Новојављени мученик Христов Антоније беше из славног града Атине. Родитељи његови Митар и Каломира беху пуки сиромаси, али сина свог Антонија одгајише у побожности и научише га светим књигама. Да би помогао своје сиромашне родитеље, Антоније се у својих дванаест година најми код неких албанских Турака који пословаху у Атини. Тако он помагаше родитеље до својих шеснаест година. За време пак рата између Русије и Турске 1770 године, газде Антонијеве кренуше у Мореју да пљачкају и поробљују хришћане, а поведоше са собом и Антонија. Тамо га његове газде продадоше као роба неким Агарјанима. Ови одмах стадоше на разне начине мучити Антонија, приморавајући га да се потурчи. Али он не хте. Онда га они поведоше са собом у турску војску која се налазила на Дунаву. Тамо Антоније би пет пута продаван и препродаван као роб, прелазећи у руке све горих и горих људи. И сви га они стављаху на разне муке, еда би га приморали или приволели да се одрекне хришћанске вере и потурчи. При томе они употребљаваху и ласкања и претње, и обећања и застрашивања. Али им све то беше узалуд, јер Антоније стајаше чврсто у својој вери. Најзад продадоше Антонија за триста гроша једном православном хришћанину, мутавџији по занату. Овај га одведе у Цариград, где имађаше своју кућу и радњу. У Цариграду Антоније оде к једном духовнику, исповеди му грехе своје скрушено и са сузама, и причести се Светим Тајнама у цркви Светог Николе. И од тада с радошћу служаше свога газду, као захвални слуга.
Једном Антоније усни сан који га укрепи на мучеништво. Наиме: јави му се у сну једна дивна жена, и обећа му сваку помоћ и крепкост у свима опасностима, и рече му да се не боји него да буде храбар. Рекавши му то, она га покри својим огртачем. - Антоније исприча овај сан својој газдарици; и они изведоше закључак да ће Антоније мученички пострадати за Христа. После тога Антоније, по свом обичају, оде у радњу на посао. Али га онда примети његов ранији господар Турчин, војни великодостојник, препозна га и стаде га грдити и викати на њега, како се, тобож, био потурчио, па се ето опет вратио хришћанској вери. И одмах прикупи многе сведоке за то. И сви навалише на Антонија, и тукући га немилосрдно одведоше на суд. И тамо сведочаху против њега како се, кобајаги, истински био потурчио. Судија упита Антонија да ли је то истина. Антоније без икаквог страха одговори слободно: Родио сам се од хришћанских родитеља, и хришћанин сам; Христа се нипошто одрећи нећу; напротив, готов сам да примим, ако је могуће, хиљаде и хиљаде смрти за Господа мог Христа.
Чувши то, судија му најпре стаде обећавати положаје и почасти и богатство од цара, само ако се потурчи. Но христољубиви мученик све то не само одби, него и исмеја као тричарије. Тада му судија поче претити да ће га ставити на неподношљиве муке и приредити му најљућу смрт. А мученик му на то рече: Немој мислити, судијо, да ћеш ме претњама и застрашивањима одвратити од хришћанске вере. Ево, мучи ме, каштигуј ме, сеци ми тело; измисли и неку нарочиту и најстрашнију смрт за мене! Али, знаш шта: најбоље би било да ти сам постанеш хришћанин, па да заједно ја и ти исповедамо Христа - истинитог Сина Божјег и истинитог Бога.
Слушајући овакве речи и дивећи се мучениковој неустрашивости судија се не наљути на њега већ на лажне сведоке Турке, и назва их покварењацима и лажовима, јер клеветама и лажима приморавају људе да се турче. Али ови не престајаху упорно остајати при својим лажним исказима и викати да се Антоније погуби. Тада судија узе насамо мученика и рече му: Младићу, жалим твоју младост. Молим те, послушај ме: одреци се привремено своје вере, па онда иди куда хоћеш и држи надаље своју веру. - Али мученик, имајући на уму речи Христове: "Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим на небесима", не хте не само да се голом речју одрекне Христа, него узвикну: "Хришћанин сам, и волим умрети за Христа Господа мог".
Када судија најзад увиде да нити може лажне сведоке умирити нити мученика наговорити да промени вером, он и против своје воље донесе писмену одлуку да се мученик погуби. И ову своју одлуку он кришом посла по поверљивом човеку ондашњем везиру Мехмет Мелек - паши, обавештавајући везира да је он принуђен био да изрекне овакву неправедну одлуку. Везир дозва мученика преда се и испита га по овој ствари. Онда и сам стаде наговарати мученика да се потурчи, употребљујући час обећање час претње и застрашивања. Но од мученика он чу исто што и судија пре њега. И увери се и сам везир да су тужиоци и сведоцн уствари лажови и клеветници. И донесе у себи одлуку да праведника ослободи. Али бојећи се дивљаштва и метежа од стране лажних сведока и клеветника, он врже мученика у тамницу, тобож са намером да га касније поново изведе преда се на суд, а уствари да га спасе опасности која му је претила од његових разјарених тужилаца.
Обревши се у тамници, мученик се неизмерно радоваше и ликоваше. Из тамнице он посла писмо своме газди хришћанину. У писму га мољаше, да моли хришћане да му опросте, и да моли свештенике да се моле за њега да га Господ укрепи на мучеништво. Поред тога он у писму захваљиваше газди што је дао онолики новац и откупио га од варвара, жалећи што му се ничим није одужио за ту доброту. Још у писму увераваше газду да се вере одрећи неће, и мољаше га да му, пошто пострада за Господа Христа, дају за покој душе његове уобичајене помене, и да извести његове родитеље о блаженој кончини сина њиховог, да би их тиме утешио.
Док мученик у тамници са безграничном радошћу очекиваше да умре за веру, дотле његови тужиоци и лажни сведоци често одлажаху к везиру захтевајући да мученика погуби. А када увидеше да је везир склон човекољубљу и гледа да на неки начин ослободи мученика, они се разгњевише и поднесоше жалбу самоме султану Абдул Хамиду. У тој жалби они тужаху мученика како се одрекао муслиманске вере, а тужаху и везира како је примио паре и хоће да мученика ослободи. Бојећи се метежа од стране светине, и налазећи се у ратним тешкоћама са Русијом, султан донесе одлуку: да се мученик или потурчи или погуби. Везир онда, хтео не хтео, изведе мученика из тамнице, и саопшти му султанову одлуку: или да прими мухамеданску веру или да му џелат одсече главу. Мученик се силно обрадова, и као да је нашао најдрагоценије благо, он изабра смрт за Христа.
Тада везаше мученику руке наопако, и поведоше на губилиште. Светла и радосна лица мученик хиташе на смрт као на светковину. И када дођоше на губилиште, он преклони главу, и рекавши: "Господе, у руке Твоје предајем дух свој!" би посечен мачем. И тако блажени мученик доби славни венац мучеништва. А хришћани откупише његово свето тело, и веома га свечано и часно сахранише у цркви Пресвете Богородице - Живоносни извор. Молитвама светог мученика Антонија нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.
