У време незнабожног цара римског Диоклецијана, у једној од источних области римске царевине живљаше један врлински човек који провођаше монашки живот, по имену Епиктет а по чину презвитер. Он од ране младости поче служити Христу; и чињаше многа чудеса, јер због чистог живота свог он доби од Бога дар чудотворства. Он исцељивашс све болести по људима: слепцима вид даваше, губаве очишћаваше, раслабљене оздрављаше, ђаволе изгоњаше. Од тих чудеса, која потврћују његову светост, споменуће се нека.
Једном када Епиктет борављаше у својој усамљеној келији, недалеко од једног насеља, и упражњаваше своје уобичајене молитве и богоразмишљања, комит неки довезе к њему своју кћер, петнаестогодишњу девојчицу, потпуно одузету. Довезе је к њему ради исцељења, и припавши к ногама његовим мољаше га говорећи: Смилуј се на мене, човече Божји! и не одгурни ме од лица твога, као што и милосрдни Бог коме служиш не одгурава никога који Му прилази. Ето моја једина кћи већ три године лежи узета, сва потпуно укочена, и једва је жива. Но ја чврсто верујем да Онај који је исцелио жену болесну дванаест година од течења крви, може исцелити и моју кћер, само се ти помоли за нас, сажаливши се на нас, јер смо и ми чеда Цркве Христове, просвећени светим крштењем.
Тада служитељ Господњи Епиктет, сатворивши дугу молитву к Богу, помаза светим јелејем одузету девојчицу, и она одмах устаде здрава; и сви узнеше благодарност Богу. Преподобни рече комиту: Ако хоћеш, мили, да у твоме дому нико не болује, ти се сваке недеље са свима домаћима својим причешћуј чиста срца Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. - Рекавши то, он их отпусти с миром.
Другом приликом доведоше к преподобноме ђавоиманог човека. Преподобни га задржа код себе три дана, мучећи ђавола својим молитвама које узношаше Богу, и запомагаше ђаво говорећи: О, невоље! о, мучења! Зашто ја трпим ово? Не беше ли ми боље остати у Фригији, у идолском храму, и свакодневно примати поклоњење и жртве од мноштва неразумних људи? А сада овде без икакве кривице трпим муке од овог једног човека. - У трећи дан свети презвитер, запретивши ђаволу, истера га из тог човека.
Једном доведоше к светоме једну високородну и богату жену незнабошкињу, која беше ослепела и узалуд од многих лекара тражила исцељења. Она мољаше Божјег човека да само стави десницу своју на њене ослепеле очи, јер је слушала од многих да чесним рукама његовим чине се многа чудеса и дају се исцељења болнима. Светитељ, видевши њену усрдну молбу са вером, положи десницу своју на очи њене, призивајући име Господа Христа, и жена тог часа прогледа на оба ока и кликну: Хвала Ти, Боже хришћански! - И верова жена у Христа са целим домом својим.
Но пошто би било много говорити о чудесима овог угодника Божјег, то је и ово нешто што је речено доста за доказ његове светости. Зато ваља прећи на казивање о другим стварима ове повести.
