиловах се на тебе, видећи твоје сузе, и дођох да те посетим. - Иди од мене, Сатано! непријатељу истине! одговори свети дечак Потит; нећеш преварити слугу Божјег; ти ниси Христос већ антихрист. - Рекавши то, свети се стаде молити, говорећи: Господе Исусе Христе! одагнај од мене овог поганог врага и вргни га у бездан, на који је осуђен са слугама својим!
Тада ђаво, изменивши претворни ангеоски изглед, начини се као огроман див, висок петнаест лаката, па се затим опет претвори у громадног вола и зарика страшним гласом. А свети дечак, оградивши себе крсним знаком, рече му: Престани, злобни душе, кушати војнике Христове! јер нећеш моћи уплашити крвљу Христовом искупљеног и крсном силом ограђеног! - И ђаво тог часа ишчезе, али се глас његов чујаше где говори издалека: О, како млад дечак побеђује мене! Авај мени, где сада да одахнем? На кога ћу одапети стреле своје! Ако се привучем к старцу, ни он ме неће тако лако победити као овај дечко. Али идем, и ући ћу у кћер јединицу цара Антонина, и на њој ћу показати силу своју! А против тебе, Потите, ја ћу нахушкати цара да те погуби у страшним мукама. - Свети Потит одговори: Враже! ма каквим ме мукама ти подвргавао, ја ћу те свуда побеђивати, побеђивати не ја већ Господ мој Исус Христос! - И побеже ђаво вичући: Тешко мени, јер сам дечком побеђен!
После тога Потитов отац Гилас изведе Потита из затвора и рече му: Чедо, принеси боговима жртву, јер цар нареди да сваки који не принесе боговима жртву буде уморен страшним мукама или бачен зверовима да га поједу. Ја патим због тебе, пошто си ми јединац; не желим да изгубим свога наследника. - Свети дечак га упита: Којим то боговима треба принети жртву, да бих знао по именима? - Зар ти, чедо, не знаш, одговори отац, бога Зевса, и Ареја, и Минерву? - Потит на то рече: Откако сам се родио, ја никада нисам чуо да постоје такви богови већ само идоли. О, оче! када би ти знао како је велик Бог хришћански, који нас спасе понизивши себе, ти би поверовао у Њега, јер је Он једини истинити Бог, који је створио небо и земљу, а сви остали многобожачки богови јесу ђаволи. Гилас упита: Откуда теби те речи које говориш? - Свети дечак одговори: Мојим устима говори Онај коме служим; јер је Он рекао у Своме Еванђељу: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мат. 10, 19).
Зар се ти не бојиш мука, чедо моје? упита Гилас. Шта ћеш радити када те одведу кнезу мучитељу и он те стави на љуте муке? - Осмехнувши се, свети дечак одговори: О, оче! безумну си реч изговорио! Господ мој Исус Христос, Искупитељ душа наших, Он ће укрепити мене, слугу Свога. Зар ти, оче, не знаш да именом Господњим Давид, ненаоружани младић, уби каменом силнога Голијата и, зграбивши мач његов, одсече му главу? - Гилас га упита; Уздајући се у Бога свог, јеси ли готов да за име Његово поднесеш сва страдања? - Свети одговори: Верујем Творцу моме, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме у Тројици Богу, да ће ми дати снаге да не само јуначки поднесем све муке него и да неустрашиво умрем за Њега.
Поверуј и ти, оче, у Бога о коме ти говорим, па ћеш се спасти, Јер они богови, којима се ти клањаш, ништа су, нити су икада икога спасли, нити су ишта могли учинити. И каква је корист клањати се мртвом металу и камену и дрвету, који, када на земљу падну, не могу устати, него се разбијају у парчад, и разбијани не дају гласа од себе, јер су неми и безосећајни? Имена којима називате своје идоле, то су имена којима су у старини називани најпокваренији и најбезаконији људи, који су се бавили демонским враџбинама и сваковрсним злочинима, заслужни сваке казне. Државни закони и у садашње време осуђују такве и предају на смрт. Бедне душе тих ваших богова сада се у паклу непрестано муче у вечном огњу који се никада не гаси. У том истом огњу заједно с њим мучиће се бесконачно и они који сада служе идолима тих богова. А наш, вечно живи Бог, управља свом видљивом и невидљивом твари, и влада небеским и земаљским, а оне који верују у Њега и служе Му истински прославља у небеском царству Свом, па и на земљи имена њихова чини славнима, обогаћујући их чудесном благодаћу, помоћу које они творе знаке и чудеса. Јер Он каже: Знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике; узимаће змије; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће (Мк. 16, 17-18).
