ЦАР Константин и син његов Констанције саградише у Антиохији сиријској цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви који беху од чистог злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретке побожности. Он од младости провођаше врлински живот и у правоверју чуваше срце своје, испуњујући написано: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). И угађаше Богу постом, молитвама, милостињама, старањем о спасењу душа људских, и беспрекорним вршењем свештеничке службе.
Када умре Константинов син цар Констанције, зацари се Јулијан законопреступник (361-363. г.). Он се у почетку показиваше као побожан хришћанин, и поврати из заточења епископе које цар Констанције беше прогнао због вере. А кад се учврсти на престолу, Јулијан се јавно пред свима одрече Христа, кога се потајно беше одрекао давно, и предаде себе ђаволима и мађионичкој вештини. И стаде гонити Цркву Христову, Но, иако не истребљиваше све хришћане редом, он мучаше и убијаше хришћанске прваке духовног звања и истакнуте световњаке; одузимаше од хришћана храмове свете и претвараше у идолишта; пљачкаше црквене драгоцености и имовину. Притом бедник говораше: Хришћани не треба да имају никакву имовину, пошто им Христос њихов наређује да буду сиромашни, јер рече: Не теците ни злата ни сребра! - У то страшно време и антиохијска саборна црква, златна црква, би опустошена, јер све њене драгоцености, ризнице и имање бише разграбљени, свештеници разјурени, а свети Теодорит умучен. А то би овако:
Цар Јулијан имађаше ујака, опет са именом Јулијан, који беше рођени брат његове мајке. Њега цар Јулијан постави за кнеза и мучитеља хришћана у источним земљама. Овај најпре беше хришћанин, али желећи да угоди своме сестрићу, цару Јулијану Отступнику, он се одрече Христа и поклони идолима. И дође у Антиохију пре царевог доласка, и доведе са собом другог царевог великодостојника Феликса, ризничара царског. И знајући да је саборна црква веома богата, он ухвати црквеног ризничара, овог блаженог Теодорита презвитера, док се остали клирици беху разбегли и сакрили где је ко могао. Он се нарочито постара да њега ухвати, пошто је црквена ризница била у његовим рукама. Он одузе кључеве блаженом Теодориту, а њега јако окова и баци у тамницу. Онда са царевим ризничарем Феликсом и великом војном силом наоружаном пође у цркву Божју, да покупи њене украсе, злато и сребро, и све драгоцености, и преда у царске ризнице. И уђе у светињу Божју као лупеж и разбојник. И са колико дрскости и бестидности пљачкаше црквено благољепије, бешчестећи и скрвнавећи светињу Господњу! Па се несрећник дрзну да се крај самог светог престола Божјег помокри. А на сасуде црквене, изнесене из олтара и поређане по земљи, он седе да бих их исмејао, и изрече гадна богохулства на Господа нашег Исуса Христа. Неко од присутних, по имену Евзој, саветоваше га да тако безочно не бешчести светиње Господње и не хули на Христа. А он га силно тресну по глави, рекавши: Никакав Божји промисао не постоји о хришћанима, јер су они потпуно лишени тога!
Пошто безбожни кнез тако опљачка и оскврни цркву Божју, он се даде на мучење служитеља Божјег, светог Теодорита. Изведе га окована преда се на свој безбожни суд, и упита: Зашто си, Теодорите, за време цара Константина, храмове древних богова порушио, а украсио гробове умрлих, и наредио да се на њима подижу цркве? Светитељ одговори: Божанске цркве и гробови светих начињени су и украшени од предака, јер Бог прослави своје свете нашавши да су достојни њега. Но чудим се теби, кнеже, да си од хришћанина постао идолопоклоник.
И нареди кнез да светитеља бију по лицу. А мученик продужи: Грешиш, Јулијане, што дрвене и камене идоле називаш боговима. Тада нареди мучитељ да светитеља нага обесе о дрво и цело му тело стружу гвозденим ноктима. И док светитеља три сата стругаху и крв му као поток течаше, лице се његово сијаше радошћу, јер он не осећаше никакве болове. - И рече му мучитељ: Бедниче, принеси жртву боговима, да бих те ослободио дуга који дугујеш за истраћену црквену имовину. Ако пак не принесеш, душу ћу ти страшном смрћу извадити. Светитељ одговори: Ти се бедник, безакониче, и твој цар, јер остависте Христа и прилеписте се Антихристу, и дужни сте бити сажежени огњем вечним; а ја ником нисам дужан осим Господу мом Исусу Христу: да држим истиниту веру до последњег даха.