Из оближњег града, шетајући са слугама, наиђе на место где обитаваше преподобни, осамнаестогодишњи младић по имену Астион, син неког богатог велможе, незнабожац. Обревши се на том месту где беше келија Божјег човека, он, по промислу Божјем, зажеле да сазна ко ту живи. Ушавши у келију, он угледа чесна по изгледу човека, који га с љубављу прими, посади поред себе и упита: Одакле си, чедо? и ко су ти родитељи? - Јуноша одговори: Отац ми је градоначелник, а мати ми је кћи сенатора Јулијана. Ја сам њихов јединац, и они гледају у мене као у најскупоценији бисер. - Светитељ му онда рече: Добро си рекао, чедо, да твоји родитељи гледају на тебе као на бисер. Да, они само гледају, али те немају. Јер блажена душа твоја скупоценија је од сваког бисера, и врло је мила Христу Спаситељу нашем, који, како видим, изабра њу на службу Себи. Послушај ме дакле, мило чедо! Одбаци све што има овај видљиви временски сујетни свет, да би са свима светима у будућем животу добио невидљива вечна блага. Та све што ми видимо у свету - пролазно је и брзо пропада; а оно што Бог уготови онима који Га љубе и који Му служе, то остаје вечито, као и сам Бог што је вечан. Злато и сребро које људи виде, није истинско, већ је нека привремена обмана за људе; а ја ћу ти казати какво је истинско злато које вреди стицати. У нашим хришћанским књигама стоји написано: Саветујем ти да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, да се не би показала срамота голотиње твоје (Откр. 3, 18). А то жежено злато јесте Христос Господ наш, који божанском љубављу запаљује срца људска. Ако ти, чедо, узажелиш да Њега имаш у срцу свом, теби ће одмах бити припремљена небеска богатства, и обући ћеш се у беле хаљине, а те хаљине су: вера, нада, љубав; обукавши се у њих као у чврст оклоп, ти ћеш бити не само изнад овог видљивог света него ћеш победити и ђавола, кога ви као Бога поштујете, са свима ангелима његовим. Поред тога знај и ово, мили: отац твој који те родио по телу, није истински отац, пошто ти је дао само трулежно тело које брзо умире; твој истински отац јесте свемогући Бог, пошто је Он, саздавши бесмртну душу твоју, улио њу у тело твоје, зачето по Његовом наређењу. Дакле, у тебе је један отац видљив, а други невидљив; твој видљиви отац је смртан, временски, подложан невољама и страдањима; а твој невидљиви Отац је бесмртан, вечан, неподложан никаквим страдањима, свемогућ и сведржитељ. Он рече - и ти се саздаде у утроби матере твоје; Он нареди - и ти изиђе из утробе матере твоје. По Његовој вољи ти си достигао у овај младићски узраст. И ако су деца дужна да поштују свог телесног родитеља, утолико више она су дужна поштовати Онога који нас створи по слици и прилици Својој, и даде нам ум и разум, и постави нас да владамо над делима руку Његових, и нас слуге Своје, по доброти Својој, учини благодаћу Својом синовима Својим и браћом и пријатељима. Тог дакле истинског Оца нашег, који нам је толика блага дао, дужни смо знати, љубити, поштовати и свагда Му се клањати. Исто тако и наша истинска мати није она која нас телесно рађа на овај свет, већ она која нас духовно рађа у живот вечни. Она је Спаситељу нашем обручена, од анђела поштована, од пророка украшена, од апостола прослављена, од мученика и исповедника узнесена; њој Господ Христос уготови небеску палату. Та света мати назива се од људи Црква. Њен глас је као глас грлице која се брине о птићима својим; њена уста изливају миро апостолског учења; њене очи су истинита вера и чврста нада у Бога; са њених руку капље смирна доброчинстава, чињених из самилости и љубави; њене две дојке су два завета: Стари - у коме су учили пророци, и Нови - у коме проповедају апостоли; а светим крштењем она рађа децу своју за бесмртност. Стога, чедо слатко, приступи, храни се из дојки те истинске матере; послушај мој савет; презри временска богатства твојих родитеља, да би се удостојио постати наследник вечних богатстава, спремљених за синове Божје. А чуј и шта ти истински Отац говори преко мене: Изиђи из земље своје и од рода свога и из дома оца свога, и иди у земљу коју ђу ти ја показати, у земљу где тече млеко и мед (1 Мојс. 12, 1; 2 Мојс. 3, 8, 17), тојест тече учење пророка, апостола и светих отаца. И када испуниш све што ти се наређује, тада ђе ти се дати рајска наслеђа, отвориђе ти се небеске ризнице, дађе ти се слава вишњега царства, угледађеш анђелске чинове и зборове свих светих, и живеђеш са њима као љубљени брат, и биђеш близак Богу као син.
