Овај дивни Мелетије, беше изданак земље Кападокијске. Родио се у селу Муталаски (око 1035. године), родном месту преподобног Саве Освећеног. Родитељи су му се звали Јован и Софија а беху пуни побожности и врлине. Дете се угледаше од малих ногу на њих, просветљавано небеском мудрошћу. Када поодрасте, родитељи га послаше у школу. Но будући да му је школа слабо ишла он, испуњен вером, сакри се једног дана под часну трпезу за време литургије, молећи Бога за помоћ. И заиста, од тада му се отвори ум тако да само једном прочитавши другу Мојсијеву песму, потпуно је запамти, добивши способност од тог момента да разуме и најтеже ствари.
Живећи богоугодно и телесно узрастајући, Мелетије је сваки дан ходио у храм и хранио се медом божанских Писама. Упоредо са телесним узрастом, узрастао је у мудрости и благодати, тако да се многи дивљаху његовој младеначкој разборитости, какве ни одрасли не имађаху. У његовој петнаестој години родитељи зажелеше да га ожене, и невесту му нађоше, али он не пристаде на то, него узевши крст свој пође за Христом, у жеља да Му се преда свим својим бићем. Побегавши од родитеља, до тог момента пун послушности према њима, стиже у Цариград и настани се у манастиру који је некад основао Свети Јован Златоуст и у коме је и сам боравио као цариградски патријарх. После трогодишњег боравка у манастиру Мелетије би замонашен. Млади монах је брзо напредовао у врлини, тако да ускоро претече све своје саподвижнике.
Но он, избегавајући људску славу и градску галаму, жељан још већих подвига, напусти Цариград и пође у Солун да се поклони моштима светог великомученика Димитрија, имајући намеру да оде на поклоништво у Јерусалим и Рим. Приступивши гробу мученика и помазавши се његовим светим миром, крену се на даљи пут. Но на путу му се јави неки чудан младић, правећи се као да и он иде у истом правцу, и рече му да је Божја жеља да промени своју намеру и да најпре оде у Тиву где се налази храм св. Георгија, другог Христовог великомученика. Рекавши му то и испративши га, младић ишчезе, а он променивши свој правац, посети најпре храм Пресвете Богородице на Акрополису у Атини, па оде где му би заповеђено преко виђења. Нашавши храм св. Георгија који се налазио у Тивејским горама, настани се код њега и ту провођаше дане у посту и молитви и сваком добром подвигу, скривен од људских очију. Али и поред тога што се он скривао, прочу се у оним крајевима његово врлинско живљење и многи се сабраше око њега, да га имају за свога вођу и учитеља. Тако се после не много времена његово место молитвеног самовања претвори у манастир.
Многи су долазили да живе са преподобним, одричући се света, а други опет да чују поуку и духовни савет од њега. Дође тако једном из града Тиве и једна богата жена, из угледне тивејске породице, која покуша, наговорена ђаволом, да својом лепотом и чарима заведе светитеља и наведе га на грех. Светитељ, прозревши њену намеру, оштро је изобличи и рече јој: "Ја, жено, зато и отсекох одраније власи косе моје, да ми их не би отсекла жена, као Далила Самсону, и тиме помрачила демонским мраком зенице душе моје. Зато одлази од мене и обмањуј твојим прљавим жељама градске кнежеве, подложне твоме ножу и страстима." Жена постиђена оде од њега, а он, наложивши на себе четрдесетодневни пост, остаде целу годину затворен у ћелији, не примајући ничију посету. Лукави пак демон пусти страшне болове на цело његово тело, особито на ноге, да би тиме савладао његову мушку храброст и натерао га да проклиње дан у који се родио, али му труд остаде узалудан.
