СВЕТИ мученик Кодрат роди се у граду Коринту и би одгајен на овај начин: за време великог гоњења хришћана од стране незнабожних царева и кнезова, када су исповедници Христови на разне начине и љуто мучени и убијани, многи хришћани напуштаху градове, куће и имања своја, и бежаху и кријаху се по пустињама и горама и пећинама земаљским, јер су више волели да живе са зверовима него са безбожним идолопоклоницима, само да би беспрекорно сачували свету веру своју у Христа Господа свог. У та страшна времена побожна жена Руфина у граду Коринту побеже у пустињу из страха од мучитеља, и кријаше се потуцајући се по непролазним местима. Она беше бременита када побеже из града. И кад дође време да роди, она у пустињи роди мушко дете, и после неколико дана умре. Но Бог који даје храну сваком телу и пружа руку своју и милошћу обасипа свако живо створење, не остави без свога старања ни ово сирото одојче у пеленама, него му постаде и отац и мајка, и васпитач и хранитељ. Јер заповеди облацима својим, те се спуштаху одозго и слатку росу точаху у уста одојчету. И тако га храњаху као млеком или медом док не одрасте толико да се само храни пустињским зељем. И живљаше у пустињи слично светом Јовану Крститељу: Богом храњен, и светим Духом руковођен и учен боговиђењу.
Када већ постаде јуноша, нађоше га неки хришћани и одведоше у град. Тамо га дадоше на науке, и он изучи лекарство. И лечаше болеснике, не толико природним лековима, колико благодаћу даној му с неба. Но из детињства навикнут на пустињачко безмолвије, молитвено тиховање и волећи усамљеност и богоразмишљање, он се удаљаваше из града, и провођаше по горама и пустињама многе дане, па и године. У град би долазио, када су то потребе захтевале. Јер исцељујући телесне болести лекарством а душевне недуге речју Божјом, он свима постаде потребан и користан. Али се у граду није дуго задржавао, него се враћао у своју милу пустињачку усамљеност, у којој се и старости приближи. А они који га у Христу љубљаху, они и у пустињу долажаху к њему, желећи да се наслађују и духовно користе гледањем светитељског лица његовог и слушањем богонадахнутих речи његових. Такви беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент, који и пострадаше заједно са њим за Христа Господа.
А страдање њихово би на овакав начин: од безбожног цара Декија дође у Коринт војвода Јасон да мучи и убија хришћане. И хватајући хришћане, он их бацаше у тамницу. Тада би ухваћен и свети Кодрат са блаженим пријатељима својим: Кипријаном, Дионисијем, Анектом, Павлом и Крискентом, и бачен у тамницу с њима и са многим другим хришћанима.
После неколико дана војвода Јасон изведе на свој безбожни суд хришћане из тамнице. Мећу њима беше најстарији свети Кодрат. Он иђаше напред као војвода тог одабраног пука Христовог, готов да неустрашиво одговара мучитељу место свих. И стаде мучитељ говорити светом Кодрату овако: Кодрате, шта те је залудело, те добровољно хоћеш да предаш себе на тако страшне муке? Нашта се надаш, изабирајући себи неустрашиво тамницу и окове, и лишавајући себе отаџбине и пријатеља? Зашто се радије не покориш царским законима и не поклониш боговима, да би с нама благовао и до миле воље наслађивао се овим слатким животом?
Свети Кодрат одговори: Нико који природног разума има неће се одрећи овог слатког живота. Но пошто је овај живот подарио Бог, то треба више волети дародавца него дар, и врлинским животом славити и благодарити тако милостивог дародавца, и нашим страдањем за Њега ширити славу Његову на све стране. Јер не треба толико волети овај кратки живот, да бисмо, бојећи се да не изгубимо њега, идолима одавали богодоличну част. И кога то бога можемо прогласити за бољег и истинитијег од Онога који нас је од почетка обогатио великим и вечним даровима? А по таквим и толиким даровима кога можемо признати за Бога, ако не једино Христа Спаситеља? И ко заслужује да буде назван Спаситељем осим Исуса, који претрпе за нас муке и смрт? Стога ми који желимо да будемо врлинасти, треба најпре да претрпимо муке за истиниту веру и побожност, а нипошто да одпадамо од вере и побожности. А они који се старају да преласте и разврате љубитеље и ревнитеље божанских тајни, у њих је и намера зла и молитва на грех. Сваки треба да изабере оно што је боље. Но треба бити и обазрив: не ићи одмах за онима који, изгледа, имају обличје врлине, него их ценити по делима, јер ако су им, дела зла, они наносе велику погибао. Знај дакле, ми се држимо правила наших праотаца, и гредемо ономе што је боље. Зато се немој супротним разлозима трудити да нас убедиш да Христа оставимо и на твоју страну пређемо. Јер истина Божја нама је саветница добра, и закони побожности имају велику силу убедљивости, и они нас сједињују са Богом. Осим тога, по општем природном закону сви морамо умрети, и нико не може бити слободан од закона смрти. Када смртни час дође, тада пропадају сва неправедна дела људска и мисли, и слава светска претвара се у прашину, а добра и великодушна дела и после смрти доносе врлинским људима вечну славу. Зато смо ми чврсти у својој доброј намери да јуначки пострадамо за Христа, и тако оставимо пример онима који желе да се угледају на нас. Јер који право схватају и верују, само се за једно брину: да имају светле примере за оно што је боље, који би их водили ка савршенству.