Благоразумни јуноша, саслушавши ове богонадахнуте речи Божјег човека и поверовавши да су истините, срце му се од умилења растапаше, али му ништа не рече бојеђи се својих присутних слугу, који су могли његове речи пренети његовим родитељима. Стога се он удаљи, поклонивши се том уваженом мужу.
Сутрадан врло рано млади Астион журно пође ка оном преподобном старцу, као мудра пчела која поново лети на место где је јуче скупљала слатки мед. И ушавши у келију к презвитеру Господњем, он га поздрави овим речима: Здраво да си, апостоле Христов, служитељу Новога Завета! - А свети му одговори: Здраво да си и ти, прекрасни младићу! Ја те видим обучена у мученичку одеђу и са венцем од драгог камења на глави.
И седавши почеше разговарати. Старац упита: Шта је, чедо? Је ли семе Господње, које јуче благодаћу Божјом посејасмо у срцу твом, проклијало? и хође ли донети рода? или је срце твоје још у тами неверја? - Астион на то рече: Јуче ти казах, свети оче, да сам јединац у својих родитеља и да ме веома воле, па се бојим да им нанесем тежак бол. Јер ако јавно примим хришћанску веру, они ће од неизмерне туге или бацити се у море, или полудети, или на неки други начин одузети себи живот. А ја нећу да моје спасење буде за моје родитеље узрок њихове смрти и вечне погибије. Стога, ако пристајеш, оче, на мој предлог, ево њега: начини ме хришћанином тајно, и сада ме одмах упути како да се припремим за крштење. А када извршиш на мени све што је хришћанством прописано, тада ми, молим те, учини ову љубав: узми ме се собом и одведи одавде у неку далеку земљу, куда те Бог упути, да очи моје не виде родитељске сузе, и да ми се савест не поколеба због њихове туге, и љубав моја к њима не постане сметња моме спасењу.
Чувши овакве речи од младића свети старац се обрадова духом и нареди му да све дане пости, да се добро чува од идоложртвене хране, и да се моли Христу Спаситељу, истинитоме Богу. Млади Астион испуњаваше то са усрђем. И кришом од домаћих он сваки дан одлажаше к старцу и учаше се од њега светој вери. А када добро упознаде Христа и без икаке сумње поверова у Њега, тада га свештени старац крсти.
Након не много дана они обојица отидоше оданде ноћу, при чему Астион беше понео са собом нешто новаца за пут. Дошавши на морско пристаниште, они нађоше лађу која је путовала к скитским крајевима, платише себи пут и седоше на лађу. После многодневне пловидбе они стигоше у град звани Алмирис, у скитским крајевима, крај реке Дунава. И тамо, недалеко од тога града, они пронађоше једно усамљено место, подесно за боравак. Ту начинише малу кућу, и настанише се.
После Астионовог одласка од његове куће, родитељи његови, не видећи свога љубљеног сина, стадоше га тражити свуда. И не налазећи га, они силно плакаху и кукаху, узалуд дозивајући свога сина по имену. Отац вапијаше: "Астионе, чедо моје слатко, где си сада? Астионе, премили, једини сине мој, шта се догоди с тобом? Да ли те звер нека изненада раскину или те дубока вода прогута? О, ослонче старости моје, и видело очију мојих, где да те више тражим, не знам, и у коју земљу да пошаљем слуге своје ради тебе, недоумевам!" - Такође и мати Астионова, кидајући хаљине на себи и ударајући се у груди, кукаше и говораше: Ко те растави од мене, преслатко чедо моје, Астионе! Држим да хришћански Бог посла неког од својих који превари срце твоје и одведе те од нас. Тешко мени несрећној! Тешко мени, препуна сам бесконачне горчине, јер ми узалуд бише све патње и муке које поднесох чедо, родивши те и васпитавајући те. Ишчезе плод утробе моје, пропаде нада и слава моја, и ја седим као опустели град. Досада сам била мајка, а сада већ нисам мајка, јер сам лишена јединог детета мог премилог!" - Тако сваки дан неутешно ридаху родитељи Астионови.
