Постојбина светог Јулија и Јулијана беше грчка област Мирмидонија. Они беху рођена браћа, и измалена у хришћанској побожности васпитани и у књижној науци добро упућени. Достигавши пунолетство, они стадоше у девственој чистоти служити Богу, и пребиваху у посту и молитви, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Због таквог живота свог они бише удостојени црквених чинова: Јулије би рукоположен за презвитера, а Јулијан за ђакона. И беху они у цркви Христовој као два светилника, сијајући добрим делима, због којих се слављаше Отац Небески. У то време усред пшенице свете вере налажаше се још много кукоља идолопоклоничке заблуде. Иако тада и на Истоку и на Западу владаху хришћански цареви, и побожност цветаше свуда, ипак јелинско незнабожје не беше још потпуно истребљено, нарочито по селима, где се људи, ослепљени незнањем, држаху древног идолослужења. Стога ове две слуге Христове, препуни божанске ревности, отпутоваше у Цариград к благочестивом цару Теодосију Млађем и молише га да им да своју царску повељу: да они могу у грчкоримској царевини несметано уништавати идоле, рушити и спаљивати идолишта, посецати шуме и вртове, засађене у част идола, а зидати храмове Божје и ширити славу имена Христова. Цар им даде то право, и потврди повељом, у којој би додато и наређење, да свуда по областима и градовима сви властодршци: управитељи области, кнежеви, чиновници и градоначелници, излазе у сусрет Јулију и Јулијану, помажу им у свима пословима и снабдевају их свим што је потребно за подизање храмова. Добише они и од свјатјејшег патријарха благослов за проповедање, и за подизање и освећивање цркава.
И тако ова два света војника Христова, као два апостола, кренуше по областима грчкоримског царства, проповедајући незнабошцима име Христово. И обраћаху многе ка Христу Богу не само речју него и чудесима: јер им се од Бога даде благодат и сила, да исцељују недуге и изгоне ђаволе. И они свуда разораваху идолске храмове и уништаваху идоле. А у оним местима, где им се упорни јелини супроћаху, они показиваху царско наређење властодршцима и градоначелницима, па, добијајући од њих помоћ, обављаху свој посао. Они и многе цркве подизаху не само средствима из царских ризница него и обилним прилозима правоверних хришћана: јер сви и свуда, видећи такве учитеље, просветитеље и чудотворце, не штеђаху имовину жртвујући за свето дело. Тако они пропутоваше Исток и Запад, и подигоше сто цркава. А чудеса која починише, безбројна су. Њих је немогуће подробно описати, зато ћемо само нека споменути.
Једном, када света браћа грађаху цркву у Вивлама, један радник непажњом одсече себи железном алатком велики прст леве руке, те му истече врло много крви, и он од изнемоглости и бола паде као мртав. Дознавши за то, света браћа узеше одсечени прст, ставише га на одсекотину, осенише крсним знаком, и прст одмах прирасте за своје место и ране нестаде. Тада света браћа подигоше тог човека са земље здрава, дадоше му у руке његову железну алатку, и рекоше му: Буди истрајан и труди се у име Оца и Сина и Светога Духа.
Једно време света браћа се налажаху у Медиоланској епархији, близу града Гавдиана. Ту они, очистивши село неко од идолодемоније, зидаху цркву. А то им беше деведесет и девета црква по броју. У зидању те цркве њима помагаше мноштво верних. Догоди се да мимо тог места пролажаху колима неки људи. Угледавши оне што зидају, они рекоше један другоме: Ови ће нас задржати да им помогнемо у зидању, те ћемо тако и против своје воље изгубити време. Али пошто им беше немогуће да заобиђу то место, они смислише ово: једнога од њих положише у кола тобож као мртваца, правећи се да га возе ради погреба. И кад дођоше до места где се грађаше црква, света браћа им се обратише речима: Децо, помозите нам мало у нашем послу. А они им на то одговорише: Не можемо се задржавати, пошто возимо мраваца ради погреба. Тада их упита свети Јулије: Не лажете ли ви, децо? Они одговорише: Не, оче. Свети Јулије им на то рече: Нека вам буде по речи вашој. - И они људи одоше својим путем. А кад мало одмакоше, они рекоше тобожњем мртвацу да устане. Али он не устајаше. Тада га они стадоше дрмати, мислећи да он спава. И убрзо се уверише да је он стварно мртав. Ово чудо одмах се рашчу свуда, и све спопаде страх и ужас. И од тог времена нико се не усуђиваше да тим светим оцима рекне ма какву лаж.
После неког времена свети Јулије презвитер рече своме брату светом Јулијану ђакону: Брате, остани ти овде, зидајући ову деведесет девету цркву, а ја ћу ићи да потражим место где бисмо могли сазидати стоту, да бисмо, сазидавши сто цркава на земљи, благодаћу Божјом били пресељени у цркву нерукотворену, вечну на небесима.
Рекавши то, Јулије оде. Пошто прође око две миље, он стиже до језера, званог Мукорос. То је језеро велико; на њему он угледа острво не мало, и врло лепо, на коме нико не живљаше. Посматрајући издалека то острво, свети Јулије размишљаше како да се превезе до њега. А пошто не беше лађе, он преклони колена на молитву, и помоли се говорећи: Господе Боже, свемоћни Исусе Христе, Својом свемоћном силом дај да ова мантија што је на мени, буде сада мени уместо чамца, да бих, налазећи се на њој држан и управљан Твојом десницом, превезао се до оног острва не потонувши у воду.
