Свети новомученици велички и горњеполимски

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је местом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите. У сећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци.

Свети Архијерејски Сабор прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 деце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) зверски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - деце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само деце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.

Ово је место обливено крвљу невине деце, жена и стараца који су положили животе само зато што су били друге вере или нације у односу на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су на најстрашнији начин утиштавали животе. Овде је страдало више од стотину деце и то на најбестијалнији начин. Страдала су и многа нерођена деца. Вађена су из утроба својих мајки и предана огњу и ножу.


МАСАКР ЗА ТРИ САТА

- Масакрирали су нас за само два-три сата. Зверски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом светском рату, када се имају у виду број становника и територија - говорио је преживели сведок величког покоља др Гојко Гојковић (84), који живи у Београду.
- Била је видљива жеља зликоваца да нас урнишу и затру. Злочин је био смишљен и испланиран, касније прећуткиван. Међутим, сећање не сме да стане. Злочин мора да се памти. Да опомиње.


БАЈОНЕТИ
Милици Симоновић, како је сведочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцепали стомак и извадили дете из утробе. Њена деца су пошла да виде шта је са мајком.
- Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од две године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посекли му обе ноге у коленима, везали га и обесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили зверски пред очима моје мајке Јеле. Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су обешеног Мата. Кћи Љубица је побегла. Умрла је од последица страве коју је доживела - сведочио је Душан Симоновић.