Слуге Христове Епиктет и Астион у околини града Алмириса провођаху монашки живот у испосничким подвизима. Но њихова врлина и светост не остадоше тајна, пошто се рукама светог презвитера Епиктета чињаху многа чудесна исцељења, и к њима стадоше долазити људи доносећи своје болеснике. Једнога дана нека знаменита жена донесе свог петнаестогодишњег сина, који беше нем, глув и раслабљен, и положивши га крај ногу светога старца рече му: Не знам откуда си дошао овамо, али верујем да можеш исцелити сина мог ако хоћеш. Твој изглед показује да си ученик Назарићанина, о коме смо слушали много чудесних и дивних ствари. Ако си стварно Његов ученик, онда нам помози и научи нас да Га познамо, да бисмо и ми постали Његове слуге. - Светитељ јој рече: Ако од свег срца верујеш, жено, да постоји један истинити Бог који је створио небо и земљу и све што видимо, биће ти испуњена молба. - Рекавши то, он нареди да дечка подигну са земље. И пљунувши три пута у нема уста дечакова, упита га: Кажи нам, чедо, у каквог бога треба веровати: да ли у идоле, које људи праве, или у Исуса Христа распета који те сада исцељује? - Дечак узвикну громким гласом: Треба веровати, чесни оче, у Исуса Христа који свагда јавља толика доброчинства људима.
Видећи такво чудо, алмирски грађани прославише Бога, и тога дана више од хиљаду душа обојега пола вероваше у Христа, Спаситеља нашег.
Благодат Божја чињаше чудеса не само преко светога Епиктета него и преко светог Астиона. Тако једном, када он изиђе да захвати воде на реци Дунаву, њега срете бесомучан човек. Астион осени бесомучника крсним знаком, и бес одмах побеже из тог човека, вичући: О, Астионе! вера твоја и чистота срца твога добише од Бога велику власт над нама!
Другом приликом, старац посла некуда Астиона. Путујући, Астион виде човека који беше пао са високе грађевине доле и лежаше на земљи као мртав, док родитељи његови кукаху крај њега. Сажаливши се на њих, блажени Астион се помоли у себи говорећи: "Господе Исусе Христе, Ти си некада преко апостола Твог Павла повратио од врата смртних у живот Евтиха који беше пао са трећег спрата; Ти си и Енеја подигао од осмогодишње узетости преко апостола Твог Петра; исто тако Ти си преко истог апостола Петра човеку хрому од рођења утврдио стопала и глежње и дао му силе да хода; - тако и сада подигни овог човека жива и здрава преко мене, недостојног слуге Твог". Пошто се помоли тако, Астион приђе к човеку који је лежао и изговори апостолску реч: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи! (Д.А. 3, 6). И узевши га за десну руку, подиже га жива и здрава. А исцељени, заједно са својим родитељима, пође одмах ка келији светих, вичући и говорећи: Један Је само Бог - Бог Епиктетов и Астионов! Ваистину је само један Бог - Бог хришћански! Ја нећу отићи одавде док још данас не начините хришћанима и мене и моје родитеље. - Свештеник Господњи Епиктет их огласи и поучи, па им нареди да се посте и спремају за примање светога дара крштења; и после не много дана он их просвети светим крштењем.