Слушајући овакве речи од дечка, отац његов Гилас удиви се и рече: Сада познах да је истинит хришћански Бог, који устима овога дечка говори такве и толике ствари, какве раније никада чуо нисам. Када у овом дечку не би било неке божанске силе, он не би могао од свога срца изговарати ове речи. Но, како видим, устима сина мог говори тај Бог.
И Гилас, уздахнувши и заплакавши, рече: Тешко мени грешноме! Млади дечко, син мој, далеко је паметнији од мене старога, јер он у детињству познаде истинитог Бога, а ја, стар годинама, не знадох Га до овога часа. Али сада ја верујем срцем и исповедам устима, да нема другога Бога осим Бога хришћанскога, и да нема Њему сличнога. - И тако Гилас, поверовавши у Хрнста, прими свето крштење под руководством сина свог, светог дечка Потита.
После крштења свога оца свети Потит, подражавајући апостолске трудове, отпутова из своје отаџбине Сардиније и дође у земљу звану Епир, и тамо проповедаше Христа. Затим одатле оде у град Валерију. У њему бејаше нека жена Кириакија, супруга сенатора Агатона, тешко болесна од губе, и ниједан је лекар не могаше излечити. А свети Потит, дошавши пред врата њене куће, сеђаше крај њих као просјак. Утом изиђе из те куће један евнух, и свети Потит замоли од њега мало воде да пије. А евнух га упита: Зар си овамо дошао да тражиш воде? Свети му одговори: Жедан сам, не толико воде из овога дома, колико спасења душа, да би се на овом дому показала благодат Господа мога Исуса Христа. - Удививши се речима светога, евнух га запита: Откуда си ти, дечко, и како се зовеш? Свети Потит одговори: Рођен сам од земље као и ти; име ми је Потит; слуга сам Господа мог Исуса Христа, који је Спаситељ душа људских верујућих у Њега, и Исцелитељ телесних недуга; Он је губаве чистио, раслабљене са одра подизао, слепе просвећивао, и мртве речју васкрсавао. - Евнух га упита: Ако си ти Његов слуга, можеш ли онда губаве исцељивати? Светитељ одговори: Где буде вере, тамо ће бити и исцељења, јер Господ мој Исус Христос по вери даје свакоме који иште у Њега. - Можеш ли ти, упита евнух, исцелити од губе госпођу нашу? Светитељ одговори: Ако поверује у Христа, Бога мог, оздравиће. Евнух рече на то: Ако је исцелиш, постаћеш господар свију имања њених. Светитељ одговори: Ја не желим ни злата, ни сребра, ни имања њена, него иштем да душу њену присајединим Христу Богу мом.
Евнух одмах извести о томе госпођу своју, и свети Потит би уведен код ње. Улазећи у њену одају, свети Потит рече: Мир Господа мог Исуса Христа нека буде дому овом! - Молим те, рече Кириакија светоме, исцели ме, ако можеш исцелити. Светитељ јој одговори: Веруј у Бога кога проповедам и прими свето крштење, па ћеш оздравити. Жена рече на то: Научи ме како да верујем.
Тада је свети Потит поучи о Христу Богу, показујући јој истинити пут спасења. Саслушавши то, жена рече светоме: Верујем да нема другог Бога осим Онога о коме ми ти говориш, и надам се да ће ме Он исцелити; а ти ради што ћеш радити. - Тада свети Потит, преклонивши колена на молитву, стаде са сузама говорити: Господе Исусе Христе, Царе ангела, Спаситељу душа, Ти си рекао Својим ученицима: именом мојим губаве чистите, мртве васкрсавајте (Мт. 10, 8); услиши, Владико, и мене, слугу Твог, и исцели ову жену; нека благодат Твоја буде на њој, да би незнабошци рекли, да си Ти истинити Бог и да нема другог Бога осим Тебе.
