У ВРЕМЕ цара Јустинијана Великог бејаше у Цариграду једна побожна и богобојажљива жена, по имену Анастасија, кћи високородних и богатих родитеља. Она беше прва патриција и дама на двору цара Јустинијана. Имајући страх Божји у срцу свом, она ревносно држаше заповести Божје, живећи по њима беспрекорно. А била је изванредне телесне лепоте и изврсних душевних особина. И била је толико добра и кротка, да су се духовно користили сви који су познавали њен живот. А многи су се трудили да подражавају њене врлине. И сам цар уважаваше је веома. Но сејач кукоља ђаво, завидећи добрима, и не престајући војевати против рода људског и изазивати непријатељства међу људима, не остави на миру ни ову блажену Анастасију. Јер он внуши царици Теодори завист према врлинама ове блажене патриције; и она стаде непријатељевати против невине слушкиње Божје. Сазнавши за то од једног пријатеља, Анастасија, пуна божанске мудрости, добро размисли о томе, и рече себи: Анастасијо, пошто ти се сада пружа оправдан и истинит разлог, спасавајући спаси душу своју, и тако ћеш царицу ослободити од неразумне зависти, и самој извојевати небеско царство.
Доневши такву одлуку, она тајно најми лађу. И поневши са собом нешто злата, а све остало оставивши, она отпутова у Александрију да нико не зна. Тамо, на једном месту удаљеном пет попришта од града, подиже мали манастир, и живљаше у у њему служећи Богу и старајући се да само Њему угоди. У рукама јој је свагда био ручни рад, а у устима непрекидно псалмопјеније и слављење Бога. И беше тај њен манастир потом велик и славан, назван Патриција по блаженој Анастасији патрицији.
После неколико година умре царица Теодора. И цар, сетивши се добре Анастасије патриције, посла на све стране људе да је брижљиво траже и пронађу. Дознавши за то, ова овчица Божја остави свој манастир, и ноћу оде у Скит код аве Данила, и исприча блаженом старцу све о себи. Преподобни је обуче у мушку монашку ризу, даде јој име Анастасије евнух, и одведе је у једну пећину која беше далеко од Скита. И затвори је тамо, давши јој правило и устав живота. И нареди јој да никада не излази из пећине, нити икога пушта к себи у пећину. И одреди једног од братије да јој једном у недељи доноси помало хлеба и крчаг воде, оставља их пред пећином на одређено место, и пошто добије од затвореника молитвени благослов, одмах одлази. И ова уистини дијамантска и храбра душа безизлазно проведе двадесет и осам година у пећини, држећи се непоколебљиво правила што јој старац даде. И за све то време њу нико не виде, јер јој.нико и не долажаше, нити ко знађаше за њу осим брата који јој доношаше хлеб и воду. Па ни он није знао да је она жена, него је сматрао да је мушкарац евнух. И који ум може схватити, који језик исказати подвиге којима се ова блажена подвизаваше у току двадесет и осам година? која рука може описати оно што она сваки дан приношаше као жртву Богу: сузе, уздисаје, ридање, бдење, псалмопјеније, молитве, читање, стајање, клечање, постове, оскуђевање у најпотребнијем? А пре свега, ко може описати нападе и војевања демона против ње, па саблажњива потсећања на световне сласти и телесне удобности, и друге сличне ствари? И како све то одбациваше преподобна, и побеђиваше нападача? Усто двадесет и осам пуних година не изађе из пећине жена, која је раније живела у царским палатама много година, као великашица и прва патриција, и стално се кретала у друштву високих достојанственика и жена! То је оно што поражава сваки ум, запрепашћује мисао: како све то она презре, и искорени у души својој сећање на то, и како стече толико смирење, и навиче на толико пошћење и уздржање и себеизнуравање.
Тако се подвизивајући, блажена Анастасија постаде сасуд, и обиталиште Светога Духа; и угодивши Богу потпуно, она се приближи блаженој кончини својој. И провидевши свој одлазак к Богу, она на једној ћерамиди написа старцу Данилу ово: Чесни оче поведи са собом брата који ми је доносио хлеб и воду, а понеси и потребан прибор за сахрану, и брзо дођи да сахраниш чедо твоје, Анастасија евнуха. - Написавши то, она метну пред врата од пећине. А преподобном Данилу то би откривено Богом у ноћном виђењу, и он рече своме ученику: Брате, похитај до пећине где живи брат наш Анастасије евнух, и погледај пред вратима од пећине, и наћи ћеш исписану ћерамиду, узми је и што пре донеси.
Брат оде, и као што му рече старац нађе исписану ћерамиду, и донесе је старцу. Старац је прочита, и расплака се. И узевши све што је потребно за сахрану, оде са оним братом. И кад отворише пећину, нађоше блаженог Анастасија у грозници. И обиснувши о врат њен, ава Данил плакаше говорећи: Блажен си, брате Анастасије, јер си, бринући се и мислећи стално на овај смртни час, презрео земаљско царство. А она рече: Блажен си и ти, нови Аврааме. Рече јој старац: Помоли се за нас Господу. Она на то одговори: Чесни оче, мени су потребније молитве ваше у часу овом. Старац рече: Да сам пре тебе скончао, ја бих се помолио за тебе. И она подигавши се седе на рогожу, целива старчеву главу, и молећи се за њега изговараше речи благослова. Затим старац узе ученика свог, и врже га пред ноге њене говорећи: Благослови овог ученика мог а чедо твоје! А она, целивавши га, рече: Боже отаца мојих, који у часу овом предстојиш овде да ме одвојиш од тела овог; Ти Господе, који знаш све кораке и путовања која овај брат учини одлазећи и долазећи до ове пећине ради имена Твог и ради немоћи и ништавости моје, учини да дух светих отаца отпочине на њему као што отпочину дух Илијин на Јелисеју!
Затим обраћајући се старцу рече: Господа ради, оче, немојте ми после смрти свлачити одело у које сам обучен, да се не би сазнало ко сам. - И причестивши се пречистим Тајнама Христовим, рече: Осени ме, оче, знамењем Христовим, и помолите се за мене! - И погледавши на десну страну, она рече: добро сте дошли! (А ово рече светим Анђелима). И гле, лице њено засија као ватра. Затим се прекрсти, и рече: Господе, у руке твоје предајем дух свој! - И рекавши то, предаде душу своју у руке Божје, 563 године.
И расплака се ава Данил и његов ученик. И ископаше гроб пред пећином. Затим старац скиде са себе мантију коју ношаше, и рече ученику: Обуци брата, чедо, преко одела што је на њему. (Јер његово одело беше вето и подерано). А када брат облачаше блажену, случајно угледа њене дојке, сасушене као сухо лишће, али о томе ништа не рече старцу.
Пошто сахранише блажену и враћаху се у Скит, ученик рече старцу: Оче, ниси ли знао да је евнух Анастасије жена? Старац одговори: Знао сам, чедо, али да се то не би обелоданило, ја сам је обукао у мушку монашку одећу, и дао јој име Анастасије. То сам учинио, да бих отклонио свако подозрење, и да не би ко сазнао за њу, пошто ју је цар Јустинијан упорно тражио на све стране, по свима градовима и покрајинама, па и у овом нашем крају. Али ето, благодаћу Божјом она би сачувана у нас. И тада старац исприча подробно свом ученику цело житије блажене Анастасије. А потом га сазнаде и цео Скит. И би написано њено житије на корист читаоцима и слушаоцима, а у славу Христа Бога, прослављаног у светима његовим вавек, амин.