Видећи нарушен свој мир многим посетама и сећајући се свога завета, преподобни Мелетије предаде манастир после извесног времена на управу једном између сабране братије а он се крену да оствари своју давнашњу жељу: да се поклони гробу Господњем и другим светим местима. Палестина беше у оно време поседнута дивљим Селџуцима, који беху победили Арапе домородце и Грке, заробивши чак и византијског цара Диогена Романа. Турци Селџуци чињаху велика насиља над поклоницима, пљачкајући их и нагонећи да се одрекну Христа. Преподобни Мелетије, запаљен жељом за мучеништвом, не водећи рачуна о опасностима, крену се на пут, и стиже у Јерусалим после великих невоља и страдања. Претила му је сигурна смрт, да му Бог не посла као избавитеља неког емира из Арабије. Пошто проведе три годинс у Палестини и поклони се свим светим местима, преподобни се врати у Тиву да посети своју братију и духовно је утврди, а потом продужи поклоничко путовање до старог Рима и Шпаније. Пошто целива у Риму гробове врховних Апостола Петра и Павла и трагове крви римских мученика, а у Шпанији гроб Апостола Јакова, врати се поново у Тиву од Бога повереном му стаду, које га прими са великом радошћу.
Живећи са братијом, био им је у свему пример за углед. Пред свима се смиравао, први је ишао на рад а последњи се са њега враћао. Оно што други нису могли, сам је радио, допуњавајући недостатке свих; бринуо се о оделу и обући братије, задржавајући за себе само једну хаљину од кострети коју је стално крпио због оветшалости, и пар искрпљених сандала. У свему беше уздржљив, строг према себи, снисходљив према другима. Иако се, док је био сам, хранио само хлебом и водом, колико да одржи тело у животу, са циљем да смири његов немир, живљењу у заједници одредио је човекољубивији устав. Сваки је могао по вољи узимати од свега предложеног на трпези, а сам је он само толико узимао, колико да одржи тело у животу и да издржи тајне и јавне подвиге и болове, и колико да сакрије свој непрестани пост од братије. Најтеже камење за градњу манастирских постројења узидала је његова света рука, а исто тако он је њоме засадио прве вртове и племенито дрвеће око манастира. Но иако је неуморно радио и садио, никад са службе Божје није изостао.
То су били његови видљиви трудови, а број невидљивих и ноћних метанија и коленопреклоњења, молитава и бдења, суза и томе сличних подвига, само је Богу познат. Никад се није десило да почине на бедној асури, која му је служила на место кревета, док је не би сузама оросио; потом одморивши се мало, устајао би ла полуноћницу и молио се до звона за заједничко богослужење. Од великог молитвеног стајања и труда, биле су му отекле ноге, и отвориле се ране на њима. У ранама се чак и црви зародише, па кад би неки испао из ране, он би га враћао на његово место, да би тиме умножио телесне болове, а кроз њих и трпљење своје. Братија се много жалостила због таквог његовог злопаћења, али му не могоше наћи лека. Деси се да у то време дође неки лекар, који на њихову велику радост обећа да ће га излечити. Међутим, преподобни не хтеде открити лекару ране него му, будући прозорљив, прорече да ће умрети после три дана, тражећи од њега да се сам излечи покајањем и да се припреми за скору смрт. Лекар заиста умре после три дана на дивљење свих. А он и даље подношаше болове као некада многострадални Јов на ђубришту, имајући сву бригу првенствено о души својој и њеном спасењу.
А имађаше преподобни тако дубоку веру, да је могао и горе да премешта и да чини друге дивљења достојне ствари. О томе сведочи и следећи догађај. Један од његових ученика, необично послушни јеромонах Марко који је благосиљао трпезу, изненада умре. Кад се братија окупи да га сахрани, један од монаха, било од превелике жалости што неће имати више ко да их благосиља или не знајући шта говори, рече Старцу: "Нареди; Оче, ученику твоме да каже возглас, да би почели са службом". Преподобни пак обрати се мртвом ученику као живом: "Благослови, чедо Марко!" И, гле чуда! Мртвац отвори очи, подиже руку према лицу, прекрсти се, покрену усне, изговори "Благословен Бог ..." и поново се врати у првобитни положај.
