СВЕТИ Бонифатије беше родом из Тускијске области, у Италији. Још од детињства он се одликовао љубављу према сиромасима. Јер када се дешавало да види нага сиромашка, он је скидао са себе одело и одевао нагога. Зато се враћао кући понекад без плашта, понекад без доње одеће; и мајка његова, сама убога удовица, често се љутила на њега и говорила: Чедо, ти неправедно поступаш, јер одеваш сиромахе а сам си сиромах.
Једном мајка његова уђе у своју житницу, у којој беше спремила храну за целу годину, и нађе је празну: јер син њен Бонифатије кришом беше раздао све сиромасима. И поче мајка плакати ударајући се по лицу и јадикујући: Тешко мени, како ћу се снабдети храном за читаву годину, и чиме ћу прехранити себе и своју породицу? - А Бонифатије дошавши к њој стаде је тешити. Но пошто је речима не могаше одвратити од силнога плача, он је замоли да за неко време изиђе из житнице. А када она изађе, Бонифатије затвори врата од житнице, паде на земљу и стаде се молити Богу. И одмах се житница напуни пшеницом. Бонифатије заблагодари Богу, па дозва своју мајку. Када она угледа житницу пуну пшенице, она се утеши и прослави Бога. Од тога времена она не брањаше сину да даје сиромасима колико хоће, пошто виде његову превелику веру, због које он не осиромашује раздајући и добија од Бога онолико колико иште. Мајка Бонифатијева имађаше у својој кући кокошке, које краћаше лисица, наносећи тиме штету убогој удовици. Једном дечко Бонифатије стојећи поред капије угледа како лисица дође, и по обичају свом шчепа једну кокошку и побеже у гору. А он жалећи што ће то уцвелити његову мајку, отрча у цркву, паде на земљу и у молитви се жаљаше Богу на лисицу, говорећи: Господе мој, зар је Теби по вољи што ја не могу да једем од труда мајке моје, а ето лисица долази и тамани храну нашу? - После молитве Бонифатије се врати кући и угледа ону исту лисицу где улази у њихово двориште са украћеном кокошком у зубима, дође пред Бонифатија, спусти живу кокошку пред њим, а сама тог тренутка угину. Тако Бог оне који се уздају у Њега слуша и у малим стварима, имајући велико промишљање о нама, да бисмо ми, добијајући од Њега мале ствари, надали се добити, по могућности, и веће.
Свети Бонифатије би доцније постављен за епископа у граду Ферентину, и о многим чудесима његовим казује презвитер Гаудијенције, који бејаше слуга светитељев и својим очима гледаше све што светитељ чињаше. Ферентиска епископија бејаше веома сиромашна, а сиромаштина држи побожне људе у смирењу: епископ за своју прехрану не имађаше никакво црквено имање осим једног винограда црквеног. Но једном удари страшан град и поби све лозе са гроздовима, тако да једва преостаде нешто мало лозе са гроздићима. Блажени Бонифатије, ушавши у виноград и видевши да је град све побио, узнесе благодарност Богу што у своме сиромаштву доживљује још већу сиромаштину. А када грожђе поче зрети, Бонифатије по обичају постави чувара наредивши му да будно чува то нешто мало преосталог грожђа. Једнога пак дана он нареди презвитеру Констанцију, своме унуку, да сву бурад у епископији опере и по обичају засмоли. Чувши то презвитер се веома зачуди наређењу да се припреме судови за вино када вина нема. Али, не усуђујући се да упита чега ради припремати бурад, он поступи по наређењу и припреми судове.
Тада човек Божји Бонифатије, ушавши у виноград и обравши то нешто грожђе, однесе га у муљаоницу, па нареди свима да изађу одатле, а сам остаде са једним малим дечаком, коме нареди да то мало грожђа измуља у муљаоници. Када вино поче помало тећи из муљаонице, светитељ га наточи у један мали суд и разли по врло мало у сву припремљену бурад ради благослова, тако да једва окваси вином бурад. Благословивши на тај начин све судове, блажени Бонифатије позва презвитера и нареди му да сазове све просјаке, те да они, као што је обичај, добију од новог вина што је у бурадима. Тада се вино у муљаоници поче умножавати, тако да сви судови што их просјаци донеше бише напуњени. И светитељ видевши да сви они добише вина у довољној количини, нареди дечаку да изађе, а сам закључа винарницу и запечати је својим печатом, па оде у цркву. После три дана светитељ призва презвитера Констанција, и помоливши се отвори винарницу, и они угледаше овај призор: сва бурад и судови, у које благослова ради беше уливено помало вина, беху препуни пенушавог вина, које се преливало те и земљу наквасило. И да је епископ неким случајем мало закаснио, сва би земља у винарници пливала у вину. А када се презвитер стаде чудити томе и дивити, светитељ му запрети да никоме не говори о томе, бојећи се и избегавајући сујетну славу људску.