Помоливши се тако, свети устроји да буде крштење. И када жена уђе у купељ и крсти се, она се тог часа очисти од губе и изиђе из купељи потпуно здрава, имајући тело као млади јуноша. Угледавши то, муж Кириакије Агатон и сви домаћи његови повероваше у Христа и крстише се. И многи грађани, - скоро половина града, - гледајући на њих, примише свету веру, и благосиљаху Бога говорећи: Заиста велику светлост угледасмо ми преко овог дечака, који нас изведе из таме идолопоклоничке. А свети Потит им говораше: Ето, ви угледасте величије Божје, стога држите заповести Његове, и добићете вечно спасење.
Потом изишавши из града, свети Потит отпутова у пусту гору, звану Гаргара. И тамо борављаше са зверима као са овцама, јер му се по Божјем наређењу звери покораваху и у гомилама праћаху га. У то време уђе ђаво у кћер цара Антонина Агнију, и мучаше је. То веома ожалости цара, и Он се мољаше за кћер боговима својим, дајући им обећања и говорећи: Боже Аполоне, боже Зевсе, боже Арфане, исцелите моју кћер и ја ћу вам привести на жртву волове са позлаћеним роговима. - А устима девојке ђаво викаше, говорећи: Ја нећу изаћи одавде, док овамо не дође Потит који живи на гори Гаргари.
Цар одмах посла једнога свог великаша по имену Геласија са четрдесет војника на гору Гаргару да пронађу Потита. Отишавши тамо, и проходећи пустињу Гаргарску, они нађоше слугу Христовог где седи на гори, и око њега мноштво звериња. Угледавши то, војници се препадоше и хтедоше да беже, јер се звери окренуше к њима, готове да јурну на њих. Али светитељ запрети зверима, рекавши: "Разиђите се на своја места, не повређујући никога". И звери се одмах разиђоше. Тада свети Потит упита Геласија: Зашто си са толиким војницима дошао на мене? А Геласије га запита: Јеси ли ти Потит? - Ја сам грешни слуга Господа мог Исуса Христа, одговори светитељ. - Цар Антонин треба те, продужи Геласије, стога пођи с нама к њему. Светитељ узврати: Шта треба незнабожном цару човек хришћанин?
Но војници, узевши светог Потита, одведоше га у Рим и приведоше цару. Цар га упита: Каквога си рода? - Хришћанин сам, одговори светитељ, и родитељи су ми хришћани. - Зар ти не знаш, упита Антонин, за наша царска наређења, да се сваки који се не клања боговима преда на смрт? - Ја то и желим, да бих умро за Христа Бога мог, одговори свети. - До мене је, настави цар, дошао глас о теби, да ти можеш исцелити моју кћер. Учиниш ли то, ја ћу те обасути многим почастима и богатствима. - А зашто је богови твоји не исцеле? одврати светитељ цару; - Како се усуђујеш тако осионо говорити мени? упита цар. - Ако исцелим твоју кћер, одговори Потит цару Антонину, хоћеш ли веровати у Бога у кога ја верујем? - Цар обећа да ће веровати. На то му светитељ рече: Знам да је срце твоје окорело и ти нећеш поверовати, али ћу ја силом Бога мог учинити то ради присутног народа, да виде и верују и прославе име Господа Исуса Христа.
Тада би доведена царева кћи и постављена пред светим Потитом. И устима њеним рече ђаво светоме: Шта, Потите, не рекох ли ти да ћу учинити да дођеш к цару и против своје воље? А светитељ, дунувши у лице девојци, рече ђаволу: Господ мој Исус Христос, Син Бога живога, коме се покорава свака твар небеска, земаљска и преисподња, запрећује ти, нечисти душе, и наређује да изађеш из овог створења Његовог, и да немаш више власти ући у њу. - Рекавши то, светитељ удари девицу десном руком по лицу; и тог часа сви видеше где из њених уста излази страшна змија; и изишавши из ње, ишчезе. Видевши то, присутни се запрепастише, и говораху: "Ваистину је велик Бог овога дечка!" И многи од њих повероваше у Христа.