Ђаво пак, видећи да га посрамљују не само старац него и младић и да га лишавају душа људских које бејаху његов плен, кидаше се од зависти и наваљиваше на њих разноврсним искушењима, али без икаквог успеха. Ипак против младића он улучи следећу прилику. Једнога дана Астион без старчева благослова изиђе на реку да захвати воду. Враг онда, видевши Астиона неограђена старчевим благословом, одмах, по попуштењу Божјем, нападе на њега неким рђавим помислима и смути му душу. Вративши се у келију, Астион се стиђаше да те помисли исповеди своме оцу, и у току три дана потчињаваше им се борећи се с њима. Он се пошћаше, и са сузама се мољаше, и трудовима тело своје измождаваше, али нечисте мисли никако не одступаху од њега, којима га као стрелама устрељаваше и рањаваше неки невидљиви стрелац. А старац, приметивши да је ученик његов смућен и сетан, рече му: Шта је то, чедо, те те видим необично смућена? Јер та туга какву у теби видим, није туга светих који се брину о спасењу свом, те се стога и на лицу њиховом одражава нека духовна сета. Држим да је ова туга твоја смртоносна, слична оној која уби Авесаломова саветника Ахитофела (ср. 2 Цар. 15, 12; 17, 1-20) и која погуби Јуду, издајника Христова (ср. Мт. 27, 3-5).
Тада се Астион стаде исповедати старцу, говорећи: Пре три дана, оче, када ти са чесним људима вођаше разговоре о небеским тајанствима, указа се потреба да пођем по воду. Мене беше стид да пред оним људима тражим благослов од тебе, и поред тога нисам желео да прекидам ваш разговор. И тако, без твога знања и без твога благослова ја одох по воду, и путем наиђе на мене таман облак рђавих помисли; и ево трећи дан већ прође откако се борим са њима, а не могу да их одагнам од себе, - због тога сам смућен.
Свети старац грозно погледа на њега и упита га: Зашто си без мога наређења изашао из келије? Зашто си без благослова јереја Христова ишао на реку? Не знаш ли да је благослов старешине за младе - неосвојиви бедем, чврст оклоп и непобедиво оружје против ђавола?
Рекавши то, старац нареди Астиону да се крстолико простре по земљи ради молитве, а и сам то учини, па се обојица заједно стадоше са сузама молити Богу. А када после дуге молитве устадоше са земље, блажени Астион угледа некаквог црног младића где са упаљеном свећом бежи од њега и говори: "Исповест твоја, Астионе, сатре данас велике силе моје, и молитва ваша ме обезоружа".
Тако живљаху тамо ови преподобни оци и многе душе људске обратише ка Христу Богу од идолске заблуде. У то време дође у град Алмирис поглавар те области Латронијан, који руковођаше царским и народним пословима. Њему идолопоклоници оптуживаше ова два света мужа као врачара који својим враџбинама многе заводе и одвраћају од приношења жртава боговима. Поглавар одмах нареди да их ухвате и баце у тамницу. Налазећи се у оковима, светитељи се непрестано мољаху и појаху псалме Давидове. Једном старац рече своме ученику: Чедо моје мило, ако нас изведу на саслушање и упитају нас за име, род и отаџбину нашу, ми им ништа друго нећемо одговорити сем да смо хришћани, да је то наше име и род и отаџбина, и да ми ништа друго нисмо само слуге Бога истинога.
Сутрадан поглавар нареди да се усред града припреми судиште и да се преко бирова позове народ на то гледалиште. Сам он дође тамо у девет сати, седе на свој престо и посла да свете сужње доведу из тамнице к њему на судиште. Када их доведоше пред њега, он погледа на њих и ужасну се, јер виде неку чудесну светлост благодати Божје која им обасјаваше лица, и спољашњи изглед њихов уопште уливаше поштовање. Светом Епиктету беше у то време шездесет година; беше висок растом, имађаше дугу браду, украшену седином. Такође и свети Астион беше висока раста, и дивна лица, сав блисташе лепотом целомудрија; њему тада беше тридесет и пет година. Посматрајуђи их, поглавар скоро читав сат ћуташе, не будући у стању да што проговори. Најзад једва отвори уста и упита их: Реците нам, како се зовете, каквог сте рода, и из које земље дођосте овамо? - Свети одговорише: Хришћани смо. - Но поглавар рече: Знам и ја да ви припадате проклетој хришћанској вери, него ви нама кажите ваш род и отаџбину. - Свети поново рекоше: Ми смо хришћани; знамо једнога Бога, Господа нашег Исуса Христа, и Њему се јединоме клањамо, а идолских се гадости гнушамо, и избегавамо оне који им се клањају, говоређи са псалмопевцем: Такви су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 16).