Затим му мучитељ опет рече: Теодорите, добићеш од мене одликовање и много злата, само се одреци оног распетог мађионичара кога називаш сином Божјим. Свети мученик одговори: Злато твоје с тобом да буде у погибао, а ја се у Господа мог уздам, који слугама Својим даје место трулежнога нетрулежно, место земаљскога небеско. - И нареди мучитељ да двема буктињама пале ребра мученику. А он паљен, подиже очи своје к небу и мољаше се, и обадве слуге који су га палили одмах падоше на земљу као мртви.
А Јулијан и они са њим, наредише да брзо подигну слуге са земље, и питаху их: Зашто престадосте да палите безбожног хришћанина, а предадосте се дремежу и нехату? - А слуге, дошавши к себи, одговорише мучитељу: Ти се безбожан и слеп душом, па не видиш где слугу Божјег штите четири Анђела Божја. Ено, четири Анђела разговарају с њим, а нама грозно прете да се не дотичемо светог тела његовог. Стога, не булазни ти, богохулниче, него знај да је велик Бог хришћански, и ми сада верујемо у Њега.
Посрамљен, мучитељ нареди да те слуге баце у дубину морску. И кад их поведоше да их утопе, довикну им свети Христов мученик: Идите с миром, децо моја, на блажени пут пре мене, а и ја ћу вам следовати, и радоваћу се с вама у радости вечној, у царству небеском. - И потопљени, слуге скончаше, и удостојише се добити венац мученички од Христа Бога, у кога вероваше.
А погани кнез Јулијан наваљиваше на светог мученика Теодорита, вичући: Принеси жртву боговима! А свети, испунивши се пророчког дара, рече му: Ти, најпокваренији и најбеднији од свих људи, ускоро ћеш поган своју жвакати, и после мало дана душу своју погану у мукама избљувати и вечном је огњу предати. Исто тако ће убрзо после тебе погинути у Персији и твој најбезаконији цар, јер ће невидљивом руком бити поражен, и у пакао огњени вргнут. Знај дакле насигурно, да намера ваша неће успети, пошто вам је крај близу, и погибао ваша не дрема.
Не могући да слуша овакве речи светитељеве, гадни мучитељ нареди да му одмах отсеку главу. И иђаше светитељ на смрт радостан, молећи се Богу за себе и за сав свет. И пошто му секиром одрубише главу, он сконча 362. године. А свето тело његово хришћани сахранише. И чувајући у срцима својим пророчке речи које светитељ у мукама изрече мучитељу, они чекаху да се оне збуду.
И зби се мучениково пророштво: јер оба Јулијана, ујак и сестрић, ускоро погинуше с хуком. Јер овај Јулијан, ујак царев, кнез источних земаља, убица светог Теодорита, разболе се онога часа када мокраћом својом оскврни престо Божји и седе на свештене сасуде ругајући се светињи и хулећи Христа. Јер одмах у тајним органима његовим стадоше се котити црви; и из дана у дан болест се сиљаше, црви га све јаче и јаче разједаху. Највичнији лекари уложише силне напоре да га излече, али без икаквог успеха. Сваког тренутка њему биваше све горе и горе, јер се црви веома брзо множаху и јеђаху тело његово. Осветничка рука Божја беше га се коснула. И збише се речи светитељеве, речене мучитељу, да ће поган своју жвакати, јер му се доњи отвори затворише, те му поган и мокраћа излажаху на уста, на богохулна и погана уста. И тако, једен од црва, он у страшним мукама избљува своју бедну душу.
Усто и пријатељ његов Феликс, ризничар царев, не избегну брзу казну Божју: јер одмаздом Божјом његова унутрашњост би повређена те из богохулних уста његових као из неког извора течаше силна крв дању и ноћу, и он за неколико дана умре вечито, предавши кукавну душу своју паклу.
Сазнавши за то, злочестиви цар Јулијан, када потом дође у Антиохију, не усуди се да бешчести мошти светог свештеномученика Вавиле, које су лежале у Аполоновим Дафнима, него нареди да их хришћани узму отуда, као што пише у житију светог Вавиле под четвртим септембром. Затим отишавши на Персијанце, Јулијан Отступник погибе тамо (363. г.), као што претсказа свети свештеномученик Христов Теодорит. И хришћани, видевши испуњење његовог пророштва, прослављаху Христа, истинитог Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
