СЛУГА Христов Алимпије рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском. Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета?
Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила -, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.
После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани, не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.
Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.
He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.
Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.
Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком; на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.
Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.
Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона, где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија, слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.
Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.
Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"
Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.
Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.
Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику, и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.
Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.
To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"
Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.
У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком а његовом сестром Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.
Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и ма да живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".
Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.
Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу. По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
Тропар, глас 1. – Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на Праоце, свети, јер био си сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и анђелима си био подобан у телу, Алимпије оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше
Кондак, глас 8. – Као узрок врлинаи похвала испосника, Црква те данас и у песмама слави, свети Алимпије. Твојим молитвама подај онима који са љубављу поштују твоју доброту и подвиге, опроштај од великих грехова, као истоимени.