Пошто се тако помоли Господу, он рашири своју мантију поврх воде и, прекрстивши се, стаде на њу, и мантија би као чамац, не тонући у воду. А светитељ, држећи у рукама штап, и као веслом ударајући њиме по води, управљаше овим чамцем од мантије, и тако стиже до тог острва. Изишавши на острво, он га обиђе цело, и веома се радоваше посматрајући његову лепоту. Усред острва свети Јулије угледа огромну стену, и одлучи да на њој подигне стоту цркву у име светих Дванаест Апостола. Но на острву беше врло много змија и разноврсних. отровних гмизаваца, због чега се нико од људи не усуђиваше да се приближи том острву. Свети се попе на ту стену и, начинивши крст од малог дрвета, пободе га у једну малу пукотину. Затим се помоли Богу, па именом Исуса Христа сазва к себи све змије и гмизавце. А када се они слегоше к њему у огромном броју, он им рече: Ви сте већ доста времена живели на овом месту; а сада вам именом Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, наређујем: да се удаљите са овога острва, и да ово место уступите за дом Божји и за слуге Христове који намеравају живети овде.
Чим то светитељ рече, одмах се све змије и гмизавци, као нека разумна бића, покорише светитељевом наређењу, па скупа одоше ка западној страни острва; тамо се погрузише у језеро и препливаше на другу страну ка гори, званој Камункин. Ту се настанише и угнездише, а острво се очисти од гмизаваца. Свети пак Јулије опет се натраг врати по води као што беше и дошао, па пође по тамошњим хришћанским насељима. Пошто доби од њих помоћ и све што беше потребно, он се с радницима превезе чамцима на острво. Положивши на оној стени темељ цркви у име светих Дванаест Апостола, он је стаде градити.
У то време његов брат свети Јулијан заврши ону цркву у близини града Гавдиана, и донесе одлуку да у њој начини гробницу за свог брата Јулија. И поче је правити. А свети Јулије, чувши да је та црква довршена, пође да је види, и да уједно посети свога брата. Када стиже тамо, свети Јулијан му рече: Ето, господине брате, Божјом помоћу и твојим молитвама црквена грађевина је довршена, само се још прави гробница за тебе, да по престављењу твом почива у њој тело твоје. - А свети Јулије, пун пророчкога дара, рече на то светом Јулијану: Доврши што пре гробницу коју си започео, но знај да ћеш ти у њој почивати.
Тако и би. Јер када гробница би довршена, престави се ка Господу свети Јулијан ђакон. Свети Јулије га чесно погребе, па се опет врати на острво и продужи градити цркву, посвећену Апостолима. А када је доврши, он начини у њој гробницу за себе, јер предвиде крај свој који му се приближавао. А беше већ и остарео. У то време у Медиолану би постављен од стране цара за епарха, за управитеља целе области, један чувени сенатор, по имену Авдентије, човек високородан, врлински и богоугодан. Чувши за светог Јулија, он рече домаћима својим: Хајдмо лађом до острва Мукороса, да тамо видимо Божјег човека, Јулија презвитера, и цркву што је подигао. - И севши на лађу, отпловише. Када стигоше на острво, Авдентије се удостоји добити благосдов од светитеља и разговарати са њим о духовним стварима. Пошто разгледа и црквену грађевину, он рече светом Јулију: Господине оче! ако си намеран да још нешто зидаш, ти ми кажи, па ћу те и ја помоћи од своје имовине, јер сам готов да с радошћу послужим потребама вашим. Светитељ му одговори на то: Чедо, није потребно ништа више зидати сем гробнице за тебе поред моје гробнице, пошто ће по престављењу твом тело твоје почивати у овој цркви. - Адвентије на то рече: Нека гроб твој, оче, буде овде, а ја сам већ спремио себи гробницу у Медиолану. - Веруј ми, чедо, одговори светитељ, тело твоје биће погребено поред мога тела, а не на неком друтом месту.
Пошто дуго проведе у разговору са светим, Авдентије узе благослов и врати се у Медиолан. А свети Јулије после не много времена отиде ка Господу, и би погребен у своме гробу, од кога се молитвама његовим даваху многа исцељења болнима. По престављењу светог Јулија, његово место заузе врлински презвитер Илија. Након неколико година престави се богоугодни муж Авдентије, епарх медиолански, и би положен у својој гробници у Медиолану; али га сутрадан нађоше где лежи ван своје гробнице, но не као избачен, него као чесно изнесен и брижљиво положен. И опет тело његово положише у исту гробницу, али се оно и по други пут обрете ван гробнице. То се исто догоди и по трећи пут. Хтели су да га положе на другом месту, али га ниједно место не примаше. Тада се укућани његови опоменуше речи светога Јулија, речених Авдентију: да он ни на ком другом месту неће бити погребен сем поред тела његовог. И одвезоше тело Адвентијево на острво Мукорос. Блажени Илија срете тело епархово са крстовима, кадионицама и свећама, чесно га прими и погребе крај гроба преподобног оца Јулија. Тако се испуни пророчанство светитељево, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
