Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110 године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве. Епископ града Едесе, свети Варсимеј често га је корио и саветовао, али он није хтео да напусти своју заблуду. A o једном незнабожачком празнику, када су приносили жртве демонима, и Сарвил надзиравао, свети Варсимеј га опет укори као виновника пропасти многих људи. Чувши то, и дарнут благодаћу Христовом, Сарвил се замисли над речима епископовим, и поверова у Христа заједно са својом сестром Вевејом. Затим их епископ Варсимеј обоје крсти, и поучи истинама вере. После тога Сарвил продаде све имање своје, раздаде новце сиромасима, и сам постаде сиромах. Потом отиде код епископа и живљаше код њега.
Сазнавши за то, намесник Лисије изведе Сарвила преда се на суд. Пошто га је испитао и дознао да исповеда веру у Христа, он нареди те га бише моткама. А пошто мученик изружи њега и идоле његове, па и самог цара који га је поставио за намесника, овај се безумно разјари, и нареди те светога бише воловским жилама, и стругоше гвозденим четкама, и жегоше бакљама. Трпећи све то, мученик само у Бога гледаше и мољаше се, стога му Бог и олакша патње. А Лисије, видећи јунаштво и трпељивост светога, нареди те му укуцаше ексере у главу, и бацише под тестеру да га престружу. Али благодаћу Христовом свети мученик остаде неповређен, што све запрепасти.
Видевши све то, сестра светога Сарвила Вевеја, испуни се смелошћу, и сама оде намеснику, и изјави да је хришћанка. A намесник нареди те је много бише, па је баци у тамницу. Брата пак њеног Сарвила стави на овакве муке: тукоше га дрвеним лопатама, онда му лице одраше, и руке му састраг завезаше, па га по трбуху бише; затим га за једну руку о дрво обесише, па му огњем жегоше разне делове тела; напослетку та целог одраше. А намесник, видећи га где још дише, нареди те и њему и сестри његовој отсекоше главе. И тако обоје добише венце мученичке. А чесне мошти њихове тајно узеше неки хришћани, и чесно их сахранише, славећи и благодарећи Бога.
