Овaj благословени Теодор беше родом из села Неохори близу Цариграда. Родитељи му се зваху Анастас и Смарагда. Још као мало дете он изучи књигу. Када поодрасте он изучи зографски занат, и заједно са својим мајстором рађаху у царском двору. Дружећи се на султановом двору са Агарјанима, и одајући се са њима разним лакомисленим забавама, Теодор се постепено подавао њиховом утицају, тако да се најзад одрече вере Христове и прими мухамеданство. И изучи басне мухамеданске.
Тако Теодор проведе три године. Али помишљајући на смрт, он дође к себи и стаде размишљати о греху што учини одрекавши се Христа. И стаде горко оплакивати свој грех. Од тада му страх Божји поче испуњавати срце. Али је у њему још дејствовала привлачност таштине, којом се хранио на царском двору. Све тако, док му срце не посети снажна небеска сила, која му промени ум и душу, и учини те он омрзну све привидне чари дворског живота, и саму веру њихову. И од тада он се стаде довијати како да побегне одатле. И ускоро му се указа прилика: он тајно замоли једног хришћанина да му донесе хришћанско одело да се преобуче, и тако умакне. Обукавши такво одело, он се једне ноћи извуче из двора, претходно потплативши стражаре, сиђе на море, укрца се у један чамац, и оде кући једног свог роћака. Тамо проведе неколико дана, па би миропомазан, и тако враћен у хришћанску веру. Одатле он са великом муком и уз страшан ризик побеже на Хиос. Тамо нађе духовника који му умири душу. И читаше Теодор Житија светих, нарочито житија светих Мученика. To му испуни душу неизмерним покајањем, и срце му се кидаше због греха Христоодречења. И он исповеди свом духовном оцу све своје грехе, почињене у току целог живота, све до најмањих ситница; па се онда причести Светим Тајнама.
Од тада се Теодор поче силно скрушавати срцем и жудети за мучеништвом. Из дана у дан то је све бујније и бујније расло у њему, али упоредо са тим ђаво му је приређивао равномерна искушења, еда би га само одвратио од мучеништва. Уздајући се у Бога, Теодор се трудио да на сваки начин оствари ту своју пламену жељу. И Бог му указа помоћ: Теодор брзо нађе једног побожног брата, великог ревнитеља вере, па заједно одоше у једно усамљено место на подвиг. И тамо се у миру и тишини мољаху Богу да их Он упути и изведе на пут Своје свете воље. Тада брат, покренут љубављу, састави овакву молитву: "Господе Исусе Христе, лекару бедне душе моје, не презри мене грешног, него укрепи слабо и окорело срце моје, и загреј га љубављу према мучеништву за Тебе. И као што сам се одрекао Тебе, Творца и Добротвора мог, иако ме нико није приморао на то, и постао роб одвратном ђаволу и играчка демонима, и добровољно потчинио себе њиховој власти и својој и њиховој вољи, тако сада благодаћу Својом и бескрајном дуготрпељивошћу Својом, које су ми помогле те сам се извукао из њихових замки, удостоји мене кукавног и јадног и недостојног назива хришћанин, да Тебе исповедим пред властодршцима и силницима. О, Господе мој и Јединородни Сине Божји, не презри мене ништавног слугу Твог, него ме прими у лик Мученика Твојих и удостоји ме удела њиховог. Амин". - И онда додаде ово: "Свети Мученици, који сте се дивно борили и венце задобили, заузмите се пред Господом да се смилује на душу моју. Пресвета Богородице, Посреднице грешника, Ти видиш у какву сам страхоту запао - Сина сам се Твог одрекао! О, Свемилостива, сажали се на мене и посредуј за мене пред дуготрпељивим Сином Твојим. Ако ми Ти не притекнеш у помоћ, шта ће бити од мене кукавног? У Теби је смелост моја; помози ми грешнику у овој невољи мојој. Умоли са светим Мученицима Господа, да ми да снаге да издржим мучења мучеништва".
