У КАРИЈСКОЈ области у граду Лаодикији беху два презвитера, Трофим и Тал, браћа рођена. Они беху родом из града Стратоника, те исте области. Беху то људи јаке вере, ревнитељи за Христа и проповедници речи Божје. Обраћајући заблуделе душе на пут спасења, они се стално противљаху незнабошцима и изобличаваху њихово богомрско служење демонима. Разјарени због тога, незнабошци их једном ухватише, и у окове бацише.
У то време, за царовања Диоклецијанова и Максимијанова, дође у Каријску област царски намесник Асклипиодот, и задржа се у граду Босфору, недалеко од града Лаодикије. Тада лаодикијски првосудија, са осталим својим градским саветницима, посла царском намеснику извештај о двојици ухапшених презвитера хришћанских, тражећи упутства шта да с њима ради, и молећи за одговор. И одговор дође: обојицу камењем побити. Свете мученике Трофима и Тала изведоше на место погубљења, и поставише их да их камењем побију. Али уто и Божја помоћ пристиже светима, која их заштићаваше од камења. Јер када бацаху камење на свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. Неколико сати незнабошци су се бацали камењем на њих, док најзад не изнемогоше сами изударани, и престадоше. Ова необична појава удиви првосудију и оне с њим, и они пустише браћу на слободу.
А света браћа опет неућутно и неустрашиво проповедаху свима веру Христову, а изобличаваху јелинско неверје. И после неког времена, градоначелници их ухватише, и к намеснику у град Босфор одведоше. И рекоше му: Ове по твоме наређењу бисмо камењем, али их камење не додирну. Зато их доведосмо к твојој власти.
Намесник нареди да свете обесе о дрво, и да им без икакве милости стружу тело гвозденим ноктима. Тако стругани, они громко викаху: Хришћани смо, и не клањамо се идолима, и не покоравамо се безбожном наређењу царева земаљских!
После таквог мучења намесник их осуди на распеће, говорећи: Да се распну, као што би распет онај мађионичар у кога верују!
И кад светитеље вођаху изван града ка месту где крстови беху спремљени, они иђаху са великом радошћу, благодарећи Христа Бога што их удостојава да на крсту скончају, и тако буду налик на његово страдање и распеће. А за њима иђаше много народа, и људи и жена, који су желели да виде њихову кончину. Када стигоше до места где беху крстови, неки хришћани им беху донели мало понуда, и молише их да се прихвате. Не одбијајући молбу, они се мало прихватише, а остало разделише присутнима. Затим их гвозденим клинцима приковаше за крстове, и бише распети слично распећу Христовом.
И висећи на крсту, они много говорише народу, учећи их познању Бога и светој вери. И настаде велика граја у народу, јер једни ружаху намесника због насилништва, што тако невине људе предаде тако љутој смрти, а други викаху: Хвала Теби, Боже, што се сила Исусова показа и у наше време! - И жена нека Јеврејка клањаше се светима на крсту, вичући: Благо мајци која их роди! А стајаше тамо и мајка њихова, и јуначким срцем посматраше страдање својих синова. И многи од присутних сабираху крв светих која је капала: једни квашаху своје убрусе, а други умакаху своје прсте у крв, ради исцељења од својих душевних и телесних недуга. А мученици Христови Трофим и Тал, пошто се помолише Богу, предадоше свете душе сво је у руке Господа свог, шеснаестог марта 300 године.
И верни спремише чисте плаштанице и дивне мирисе за сахрану чесних тела њихових. А дотрча тамо и тамнички стражар и клањаше се мученицима Христовим, казујући свему народу како виде обојицу светих мученика где узлазе на небо заједно са три Анђела који разговараху с њима.
Народ оде пред намесников двор, и мољаше га да допусти да се тела мученика скину са крстова и сахране. Намесник се најпре разљути и нареди војницима да бију оне који су дошли и граје. Али се после кратког времена одљути, и допусти да могу узети тела умрлих.
И бише скинути с крстова свети мученици, и у нови ковчег положени. Усто настаде распра међу хришћанима где да их сахране. Једни жељаху на једном, други на другом месту да их погребу. Утом се смрче и хришћани остадоше сву ноћ са свећама крај тела светих и у појању духовних, песама. А кад свану, дође жена царског намесника са прекрасним мирисима, које изли на тела светих мученика, покри ковчег врло скупоценим покривачем, и рече пред свима: Прошле ноћи ја у сну видех ова два човека са Анђелима где их Бог посла да одмазде моме мужу што их невине уби. - И кидаше се много, осуђујући насилништво и зверскост свога мужа.
Затим мајка светих мученика и два угледна човека, Зосим и Артемије, суграђани и суседи светих мученика у граду Стра тонику, узеше ковчег са телима светих мученика, однеше у свој завичај, и чесно погребоше у близини града Стратоника.
Потом дође дан Рођења цара Диоклецијана, који незнабошци свечано прослављаху. Ради тога допутова у Лаодикију царски намесник, и начини велику гозбу поводом царевог рођендана. И гле, неочекивано га постиже Божја казна за невино проливену крв мученика: јер изненада паде на земљу, и као бесомучан трзаше се, дршћући целим телом. И велики страх спопаде све присутне и гледаоце. А он мучен викаше: Где је бог Зевс? Где је бог Херкулес? Где је бог Хермес? Где су остали богови и богиње, да ми помогну? - И још говораше: Узалуд им се клањах, јер ево предаје ме вечноме огњу Бог који је на небесима, и његове слуге Трофим и Тал. - Тако говорећи, он силно урликаше, да се урликање његово надалеко чуло. А зубима кидаше тело своје, и језик свој гризаше и жвакаше, и у тако страшним мукама изврже своју бедну и погану душу. И са горким ридањем оде к нечестивим боговима својим у ад да се вечно мучи. А свети мученици Трофим и Тал кличући од радости пређоше ка Христу Богу свом, да вечно царују стојећи пред пресветлим престолом Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вавек, амин.