Чувши то, поглавар се испуни гнева и нареди да свете обнаже и без милости дуго бију. А они бијени говораху: Господе Исусе, Учитељу наш, нека се воља Твоја врши на нама! - Поглавар пак, видећи њихову непоколебљивост, још више беснијаше од гнева, и говораше: Где је ваш Христос, кога ви непрестано призивате? Нека вам сада притекне у помоћ, и нека вас отме из мојих руку! - А свети на то рекоше: Ми смо хришћани; нека воља Бога нашега буде на нама!
Тада поглавар, сав запаљен бесним гневом нареди да мученике обесе на мучилишту, па да им железним ноктима стружу тела и буктињама жегу. А они само једно клицаху: Ми смо хришћани; нека воља Бога нашега буде на нама! - Тако мучише свете до два сата по подне, када поглавар нареди да их скину са мучилишта и поново одведу у тамницу.
А један од оних слугу што мучише свете мученике, по имену Вигиланције, чувши оне речи које свети мученици непрестано говораху за време свога страдања, и држећи да се у њима садржи нека магична сила која уништава бол у телу за време мучења, запамти тачно те речи и размишљаше о њима и дању и ноћу. И после три дана он стаде пред народом неућутно викати, говорећи: "Хришћанин сам, нека воља Бога нашега буде на нама!" После тога он оде у тамницу к светима, научи се од њих светој вери, и након неколико дана удостоји се примити свето крштење са целим својим домом.
После првог саслушања и мучења, свети мученици проведоше у тамници пет дана, па онда поново бише изведени на суд. Пошто их поглавар и овога пута не могадне никаквим наговарањима приволети на своје незнабожје, он их опет стаде мучити. Он најпре нареди да им пређашње ране трљају оцтом и сољу; затим врже мученике у велики котао пун вреле, кипеће смоле. А они у том котлу страховито кипеће смоле, остајући неповређени као у некој купељи, често понављаху своје пређашње речи: Хришћани смо, нека воља Бога нашега буде на нама!
Видећи их у кипећем котлу живе и неповређене, поглавар се чућаше и говораше: О, како је велика сила хришћанског мађиоништва! - Затим он нареди да мученике изваде из котла и поново вргну у тамницу. При томе забрани да им нико не сме одлазити, нити им хлеба и воде давати, да би умрли од глади и жеђи. И свети проведоше у тамници тридесет дана без хране и пића, хранећи се речју Божјом и окрепљујући се благодаћу Светога Духа.
Када свети мученици на јавном судишту пред целим народом беху испитивани и суђени, догоди се те у то време, по промислу Божјем, допутова у тај град један човек из источних покрајина. Он познаде Астиона, пошто је и родитеље његове добро знао. По повратку у свој завичај, он оде к родитељима Астионовим и рече им: Ја видех у скитском граду Алмирису вашег сина са неким старцем Епиктетом, у време када их стављаху на муке за Христа. - Чувши то, родитељи стадоше са сузама молити тога човека да им каже истину; и он им заклетвом потврди своје речи. Тада Астионов родитељ рече: Ако се удостојим видети милог сина мог, одмах ћу урадити све што ми он нареди и чему ме научи. - Тако и мати говораше: Ако у животу свом угледам слатко чедо моје, све ћу оставити и следовати му. Буде ли ми наредио да постанем хришћанка, нећу одбити, и нећу се уплашити да заједно са њим поднесем муке и смрт за Христа.