Ево још једног великог чуда, које иоказује да је из уста његових излазио огањ, као из уста Мојсија и Илије и Апостола Петра, кад су предавали преступнике казни. Међу ученицима својим, имађаше преподобни иједног самовољног и својеглавог, званог Никодим, коме није дозвољавао рукоположење знајући да је недостојан. Он пак презревши послушање, оде у Тиву и тајно се рукоположи од тамошњег епископа, али се не врати у манастир него остаде у граду. У то време би велика суша која натера Тивејцс да врше молебне за кишу, но без успеха, све док не затражише помоћ од слуге Божјег Мелетија. У литији узе учешћа као свештеник и речени Никодим. Кад дођоше до манастира, Мелетије се помоли и изли се обилато киша на земљу. Видевши пак Никодима у свештеничким одеждама, старац заповеди да му их свуку, и стави га у једну јаму због непослушања. Неки из народа осудише због тога светог као немилосрдног, извадише Никодима из јаме, вратише му одежде и кренуше са њим у град заједно са осталим народом. Но пре него стигоше у град, догоди се нешто страшно. Дође до провале облака уз севање муња и јаку грмљавину, а Никодима удари гром, изабравши га између целог оног народа, и остаде на месту мртав.
Пошто се прочу име преподобнога на све стране, због врлина и чудеса која је Бог чинио преко њега, он, жељан спокојства и молитвене тишине, бежећи од људске славе, изабра за игумана свог ученика Николу, а сам се удаљи, после 28 година боравка у манастиру св. Георгија, у пусту гору звану Миуполи, на обронцима Китерона. Ту се налазио један мали манастирчић звани Символон (или Симвулон), чији храм беше посвећен Небеским Силама. У њему живљаше клирик Теодосије, који с радошћу прими светога и даде му храм великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Но као што град који на гори стоји не може остати непознат, тако би и са преподобним Мелетијем. Временом се и ту окупи око њега мноштво братије и манастирчић преобрази у велику Лавру. Глас о преподобном стиже у Цариград. Тадашњи патријарх цариградски Никола Граматик заповеди атинском архиепископу Никити да Мелетија рукоположи за свештеника, ради исповести и духовног вођења братије; овај то и учини премда се преподобни томе много противио.
Клирик Теодосије ускоро умре, тако да сва брига о манастиру Бестелесних Сила остаде на Мелетију. Око њега се беше сабрало више од стотину монаха, чији је број из дана у дан све више растао. Преподобни је стално дозиђивао ћелије за њихов смештај, саветујући их и поучавајући, да се држе спољњег и унутрашњег сиромаштва, да се не брину шта ће јести, него да сву наду положе на свеблагог Господа, који ће им давати све потребно, као небеским птицама. Захтевао је од њих пуно сиромаштво, није им дозвољавао да поседују имања и стоку, да им брига о томе не би одвлачила пажњу од главног дела, тј. од молитве. Тако се она гора, до недавно пуста, претвори у други Рај, пустиња поста плоднија од родне земље а горе одјекиваху непрестаним химнама и молитвама. Поред обнове храма Спаситељева, који у почетку доби од Теодосија, преподобни сазида и храм у част Богородице као и још један у част пророка Илије. Од храма Бестелесних Сила направи главну Лавру, основавши још 22 мања манастира широм Грчке, у којима су живели заједно по осам до десет или више његових монаха (Теодор Продромос наводи у свом Житију 24 манастира). У главној Лаври посвећеној Светим Архангелима оставио је да живе најсавршенији монаси, они који су желели да живе усамљенички у засебним ћелијама.