Ову молитву Теодор прими са великим страхопоштовањем од свог брата самолитвеника; научи је напамет, и по цео дан се мољаше њоме. А најчешће је при томе понављао ову кратку молитву: "Господе Исусе Христе, смилуј се на мене отпадника Твог". - To учини те се душа Теодора испуни силним умилењем и срце му се запали огромном љубављу за мучеништвом. И он често и често говораше: Да се спремимо, оче, да се спремимо! крајње је време да кренемо на своју дужност.
И њих двојица отпутоваше у Митилену. Но прве ноћи Теодор претрпе страшно искушење од нечистих и хулних помисли. И пробуди из сна свог духовног брата, и рече му: Ах, свети старче мој, шта да радим? Сажали се на мене несрећног: поједоше ме помисли кукавног! - Овај га утеши колико је могао. После тога Теодор опет рече: Свети мој старче, хајдмо што пре, хајдмо, да бих се ослободио Сатане. О, ја треба да идем Христу мом, да идем! да идем!
И петог дана прве седмице Свете Четрдесетнице блажени Теодор смело оде к судији градском, и упита га: Јеси ли ти судија овога града? - Јесам, одговори судија. Тада му Теодор рече: Данас је десет година откако ми се помрачи ум, и ја дођох те ме потурчисте. А сада, ево дошао сам к себи, познао Вeру своју, и постао свестан зла које сам учинио; зато предстадох теби да ти то кажем и да ти вратим твоју ништавну и одвратну веру коју си ми дао, и да изјавим да је моја хришћшска вера истинита и света. - Рекавши то, Теодор скиде с главе чалму, баци је пред судију, и изгази је ногама, говорећи: Као што презирем овај знак вере ваше, тако презирем и саму веру вашу, ни у шта је не сматрам, и одбацујем је.
Запрепашћен оваквом смелошћу младог Теодора, судија упита присутне: Ко је овај? - Они одговорише: Неки луди. - Теодор им одврати: Нисам луд, него сам хришћанин; хришћанин сам се родио, и хришћанин хоћу да умрем. - Затим се обрати судији и рече му: Видиш и чујеш из мојих уста да сам хришћанин и да одричем твоју веру. Зато, што имаш чинити са мном, чини брзо. Ја сам готов да божанском силом Христа мог поднесем све што ми будеш приредио. - Судија му на то рече: Ти си с ума сишао и луд си. - Теодор му одговори: Ја сам потпуно свестан и паметан, зато и одбацујем вашу веру.
Када то чуше присутне aгe, дохватише младог исповедника, извукоше га напоље, па га стадоше тући, ритати, пљувати, вукући га у тамницу. А Теодор путем, сваком хришћанину кога је срео, говораше: Опрости ми, брате, хришћанин сам. - Бацивши мученика у тамницу, они му ноге метнуше у кладе, и тешке синџире му ставише око врата. И долажаху у тамницу Агарјани који год је хтео: или да га бију, или да га исмевају као лудака. А мученик им говораше да је при уму свом и да је хришћанин.
Потом изведоше мученика на суд. И упиташе га: Јеси ли дошао к памети? - Мученик одговори: Ја сам при памети. - Ако си при памети, рекоше му, онда прими нашу веру, па ћемо ти начинити скупоцено одело, даћемо ти пара и све што желиш. - Мученик им одговори: To je све за вас. Та ви немате памети! Што нудите такве ствари човеку који јавно и јасно хули Мухамеда и одбацује веру вашу? Хоћете ли ви да оставите веру своју и постанете хришћани? - Нећемо, одговорише они. Онда како ћу ја, рече на то мученик, оставити сјајну веру своју и прићи мрачној вери вашој? Та ви за време вашег рамазана по читаву ноћ једете и по читав дан спавате! - Зашто си се онда потурчио? упиташе га они. Зато, одговори мученик, што ми се ум био помрачио. А сада сам дошао к себи, и хришћанин сам, и потпуно сам свестан греха који сам учинио потурчивши се, зато одбацујем и веру вашу, и пророка вашег, и све вас! Зашто ме не погубите? Зашто ме штедите?