Војвода Јасон на то рече светоме: Кодрате, ако штујеш оног Бога, чија доброчинства уживаш од младости своје, добро чиниш, јер се показујеш захвалан. Али пази да, проповедајући Христа који је био човек, не припишеш му напразно божанску природу. Свети Кодрат одговори: Ако хоћеш да гнев одбациш и јарост у кротост претвориш, онда ћу рећи нешто о великим стварима, иако то није лако, а и ја нисам способан за то. Војвода на то рече: Изложи нам јасно ваше мудровање о Христу. Тада свети Кодрат рече:
Постање света би по Божјој вољи: изврши се Речју Божјом, и утврди се силом Духа Светог. Отац је дакле благоволео, Логос - Син је сву твар створио, а Дух Свети је утврдио. Све прекрасне и изврсне ствари са одређеним почетком и крајем Бог Творац створи, да би они који уживају та блага хвалили и славили Творца. Он дакле створи род људски, да би му сав видљиви свет дао у наслеђе. И удунувши првоме човеку дух живота, уведе га у рај, место неисказаних сладости. А он са својом створеном помоћницом, видевши разнолике дивне предмете, обрадова се, и доби право да се наслађује рајским баштама. Настањени од Бога у тако прекрасном рају, наши прародитељи су сматрали за дужност да буду захвални своме Творцу и Добротвору, и стадоше ићи путем врлине, држећи заповест Божју: не јести плод само са једног дрвета. Но лукави саблазнитељ, ђаво, ношен јарошћу, са преваром у устима а злобом у срцу, он од зависти изригну на њих отров што беше у њему, желећи да их лиши таквог рајског живота: он им, тобож у интересу њиховог достојанства, предложи да наруше заповест Божју; и они пристадоше на његов лукави предлог. И деси се то да они који су живели у рају с Богом, отпадоше од благодати Божје, и бише истерани из раја. Од тога доба, везани узама греха, стадоше се злопатити у сујетним жељама они који пре тога беху учесници славе Божје. Али Бог, сажаливши се на своје саздање и милостиво погледавши на немоћ људску, благоволи доћи к нама беднима и пропалима и поживети с нама, и то обучен у тело а не нагим Божанством Својим. И то учини, да би нас одрешио од вражјих окова, ослободио робовања смрти, и избавио од погибли. Благоволи дакле Бог, да се Логос Његов, кад се наврши време, усели у пречисту утробу Дјеве Богородице, и оваплоћењем обуче у целог човека. А пречиста Дјева, затрудневши од Духа Светог, роди Бога у телу. И тако очи људске заиста видеше Бога у телу, кога називамо Христом. И тако показа себе људском сазнању Он, Бог истинити, који се од Дјеве истински обуче у човека. И војујући противу власти ђавола, Он прошири границе свога вишњег царства, јер обори закон смрти, божанском силом раскину окове смрти, разори ад, и изведе из њега прародитеље са мноштвом њихових потомака, и први би назван Спаситељем Он који све народе и земље избави од погибли. И Он свима отвори ризнице Свога милосрђа, јер жели да Његови дарови постану свима заједнички. Избавивши све од смутње ђаволске, Он чува своје наслеђе од пропасти. Од Њега ништа није скривено: ни почетак нашег рођења, ни дужина или краткоћа нашег живота, ни смртни час наш. Њему ништа није непознато, но оно што је Отац својим законима одредио, то све очигледно сарађује Сину. То је тај Христос кога ми проповедамо; то је тај који се брине о спасењу рода људског; то је тај који нам даје неисцрпно богатство благости своје, и који јесте свагда и свуда, присуствује и помаже онима који Му служе.
Војвода, иако се дивљаше речима светог Кодрата, ипак не хте веровати истини коју овај говораше, и рече: Изгледа ми, Кодрате, да о високим стварима говориш лаж, јер Бога увлачиш у људске смутње, и кажеш да Га је могла сместити девојачка утроба, и носити, и Христа родити. И још кажеш да је Он једини на земљи Бог, вићен где носи тело људско, и да нема другог истинитог Бога осим Њега.
Свети Кодрат одговори: Не доликује безбожним људима да испитују тајне вере, јер није мала ствар сазнати то. Нити се то коме лако открива. Нити ми допуштамо неверницима да разгледају наше светиње. Син Божји добровољно понизи себе, спусти се до обличја слуге, и Он, који је Бог, благоволи постати човек, да би нас избавио из робовања ђаволу. Но ти ове ствари не можеш разумети, пошто си пун неверја и безбожја. И знај, да нас ни својим вештим лукавством, ни својом јаросном претњом, нећеш одвојити од Христа Господа нашег.
