Свети новомученик Јован, обично звани Нанос, родио се у великом граду Солуну од оца Јована и мајке Томаиде. Због сиромаштва отац му иђаше у град Смирну и тамо рађаше као обућар, а касније узе код себе и овог блаженог Јована. Старији брат Јованов зваше се Теодор и знађаше да чита књиге, док је Јован остао неписмен. Теодор често читаше Житија Светих а Јован их са радошћу слушаше и настојаше да и он живи као што су живели Свети. Тако се из младости украси многим врлинама, а у души му се распали жеља за мучеништвом за Христа.
Једнога дана, 3. маја 1802. године, посла отац Јована у град да прода неку обућу, али се Јован отуда не врати. Када га отац потражи у граду, на велику своју жалост дознаде да се Јован потурчио. Уствари, блажени христољубац и мученикољубац Јован није се био потурчио, него се само пред Турцима претварао да би тако нашао згодан начин да пострада за Христа. По угледу на Апостола Павла он постаде "Агарјанима као Агарјанин, да би Христа задобио". Претварајући се тако да је Турчин он проведе осам дана. Тада се у граду срете са једним својим рођаком по имену Харизанијем, који пролазећи не хтеде ни да га поздрави. На питање Јованово зашто га не поздрави, Харизаније одговори: Ти си Турчин, ја Хришћанин, шта има да се поздрављамо. Тада му на то блажени Јован одговори: Неће проћи ни петнаест дана па ћеш видети какав сам ти ја Турчин.
Дана 25. маја блажени Јован баци турско одело и обуче се у хришћанско, само задржа турски фес, па онда онако обучен изађе пред судију. Шта је све говорио на суду против муслиманске заблуде и како је хвалио хришћанску веру није нам познато, само се зна да је рекао: Нећу да се зовем Мехмед, него Јован. Судија га због овога затвори у тамницу, а њему беше тек шеснаест година. Из тамнице се блажени јави своме оцу, а овај му с радошћу пожеле да јуначки пострада за Христа. Када га сутрадан изведоше Турци на суд и много га саветоваху и наговараху, а онда и прећаху, неписмени и смирени обућар, али верни слуга Христов, само им ово одговараше: Ја сам хришћанин и верујем моју прву веру; хоћу да се зовем Јован а не Мехмед. Тада се досети ага управитељ, који се зваше Сулејман, и предложи да га са једним бродом који сада полази за Алжир пошаљу заједно са другим Турцима тако да хтео не хтео мораће остати Турчин. Чувши за овај предлог Јован се уплаши да му не пропадне намера да пострада, али се брзо досети и затражи од Турака времена за размишљање, тако да брод за Алжир отплови а блажени и мудри Јован остаде у тамници. После два дана Турци га изведоше поново на суд очекујући да је мученик променио своје мишљење. Када он понови исто што и раније, они му почеше нудити новце и одело и положај, што све, наравно, би узалуд. На крају тражаху од њега да само из суда изађе као Мехмед а после нека се зове како хоће и буде што му је воља. Но свети мученик ни на то не пристајаше. Тада га Турци почеше мучити, а једни отидоше да доведу и његовог оца верујући да ће га он наговорити да не пострада. Пошто отац не смеде из страха доћи, судија донесе одлуку да се Јовану отсече глава.
Када мученика поведоше на место погубљења пред њим иђаше телал и викаше: Ево како се кажњава онај који се одриче вере наше. Кротко и незлобиво јагње Јован с радошћу иђаше на страдање и хришћанима успут говораше: Опростите ми, Хришћани, и Бог вама нека опрости. Мученика доведоше на такозвани Соан-пазар, где се беше окупило мноштво и Агарјана и Хришћана, и џелат му јатаганом одруби чесну главу у четвртак 29. маја 1802. године. Оно мноштво Хришћана навали на Турке са новцима и молбама да добију неки делић од светитељевог одела или тела, тако да за неколико дана сво одело би распродато па Турци хтедоше и тело његово да исеку и распродаду. Да не би до тога дошло један хришћанин московљанин откупи од судије за велике новце цело тело мучениково које онда чесно погребоше. Од крви пак светог новомученика, коју скупише благочестиви хришћани памучном ватом, догоди се неколико чудесних исцељења од различитих болести на славу Христа Бога нашег дивнога у светим Мученицима Својим.