Удиви се и цар видевши то, и говораше: О, како велику силу има хришћанско чаробњаштво! - На то му свети Потит рече: Тешко теби, безумни царе, јер видевши величије Божје, не верујеш у Бога! - Цар узврати: Ја узносим благодарност боговима мојим, који исцелише моју кћер. - Лажеш, царе, одговори светитељ, не богови твоји већ Господ Христос Бог мој исцели твоју кћер. - Остави те речи твоје, рече цар, и принеси жртву боговима мојим, па ћу те учинити великим у царској палати мојој, и даћу ти злато, сребро и богатства. - Свети Потит одговори на то: Нема ти добра, о царе! Ти ми обећаваш оно што ја сматрам за ђубре земаљско. Ја имам на небу богатства непролазна и неисказана, која Господ мој Христос уготови свима који Га љубе; а твоје злато и сребро, и сва твоја богатства појешће огањ.
Ти опет осионо говориш са мном! узвикну цар с гневом. - Да, говорим, одговори свети дечак, јер те се не бојим: Господ мој Исус Христос избавиће ме из твојих руку. - Ти ме вређаш и срамотиш, настави цар, али ја трпим штедећи младост твоју, и саветујем ти да боговима принесеш жртву, да те одмах не би почео мучити. - Поштеди себе сама, одговори светитељ, јер се теби припрема страшан пакао, и пропашћеш заједно са својим царством, и вечито ћеш горети у огњу неугасивом заједно са твојим оцем ђаволом.
Бесан од јарости, цар нареди да светог Потита обнаже и жестоко бију гвозденим штаповима. Бијен, свети говораше: Благодарим Ти, Господе мој, што си ме удостојио страдати за име Твоје! - А цар упита мученика: Шта желиш, Потите: умрети или принети жртву боговима, да би остао жив и читав? - Којим боговима хоћеш да принесем жртву? упита Потит. - Цар нареди да престану бити мученика, и рече му: Зар ти не знаш великог бога Зевса, Арфана и Минерву? - Осмехнувши се, свети Потит одговори: Да видимо какви су ти богови, па ћу учинити што будеш наредио. - Цар га с радошћу одведе у идолски храм. Но чим се свети Потит помоли вишњем Богу, идоли попадаше и разбише се у парампарче. Тада светитељ рече цару: Ако су ово истински богови, зашто онда попадаше? и попадавши, зашто не устају и не помажу себи самима? Увиди дакле, царе, како је огромна сила Бога мог!
Испунивши се стида и јарости, цар нареди да мученика окују у тешке окове и вргну у тамницу. Боравећи у тамници и молећи се, светитељу се јави лучезарни ангео, крепећи га и тешећи га: и тешки окови на њему растопише се као восак, и тамница се у поноћи испуни светлости, и по њој се разли неисказан миомир. Осетивши тај миомир, стражари се чуђаху и међу собом питаху, откуда долази тај мирис. Но погледавши кроз прозорче у тамницу, они приметише необичну светлост, и угледаше светитеља без окова где се радује, хвали Бога и разговара са ангелом, и испунише се страха и ужаса. У свитање пак они одоше и обавестише цара о свему. Тада цар нареди да се спреми гледалиште и да гласници објаве да се народ слегне на гледалиште. И кад се искупи много народа, дође цар и севши на обичном судишту нареди да мученика изведу из тамнице и доведу преда њ на суд. Доведен на гледалиште, мученик се прекрсти и светла лица стаде пред цара. А цар Антонин, пламтећи гневом и грозно гледајући на мученика угшта: Потите, шта мислиш, где се сада налазиш? - Налазим се на земљи Бога мога, одговори Потит. - На то рече цар: Сада ће настати погибија твоја, и који ће те бог избавити из руку мојих? - Светитељ одговори: Нека стид попадне лице твоје, царе, јер пас има бољу памет од тебе. Та пас, кад добије хлеба из чије руке, умиљава се око тог човека; а ти, добивши исцељење твоје кћери од Бога мог, говориш хулу на Њега.
Тада цар нареди одмах да мученика нага обесе на мучилишту и пале свећама, па затим заповеди да му железним ноктима стружу тело. Трпећи све то као у туђем телу, свети мученик се ругаше цару говорећи: Где су твоје претње, царе? Ти се хваљаше да ћеш ме савладати мукама, али ја мучен не осећам никакве болове. Знај дакле и разуми, да ова мучења причињавају болове не моме телу већ твоме срцу, пошто их надвлађујем трпљењем и веселим се у њима.