Другом приликом, о празнику светог мученика Прокла, један благородни човек из истога града по имену Фортунат, моли светитеља Божјег Бонифатија да после службе светом мученику дође његовој кући и даде благослов. Светитељ то не одби, јер га Фортунат мољаше с вером и истинском љубављу. И када светитељ одслужи Божанствену службу у спомен светог мученика, он дође код Фортуната на трапезу. И пре но што се он по обичају помоли пред обед, један комедијаш стаде пред капијом с мајмуном и поче ударати у кимвале.1 Чувши звуке кимвала светитељ се расрди и рече: Авај, мртав је тај несрећник, мртав је; ја дођох да обедујем, и још нисам успео да отворим уста своја за уобичајену хвалу Богу, а он предухитривши то дође с мајмуном и удари у кимвале! - При томе светитељ додаде и ово: Идите, дајте му да једе и пије, али знајте да је он мртав. - И тај несрећни човек, узевши хлеб и вино, хтеде да изађе из капије, али тог тренутка велики камен одпозади изненада паде и удари га по глави; комедијаш паде на земљу, и полумртав би однесен кући његовој, а сутрадан умре као што и предсказа човек Божји. Јер страшни су светитељи Божји, и треба их побожно поштовати: они су храмови Божији, и Бог живи у њима. Када се светитељ разгњеви, заједно с њим разгњевљује се и Бог који живи у њему, и тада светитељ може једном речју наказати онога који га је увредио.
Једном приликом тај исти презвитер Константин, унук светитељев, продаде свога коња за двадесет златника, метну златнике у ковчежић, па оде некуда послом својим. Но догоди се тада да неочекивано много просјака навали на епископа, упорно просећи од њега да им ма чиме помогне. А светитељ, немајући им шта дати, туговаше у срцу не желећи да их отпусти празне. Но опоменувши се Констанцијевих златника, узетих за коња, он уђе у његову собу где бејаше његов ковчежић, и побуђен побожном нуждом он сломи катанац, узе златнике и раздаде их просјацима. А кад се презвитер врати с посла и угледа ковчежић отворен и не нађе у њему златнике, он се веома ожалости, диже велику грају и јаросно викаше: "Мени је немогуће живети овде!" - На ту вику његову слегоше се сви што беху у епископији; а дође и сам епископ и стаде га тешити кротким речима и благим саветима. А он с прекором одговараше светитељу: Сви у тебе живе добро, једини ја немам места и не могу да живим спокојно; врати ми златнике моје и ја ћу отићи од тебе.
Тада свети епископ оде у цркву Пречисте Богородице, метну на себе фелон, и подигавши увис руке и уперивши очи к небу, мољаше се да му Господ пошаље откуда зна Онолико златника колико је он узео презвитеру Констанцију, да би му их вратио, и тако стишао гњев његов. Молећи се, светитељ сврну свој поглед на себе и угледа на фелону где се изненада појавише између његових увис подигнутих руку двадесет златника, који су толико блистали као да су тог тренутка били исковани и из огња извађени. Светитељ одмах узнесе благодарност Богу, изиђе из цркве, оде и баци златнике на одећу разгњевљеном презвитеру, рекавши: "Ето ти златника због којих си јадиковао, и нека ти је знано да после смрти моје ти због тврдичлука свог нећеш бити епископ ове Цркве!"
И стварно, тако и би: презвитер је ради тога и златнике спремао, да би епископство добио, али реч, речена човеком Божјим, не остаде празна, јер Констанције заврши свој живот на земљи у презвитерском чину.
Једном два Гота, путујући за Равену, бише гостољубиво примљени и угошћени од светог Бонифатија у епископији. При поласку њиховом, свети Бонифатије, испраћајући их, благослова ради својом руком нали им вина у малу дрвену чутурицу, да им се нађе успут. Чутурица беше тако мала да је вина у њој било само за један обед. Путници отпутоваше, и целим путем према потреби пише вино из чутурице, али се вино у чутурици уопште не умањиваше, и чутурица беше стално пуна вина. Пошто проведоше у Равени неколико дана, путници кренуше натраг, и опет свратише к светом Бонифатију, заблагодарише му што их са благословом напоји вином изобилно, и вратише му исту чутурицу пуну оним истим вином. При томе рекоше светитељу да на целоме путу они не окусише друго вино већ сваки дан пише из чутурице колико им беше потребно, а вино се ипак не потроши.
Не треба прећутати ни то што исприча један од клирика те земље, честит човек. А он исприча ово: Једном свети Бонифатије уђе у свој виноград и угледа тако огромно мноштво гусеница, да сав виноград беше покривен њима, и оне уништаваху сву зелен. И рече светитељ гусеницама: Заклињем вас именом Господа нашега Исуса Христа, отидите одавде, и не усуђујте се више јести ову зелен. - И тог часа на реч човека Божија изиђе из винограда сво мноштво гусеница, тако да ниједна не остаде унутра.
Тако Господ Бог прославља светитеље Своје испуњујући вољу оних који Га се боје. Нека и сам буде прослављан у њима вавек. Амин.