Тада војвода нареди да врсног слугу Христовог нагог чврсто бију гвожђем. И бездушне слуге са свирепошћу испуњаваху наређење. А свети мученик јуначки трпљаше. И бијен говораше мучитељу: Не знаш ли, војводо, да све што бива под приморавањем противно је слободи и нема силу убедљивости? Јер приморавајући нас, ти показујеш да си неправедан насилник; а који саветује и убеђује, показује да је кротак и човекољубив. Зашто нас мукама примораваш на идолопоклонство? Не надај се да ћеш нас насиљем привући своме безбожју, и да ћемо се из страха одрећи вере. Пошто љубимо Христа, ми не маримо ни за какве заводљиве ласке, нити обраћамо пажњу на муке какве год будеш измислио за нас. Јер нам Христос све муке и болове олакшава надом на награду, и учвршћује нас да се не покоримо противнику, и чини нас храбрима и непобедивима у страдалничком подвигу.
Још више разјарен, мучитељ нареди да светитеља обесе стрмоглавце, и да гвозденим ноктима стружу тело његово; па још ватру испод њега наложише, да га тако пеку. Али он трпећи све јуначки, остајаше непобедив.
Затим се војвода обрати светом Кипријану, старајући се да га ласкавим речима придобије на своју страну. Но свети Кипријан, иако још бејаше млад, ипак се припремаше да неустрашиво и јуначки прими муке. А свети Кодрат њему и осталима који се с њим спремаху на муке, говораше: О пријатељи и саподвижници моји! Помислите, колика су вам блага уготовљена од Господа! Чест за веру, слава за мучеништво, а нарочито то што се удостојавате милости Христове, чија ће вам помоћ одмах доћи одозго. Сада дакле ваља показати своју непоколебљиву веру у Христа. Сада настаје време подвига, да свесрдно испуните закон љубави, полажући душу своју за Љубљеног; да постанете пример свима који желе да пострадају за Христа; да својим великим трпљењем задивите све који посматрају овај призор. Сада се обелодањује разлика између добрих и рђавих; сада обратите велику пажњу на одржање вере, да се не покажете различити у веровању, него држите једну веру, једно исповедање, јер вам ваља предстати Богу на суд страшни. Не напуштајте пут врлине, јер ћете већ завршити своје течење, и брзо одавде прећи ка Христу. Доброг Бога исповедите добрим срцем! Не штедите цвет младости своје, јер ћете одмах прећи у нестарив живот! Помислите, крај је ту, а ви као млади можете лакше поднети муке за Христа Бога, јер имате телесну снагу. Смело дакле предајте себе на муке, и јуначки их поднесите, да бисте, победивши врага, били прослављени од Господа и увршћени међу свете мученике на небу. Слушајући речи светога Кодрата које је говорио дружини, мучитељ је беснео срцем и одмах нареди да светог Кипријана скину гола, обесе, и као Кодрата бију, стружу и огњем жегу. Затим на исте муке стави Дионисија, за њим Анекта, потом Павла, најзад Крискента, И пошто би од њих посрамљен и побеђен, он их осуди да буду бачени зверовима. А када звери не дарнуше свете мученике, он донесе одлуку да буду посечени мачем, али нареди да их претходно везане за ноге вуку улицама градским. И тако свети мученици бише вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште изван града. Ту свети мученици, измоливши мало времена, помолише се усрдно Господу, и приклонивши под мач свете главе своје, бише посечени десетог марта 250 године.
На том месту где чесне главе њихове беху посечене, и земља се крвљу њиховом натопи, изби извор чисте воде, као незаборавни потсетник граду Коринту на страдање светих мученика.
После погубљења светих шесточисленика: Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла и Крискента, бише и остали похватани хришћани мучени и на разне начине погубљени, Тако, Дионисије други би ножем заклан, а Викторин, Виктор и Никифор бише у камену ступу метнути, и у њој истуцани; Клавдију отсекоше и руке и ноге, и он тако сконча; Диодор сам ускочи у огањ који му беше припремљен, и као у светлом дворцу упокоји се с миром; Серафиону би глава отсечена; Папије би у море бачен. Ови свети мученици пострадаше од војводе Терција, који дође после Јасона. А од војводе Венуста, који би у Коринту после Терција, пострада свети Леонид, који многе и страшне муке претрпе, па би утопљен у мору.
Усто и свете жене, које у срцима својим чуваху поуке светог Кодрата, угледајући се на њега, осмелише се на муке за Христа: Хариеса, Нунехија, Василиса, Ника, Гали, Галина, Теодора, и многи други, и људи и жене, једни мачем посечени, други у води утопљени, трећи на друге начине погубљени, прећоше ка Господу, и са својим предводником и учитељем светим Кодратом заједно у лик светих Мученика увршћени добише победничке венце из руке Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.