На ове речи скочише сви присутни: и судија, и aгe, и остали; и сви у глас повикаше: Напоље с њим, да нас не срамоти! - Онда дохватише мученика, бише га и риташе, и у тамницу вргоше, и у окове оковаше, па још и тамницу оставише отворену, да би сваки који жели могао ући и мученика тући. Поред тога ударише мученику триста батина по ногама. Затим га штаповима бише по рукама. И изређаше се двадесет пет људи тукући га. А мученик све то јуначки подношаше, и не пусти гласа од себе, већ само говораше ово: "Хришћанин сам". Потом му ставише на оба образа по комад цигле, па му конопцем целу главу дотле стезаше док му очи из дупља не испадоше, и главу му потпуно изокренуше, лицем позади. А храбри војник Христов на све то говораше само једно: "Хришћанин сам, хришћанин, хришћанин!" После таквих мучења, ови звероподобни мучитељи још штаповима избише мученику неколико зуба, па га опет у тамницу вргоше.
Сутрадан наиђе у тамницу један хришћанин, и затече мученика где пева похвалну песму Пресветој Богородици: "Возбраној војеводје"... Мученик замоли овог хришћанина да отиде до месног епископа са молбом да му пошаље по неком свештенику Свето Причешће, да се причести. To би учињено; и свети мученик прими Свете Христове Тајне.
Потом опет стадоше долазити Агарјани и тући и мучити светог мученика. А свети мученик им говораше: Тело је моје у вашим рукама и у вашој власти. Чините са њим што хоћете; сеците га на ситне комаде, једите, и једва ће вам трајати недељу дана. - Бесни од гнева због ових речи, Агарјани га стадоше тући моткама, вичући: Сад ћеш видети шта је мучење! - А мученик им на то одговараше: Само тако! само тако! јер ћете ме на тај начин брзо послати ка преслатком Господу мом Исусу Христу! - Пошто га Агарјани страховито избише, отидоше. А свети мученик остаде у тамници, и мољаше се оном молитвом коју му састави духовни брат за мучеништво.
Онда дође у тамницу један високи чиновник и предложи мученику: Ако не примиш нашу веру и не изговориш наше салавати, тојест наше исповедање вере, бићеш погубљен. - Свети мученик изружи и њега, и салавати, и Мухамеда, и веру њихову. Онда нагрнуше у тамницу многи, вичући мученику: Ево, дошао је твој задњи час! - Мученик узнесе хвалу Богу, и рече: Помени ме, Господе, у царству Своме! - И пошто се трипута прекрсти, они му везаше руке, и око врата му ставише синџире, a ca ногу му скинуше кладе. И поведоше мученика на губилиште. А он, сав блажен, радосно хиташе ка губилишту. Када стигоше на губилиште, мучитељи га опет тако бездушно тукоше, да свети мученик паде на земљу полумртав. Онда га питаху: Шта си? - Хришћанин сам, одговори мученик. - Како ти је име? - Свети мученик једва дишући одговори: Теодор, хришћанин умирем.
Тада везаше светом мученику конопац око врата, и стадоше га вући на вешала. Вучен тако, мученик падаше, и из paна му крв липтијаше. И најзад га обесише.
Тако блажени Теодор, ваистину неустрашиви јунак Христов, доби многожељени венац мучеништва. А многи хришћани долажаху у току три дана и квашаху убрусе у крви светог мученика; и биваху многа исцељења од свете крви мученихом на многима који са вером прибегаваху овој светињи. После три дана хришћани добише дозволу, те узеше свето тело светог мученика и чесно сахранише при цркви Пресвете Богородице.
Молитвама светог мученика Теодора нека Господ и нас удостоји Свога Небеског царства. Амин
Свети Теодор пострада у својој двадесетој години у Митилени 17 фебруара 1795. године.