После тога они свој дом и имање поверише највернијим пријатељима својим, а сами са неколико робова и робиња отпловише у Скитију. Али пре но што они стигоше у град Алмирис, свети мученици Епиктет и Астион окончаше свој страдалачки подвиг на следећи начин. Пошто они проведоше у тамници тридесет дана мучени глађу и жеђу, поглавар их поново изведе на судиште и рече им: Питао сам вас много пута за ваша имена, за ваш род, и за вашу отаџбину, и ви ми не казасте истину. Стога сматрам да ви нисте друго до оваплоћени демони, пошто они немају ни имена ни рода. Реците ми, дакле, оваплоћени демони, хоћете ли принети жртве боговима нашим или нећете? Ако нећете, онда ћу вам још данас одрубити главе. - Свети одговорише: Ми смо хришћани а не демони, и именом Христовим изгонимо демоне из тела људских. О, када би и ти пожелео да се ослободиш демона који живи у теби, ми бисмо га изгнали из тебе силом Христа Бога нашег.
Тада разјаривши се, поглавар нареди да свете мученике бију камењем по устима. Потом их тукоше моткама, па их поглавар осуди на посечење мачем.
Када свете мученике изведоше ван града на губилиште, они од изршитеља казне измолише време за молитву. И окренувши се истоку, они подигоше к небу руке своје и очи, и дуго се молише Богу. После тога свети Епиктет замоли да прво посеку Астиона. Али Астион му рече: Оче, теби приличи да најпре примиш ту част - да се овенчаш мученичким венцем, јер си ти презвитер Господњи, отац и учитељ мој, а ја ћу поћи за тобом. - Свети Епиктет одговори: Седамнаест година, чедо, ја те благодаћу Божјом чувах у чистоти и непорочности. Зар да сада упропастим труд толиких година, и да те оставим самог, без мене? Не знаш ли да су лукавства вражја префињена и тешко приметна? Стрепим да се ти млад, видевши моју смрт, не уплашиш и не постанеш играчка врагу. Зато, нећемо тако, чедо, него нека ја будем као Авраам који на жртву Богу приноси Исаака. Ти дакле иди испред мене и први прими мученички венац. Ја верујем да свети Михаил са анђелима, Авељ са пророцима, Петар са апостолима, Данило са исповедницима, већ изађоше у сусрет теби и чекају да те приме и са слављеничким песмама одведу к престолу Христа, Спаса нашег.
На то свети Астион рече: Нека буде воља Господња, и твоја, свети оче! - И оградивши себе крсним знаком рече: Господе, ти си заштитник мој! У руке Твоје предајем дух мој! - После тога преклони под мач главу своју, и тако сконча. А свети Епиктет паде на тело ученика свог и мољаше џелате да га у таквом положају убију. И ударен мачем, он умре за Христа. И сви присутни тамо незнабошци и хришћани, посматрајући чесна тела њихова, видеше где она стадоше сијати као сунчана светлост, и неисказани миомир испуњаваше то место.
Тог дана касно по ноћи дође гореспоменути Вигиланције са својим укућанима и осталим хришћанима, тајно узе тела светих мученика, помаза их мирисима, уви у чисте плаштанице и чесно погребе на одабраном месту.
Те исте ноћи у поглавара Латронијана уђе опаки демон; и када он сутрадан, по обичају свом, дође рано у судницу, он стаде говорити бесмислице као луд; затим дохвати мач, јурну на оне што беху с њим, и стаде их ударати и ране им задавати. А ови, видећи га да је полудео, ухватише га, истргоше му мач из руку, тукоше га, па му свезаше и руке и ноге, и у једну малу собу затворише, где он после два дана сконча страшном смрћу, удављен од демона.
По кончини светих мученика, родитељи Астионови приближаваху се воденим путем ка граду Алмирису. У то време свети Астион се јави Вигиланцију и рече му: Отац мој и мати моја сада ће стићи овамо да ме траже. Стога, учини ми ову љубав, брате: изађи на пристаниште, одведи их својој кући, одмори их и утеши, јер су веома измучени тугом и жалошћу због мене. Поред тога поучи их и спасоносној вери, и откриј им величину истинитог Бога.