Тако се оствариваше и на Мелетију, обећано у древна времена праоцу Аврааму: његово духовно семе је расло и умножавало се као звезде на небу и као песак морски. И што је чудније од свега: сво то мноштво ученика својих, он повераваше једино Божјем промислу и својим молитвама, забрањујући им да имају њиву или пар волова, да би се тако заједно са њима уподобио Ономе који нема где главе склонити. Боље је, говорио је, уздати се у Господа него у човека. И Бог се стварно старао преко побожних и христољубивих људи о сабраном око њега стаду. Чувши благочестиви цар Алексије Комнен о његовим врлинама, посла му 10.000 златника за потребе братије, обећавајући и више; свети, међутим, задржа потребна му 422 златника а остало врати натраг, приставши да само ту суму прима годишње као царски прилог. Као узврат за царски прилог, преподобни се стално молио, да Бог сачува и утврди његово царство. Тако цар би много пута спашен његовим молитвама. Једном приликом кад Комани нападоше на Тракију и заузеше околину града Анхиала, цар им изађе у сусрет са својом војском и спремаше се да одређеног дана напусти град и судари се са њима. Преподобни Мелетије прозре у молитви, да ће цар бити убијен ако тај дан изађе против варвара, и повика са горе своје: "Не излази из града Анхнала, узвишени Алексије!" Рекавши то, подиже у ваздух своју десницу, и закрсти цара, као да је био ту пред њим, иако се налазио веома далеко од тог места. Један побожни монах, који се беше задесио поред Мелетија, мољаше га да му објасни виђење ко]е је имао. Он му рече: "Овог момента цар се спрема да изађе у бој против Комана, а ако то учини биће убијен". Рекавши то, мољаше се у срцу за спас цара. И Бог услиша молитве преподобнога, променивши цареву намеру те не изиђе у бој. Не само то: Комани се потукоше између себе и бише растерани. Тако би спасен цар који се здрав врати, и град. Речени монах Иларион записа дан у који је преподобни имао виђење, па кад после неког времена дођоше у манастир неки од царских војника, упита их о догађају, и нађе се да је све тачно што му је преподобни рекао.
Неком другом приликом, посла цар Алексије флоту против Крита, којим је на тирански начин владао неки Карикпс. На челу флоте беше један побожни дука звани Јован, који допловивши лађама до Еврипа, изађе на копно и оде до Мелетпја да прими његов благослов. Преподобни га саветоваше, говорећи: "Не иди са флотом на Крит, неће ти то бити од користи, него пошаљи мирна писма Карикису, не би ли се иомирили. Ако прихвати мир, добро је, ако ли не прихвати, Бог мира ће га уништити и Крит ће вам се покорити; ти пак остани у Еврипу док не стигне одговор". Јован послуша његов савет и ускоро доби вест да је Карикис умро. Тако он завлада Критом без борбе, као што му преподобни прорече.
Да се свети није постидео због свог надања на Божје старање, потврђује и следеће сведочанство. Деси се да једном неста хране у манастиру. У то време дође из града неки побожни човек и донесе им три хлеба и нешто поврћа. Преподобни Мелетије заблагодари Богу и призва мноштво братије да једу, говорећи им да Онај који је са пет хлебова нахранио пет хиљада, то исто може учинити и са њима, као присутан. Рекавши то, благослови хлебове и раздели их. И умножише се хлебови и сви се наситише!
Многобројна су чудеса којима Бог посведочи себе преко овог верног слуге свог. Од мноштва њих наводимо само нека, која особито потврђују дар прозорљивости, који преподобни доби од Бога због чистоте срца свога.
Крену једном приликом неки кнез, звани Михаило Кастамонитис, да посети преподобног благослова ради. У пратњу он узе само једног слугу кога сматраше за верног. Слуга, међутим, намисли да га убије. И док је овај ишао напред, извади нож да га удари мучки с леђа. Но на његово запрепашћење угледа пред собом лик Мелетијев пун гњева, и уплашен одустане од злочина. Кад су стигли ћелији преподобног, Михаило уђе и поздрави се са Старцем, а слуга стајаше напољу, мислећи да Мелетије није знао за његову намеру. Но он га јавно изобличи и рече му: "Падни пред ноге свога господара, искупи безакоње који си намеравао да учиниш, ако хоћеш да ти опрости Бог и ми, и да се вечно не мучиш". Михаило се задиви, а слуга затражи опроштај од њега, па примивши Старчев благослов, вратише се дома славећи Бога.
