У граду Риму беше неки човек, по имену Викторин, који је од младости живот свој проводио у многим гресима. Он доцније у старости својој дође к себи, и сећајући се грехова својих трепеташе од Суда Божјег. И оде у један свети манастир и, умоливши игумана да га прими, он се одрече свих ствари овога света, и постаде монах. Као монаху би му дато име Емилијан. И одаде се потпуној покорности и послушању, држећи се издатих му заповести и изнуравајући тело своје и дању и ноћу. И имајући непрестано у души својој сећање на смрт, он се стално припремаше за Страшни суд Божји какве ће одговоре дати за грехе своје у дан испитивања. И свагда беше у страху од вечних паклених мука. Таквим страхом он толико укроти и исуши тело своје, да се сва братија, који су из љубави Божје живели у манастиру, дивљаху његовом толиком умртвљењу, смирењу и труду. И сви се стараху да подржавају његово житије и стекну у послушањима његове подвиге, да би таквим многотрудним покајањем очистили грехе своје. Јер га гледаху како из дана у дан гладује, и жеђује, и на земљу пада, и мало спава, и мучи и сакрушава тело своје, и коришћаху се веома.
Манастир тај налазио се на једној високој планини, која је на једној страни имала пећину. Блажени Емилијан имађаше обичај да касно у ноћи кришом одлази из манастира у ту пећину, и тамо се сву ноћ моли са сузама све до јутрења. Но после много времена примети једном игуман где Емилијан касно по ноћи изађе из манастира. Не знајући куд он то иде, игуман тајом пође за њим. И видевши га где уђе у пећину, он остаде испред ње са намером да га чека док не изађе, да би га испитао због чега одлази у ту пећину. Но кроз кратко време на једанпут небеска светлост, силнија од сунца, обасја целу ону гору, и игуман виде преподобног Емилијана како стоји у пећини са рукама уздигнутим к небу и моли се Богу, и она небеска светлост силази на главу блаженог. Видевши то игуман се ужасну, спопаде га страх, и он дршћући наже бегати у манастир, док су га ноге једва носиле од великог ужаса. И кад стиже пред манастирску капију, он чу глас с неба где говори: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! - Игуман, још више ужаснут од тога, побеже у своју келију, и ћутећи очекиваше да сване.
После јутрења, желећи да се братија духовно користе, игуман пред свима упита преподобног Емилијана: Брате, где си био ноћас? Преподобни се поклони игуману и одговори: У манастиру с братијом сву ноћ се одмарах. Но укорен од игумана и приморан да не скрива милост која се показује грешницима који се истински кају, преподобни Емилијан каза, и мимо воље, целу тајну свој братији, како светлост и глас с неба сиђе на њега с престола милосрђа.
Тада стаде игуман говорити братији: Чујте, браћо моја драга, свемоћни Бог могао би и ћутке опростити грехе овоме брату, али нас ради посла му светлозарну милост своју са гласом, да би срца наша побудио на покајање, и да бисмо знали, и дивили се милости и човекољубљу нашег Творца, како Он није далеко од оних који се истински кају.
После таквог обавештења да су му греси опроштени, преподобни Емилијан проведе остало време свога живота у радости душевној, и оде ка светлости неприступачној да слуша глас радости и весеља у насељима праведних на небесима који ликују вавек.