Вигиланције одмах оде на пристаниште и угледа лађу која пристајаше уз обалу. Из ње изађоше Астионови родитељи, и стадоше распитивати људе који се налажаху ту, да није ко видео младог човека по имену Астиона. Вигиланције им приступи и рече: Ја сам га видео и добро се познајем са њим. Но хајдемо најпре код мене, да се одморите у моме дому, па ћу вам причати о њему.
Родитељи Астцонови се веома обрадоваше и одоше к Вигиланцију, који учини све да се они добро одморе. А када они мољаху Вигиланција да им прича о њиховом сину, он им рече: Астион је недавно био у овоме граду, али је пре неколико дана отпутовао одавде са једним чесним старцем у врло далеку земљу, пошто је чесно позван од Свеславног Цара да заједно царује са њим у неисказаној слави. - И тако, мало по мало Вигаланције им изложи учење о другом, вечном животу, о рајским обитељима, о небеском царству и о Бесмртном Цару, Христу Господу, о анђелима и свима светитељима који сацарују Христу, међу које је сада увршћен и њихов син Астион.
Родитељи Астионови, слушајући речи које раније никада не беху чули, дивљаху се, умилење их обузимаше, и они осећаху у срцима својим неку духовиту радост, па још усрдније распитиваху, како је тамо отишао њихов мили син. Вигиланције их тада узе и одведе најпре у келију светих мученика. Тамо им показа свети крст и Еванђеље који беху остали после њих, па им онда много говораше о учењу еванђелском, и обрати их вери у Христа. После тога он им исприча о страдањима светих мученика Епиктета и Астиона, како они душе своје положише за Христа Господа. Затим их одведе на место где беху погребена тела светих. Пошто они дуго плакаше тамо, он им нареди да с вечера стану на молитву и да се заједно с њим сву ноћ моле Христу Богу. А када прође поноћ и зорњача се већ појави, њих изненада обасја светлост као муња и осети се чудесни миомир, и они угледаше пред собом мученике у неисказаној красоти. Свети Астион, загрливши своју матер, с љубављу је целиваше говорећи: "Добро је што си дошла овамо, ученице Христова, а мајко моја, Маркелино!" (тако јој беше име). Исто тако и свети Епиктет, загрливши главу Астионова оца, целиваше га говорећи: "Радуј се у Господу, мили брате Александре - (тако му беше име) - што се удостоји да будеш увршћен међу верне и што се показа достојан вечнога блаженства". Затим обојица рекоше Вигиланцију: Радуј се и ти, брате мили, јер се испуни на теби реч Светога Писма: Који обрати грешника с кривога пута његова, спашће душу од смрти, и покриће мноштво грехова (Јак. 5, 20). - А говорише им они и многе друге утешне речи, препуне духовне сласти, па потом кроз неко време постадоше невидљиви.
Какве се радости од овог виђења и од слатке беседе са светима испунише родитељи Астионови, немогуће је исказати. Они срца своја излише у молитви и благодарности Богу што се удостојише видети у небеској слави милог сина свог, кога су тако дуго болна срца тражили.
У то време у Скитској земљи бејаше хришћански епископ по имену Евангел. Он се кријаше за време гоњења. Но дознавши за погибију поглавара Латронија, он се без страха врати у град Алмирис, да би посећивао и утврђивао хришћане у вери. К њему Вигиланције одведе Астионове родитеље и исприча му све о њима и о светим мученицима. Епископ, одавши хвалу светим мученицима, с радошћу прими Астионове родитеље, обраћене Христу, и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. После тога Александар и Маркелина проведоше крај гробнице светих мученика много дана у пошћењу и молитвама, па се вратише дома у свој завичај. Пошто продадоше све своје огромно имање, они новац раздадоше сиромасима, а себи задржаше нешто мало за прехрану. И тако они поживеше богоугодно до смрти своје.
Тако се украсише на небу мученичким венцем свети преподобномученици, презвитер Епиктет и монах Астион. К њима се, отишавши са земље, придружише Александар и Маркелина и удостојише учешћа у блаженству светих благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