Тивејски дука звани Вријеније зажеле једном да посети светога па узе са собом свога рођака Ватазија, рекавши му: "Хајдемо, пријатељу, да посетимо Божјег човека, каквог досад срео ниси, и добићеш од њега велику духовну корист". Ватазис, који беше учен и упућен у Свето Писмо, рече: "Ја знам све оно што ће ми он рећи, јер сам то научио из Светог Писма". Ипак, пође са њим. Кад дођоше код Мелетија, он прво прими Вријенија, поучи га и благослови, па потом позва Ватазија и предухитривши његово питање рече му са смирењем: "Ти, чедо, знаш боље од мене оно што сам хтео да ти кажем, зато немаш потребе за мојом поуком". Тако преподобни смири његову гордост.
И многе друге је свети Мелетије тајно или јавно исправио и извео на прави пут, својим примером и поуком и прозорљивошћу. Тако, например, један од монаха његове обитељи, који се одликовао немарношћу и леношћу, рече једном од братије: У заблуди су они који Оца називају некаквим свецем и пророком. Монах, будући од њега трезвенији, рече му: Зар ти није довољан доказ да је Отац прави слуга Божји, то што нас има овде тако много сабраних без икаквог имања и без икаквих поседа, па нам Бог даје, његовим молитвама, све што нам је потребно? Брат се замисли над овим речима и уздахну због своје велике немарности, па по промислу Божјем изађе на капију где срете неког странца монаха, веома потрешеног. Упита га ко је и одакле је, а он му одговори: долазим од пророка. Чувши ове речи, брат се и сам задиви ништа мање од њега, па га упита: ко је тај пророк? Монах му одговори: ено пророка код храма светог Илије, мислећи на преподобног, који се у то време онде налазио. "Чим преступих, настави монах, праг његове ћелије, откри ми све тајне мога срца". "Зашто, чедо, упита ме, одрекавши се целог света и примивши на себе монашки чин, и даље живиш са својом женом; зашто скриваш у земљу ропски мало богатство, које ти Бог повери ради трговине са већим стварима? Него, иди одмах, раздај га сиротињи и сабирај тако себи благо на небесима; одвој се потпуно од жене и покај се свом душом пред Богом, да не би отишао изненада из овог живота неспреман и био прибројан у пакао заједно са непокајанима." Тако преподобни једнога уразуми а другога изведе на прави пут покајања.
Ево још једног сличног догађаја. Посла преподобни једном неке од монаха у село да купе вина. Човек који им продаде вино, беше побожан и добре нарави, а жена његова бестидна и зла. Видевши она једног од монаха како је леп и млад, зажелега, и много му досађиваше да учини са њом блуд. Он је одбијаше као други Јосиф, чувајући чистоту свог ангелског образа. А она, пијана од страсти, потрча напред, куда је требало да прође монах са мазгама, и сакри се бестидница код једног уског пролаза у виноградима, чекајући да наиђе ова чедна душа. Кад он наиђе, баци се на њега, навлачећи га на грех као сулуда. А он призвавши Старчеве молитве у помоћ, одбаци је и оштро изгрди. И тако се врати у манастир, оставивши бедницу постиђену. Дошавши у обитељ, исприча по обичају све што му се десило у путу, али ово прећута. Старац га укори за то и рече му: "Зашто ми, чедо, исприча ситнице, а оно што је најважније сакри? Што сакри искушење на које те наводила она жена у кући и виноградима, и то да си је изгрдио на неумесан начин? То што си се одупро искушењу, добро си учинио, али си мало погрешио што је ниси уразумио на смернији начин." Монах, задивљен његовом видовитошћу, затражи опроштај.