Посрамљен, цар се још више разјари, и нареди да мученика скину с мучилишта и баце зверовима да га поједу. А зверови, пуштени на светитеља, притрчавајући падаху пред њим и лизаху му ноге, а светитељ викаше к цару: Шта сада велиш, погани мучитељу? Зар још не видиш силу Христа, Бога мог?
А цар, наредивши да звери буду враћене натраг, рече џелатима: Исеците овог проклетника на комаде, па разбацајте псима да поједу! - И када џелати узеше у руке секире и стадоше сећи светитеља, тада чудесном силом Божјом тело светитељево постаде тако чврсто, као тврд камен или гвожђе, да му секире не могаху ни најмање наудити, а џелати израњавише себе саме секирама. Видећи то, присутни народ се силно запрепасти, и многи, њих око две хиљаде, повероваше тада у Христа Господа, и викаху говорећи: у овом дечаку заиста делује онај исти Бог који раније делова у Петру и Павлу, који пострадаше у овом граду! - Видећи то и слушајући народни глас, цар мучитељ задрхта, и јекнувши из дубине срца рече: О, како је велико мађионичарство овог поганог хришћанина! - И нареди да се спреми железни тигањ и да се ужеже зејтин у њему, па да се мученик стави на тигањ и пече. Још нареди цар да се и олово растопи и њиме полива мучениково тело. Но свети мученик, као да се налажаше у неком прохладном месту, весељаше се и слављаше Бога, и к цару говораше: Заклињем те царском чашћу твојом, додај ми још овог растопљеног олова, јер осећам од њега врло велику свежину!
И беше у недоумици цар, коју би још најљућу муку измислио за мученика. И скинувши мученика са тигања, он нареди да донесу дугачак гвоздени клинац, да га усијају на ватри и одозго забију у главу мученику. Када то би учињено, догоди се Божјом силом да мученик, примивши у главу усијани клинац, пребиваше жив и здрав и без болова. Међутим болови, које је требало да мученик осећа, сручише се на цареву главу: разболевши се од страховите главобоље, цар вапијаше к мученику, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Христов, и избави ме од ових болова; сада познајем силу Бога твог! - Нека те богови твоји исцеле! одговори светитељ. Међутим цар не престајући мољаше мученика да га исцели. Тада свети мученик рече: Ти нећеш добити исцељење док овамо не дође твоја кћи, коју Христос мој сатвори здравом.
Царева кћи би одмах позвана. Припавши к ногама мученику, она говораше: Молим те, слуго Божји, крсти ме у име свемоћног Бога твог, кога ти проповедаш! - И нареди светитељ да се одмах спреми купељ, и у присуству свега народа он сам крсти цареву кћер, пошто је у то време немогуће било наћи свештеника, јер су се сви свештеници скривали због гоњења. А после крштења цареве кћери мученик подиже руке своје к Богу и сатвори молитву за царево исцељење, и цар тог часа оздрави. Али, - о, слепила и безумља идолопоклоничког! - уместо да позна истинитог Бога и да Му узнесе благодарност, незнабожни цар стаде одавати благодарност поганим боговима својим, говорећи: Благодарим вам, боже Аполоне, боже Марсе и богињо Минерво, што ме исцелисте!
Тада свети Потит стаде жестоко корити цара, изобличавајући његово безумље и тврдоглавост и потпуну предатост прелести ђавољој. А цар, разјаривши се бесомучно, нареди да се мученику одсече језик и ископају очи. Но мученик Христов и по отсечењу језика разговараше јасно, славећи Бога и говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим; благосиљаћу Онога који је ставио песму нову у уста моја, и певаћу Богу у весељу и радости. - Цару пак рече: Шта си успео, безбожниче, што си ми језик одрезао? Ти си се надао да ми са језиком одузмеш говор из уста мојих; но ето, ти видиш и чујеш где ја говорим јасно благодаћу Христа Бога мог, који ће те победити као у старини Фараона.
Видећи да је побеђен и посрамљен, цар се просто избезуми и не знађаше шта више да ради с мучеником. А желећи већ да себе избави од народног укора, он најзад нареди да мученику одсеку главу мачем. И одсечена би глава светоме, те он заврши подвиг страдања свог.
Тако свети мученик Христов Потит у дечачким годинама положи душу своју за Христа, и сада царује са Њим у бесмртном животу на небу, којег нека се и ми удостојимо молитвама светог мученика Потита и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