Често долажаху у манастир и странци да приме благослов и поуку од преподобног, јер његова слава беше стигла чак и ван граница Византије. Тако дође једног дана мноштво поклоника из древног Рима. Римљани су га памтили и по доброчинству које учини некима од њих кад беху^ допловили бродом у Атину и беху осумњичени од власти да су у оде, те им је претила смрт. Старац као прозорљив поручи градоначелнику да их отпусти у миру јер су честити људи, што он и учини, имајући пуно поверење у реч Божјег човека. Ових пак поклоника који дођоше у посету манастиру беше преко стотину, и економ, немајући довољно хлеба за њих и за братију, затражи од Мелетија да их отпусти без јела. А он му одговори: "Не тако, чедо, него спреми трпезу да једу сви заједно; надам се у Господа, да као што је умножио хлебове у пустињи и нахранио онолико хиљада, благословиће и наше мало хране, да се сви наситимо и да нам преостане." Тако и би: сви једоше и преостаде хране. И не само то. Трећег дана, кад закуца неко на манастирска врата, преподобни позва економа и рече му: "Иди маловерни, изађи на врата да видиш колико жита нам узврати Бог због гостољубља које учинисмо странцима". Изишавши економ на капију, нађе безбројне мазге натоварене храном, коју послаше христољупци манастиру на поклон.
Преподобни не само што је имао дар прозорљивости од Бога већ и дар чудотворног лечења од разних душевних и телесних болести. Да наведемо само једно од бројних чудеса такве врсте, о којима говоре његови древни животописци, која је творио будући још у животу, Неки кнез са двора, по имену Константин Хиросфактис, имађаше верног слугу кога је волео као себе самог и који је боловао од тешке и неизлечиве болести. Кнез га упита: "Хоћеш ли да одем код великог Мелетија, који је учинио толике чудне ствари, да те излечи?" Болесник се томе противио, болујући првенствено душевно, и осуди светог, рекавши господару: "Толики светитељи од којих сам тражио иомоћ не помогоше ми, зар овај пијаница и изјелица да ми помогне?" - Но кнез га ипак поведе и паде пред ноге преподобнога, тражећи помоћ од њега. Светитељ, прозревши неверје слуге, говораше да нити је он у стању да излечи тако тешку болест, нити је болесник достојан помоћи. Но на велико кнежево наваљивање и сузе, пошто и болесник исповеди свој грех и затражи опроштај, Старац се помоли Богу, и Бог дарова слузи здравље душе и тела, после чега они одоше радосни дома.
Имао је свети Мелетије од Бога и власт над демонима. Монах неки по имену Јаков, беше поседнут љутим демоном, и често је падао на камење и рањавао се, ударајући себе у главу, до те мере да га је било жалосно видети. Дође он једном у храм где је био преподобни и спопаде га демон у црквеној припрати. Светитељ га виде како пада, како се тресу сви његови удови, како се туче по глави и криве му се уста, како избија пена на њима, уз шкргутање зубима и страшно урликање. Видевши све то, преподобни се сажали на њега, стави му штап свој на уста и истера демона, подигавши Јакова здрава и читава. Слично се догоди и са световњаком званим Теофилактом, који такође би исцељен молитвама светог. Овај дивни слуга Божји предвиде велики земљотрес, спасе манастир од пожара, изведе воду код храма пророка Илије као некада Мојсије у пустињи и учини још многа друга чудеса, од којих наведосмо само ова да би се на примеру уверили како је стварно диван Бог у светима својим.
Поживе преподобни Мелетије у бдењу, страдањима и подвизима око 70 година и дочека блажени крај првог септембра 1105. године. Спољашњег човека врати земљи од које је створен а бесмртну душу предаде Богу, коме је целог живота верно служио. Мало пре његове блажене кончине упиташе га његови ученици, како да одрже манастир после његове смрти: одакле ће се издржавати многобројни монаси кад немају никакве имовине? - Преподобни, изобличивши њихово маловерје, одговори: "Знајте, о чуду вам нећу ништа рећи. Ако пак стекнем смелост пред Богом, никада вам неће ништа недостајати." По упокојењу, братија сахрани његове чесне мошти са северне стране централног манастирског храма, у припрати храма Светих Архангела. Бројна су чудеса која се десише и дешаваху се и после Мелетијевог уснућа на његовим чесним моштима. Отада па до данас његова лавра се прозва манастир Светог Мелетија, који вековима сабира око себе душе жедне и гладне Бога живога, духовне утехе и исцелења. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, спаси и помилуј нас. Амин.
