РОЂЕН од благочестивих родитеља 1623. године у Владимирској губернији. Родитељи га одлично васпитали у духу православне вере. Прву половину свога живота провео као парохијски свештеник у селу Сидоровском. У четрдесетој години својој он остаде удовац. Он остави свет, оде у манастир Золотниковски Успенија Божје Матере, близу града Суздаља, и замонаши се. Ревностан у монашким подвизима, он се брзо прочу. Године 1666. он би постављен за игумана оближњег, Јахромског Козминог манастира, а године 1675. за игумана Унженског манастира, у области Галича. Као игуман, преподобни Митрофан стече свеопште уважење, и постаде познат и самом патријарху. А кад се основа нова епархија у Воронежу, игуман Унженски Митрофан би изабран за њеног првог епископа, и рукоположен 2. априла 1682. године.
Као епископ, блажени Митрофан разви велику еванђелску делатност у својој епархији. Много се трудио да код свештенства подигне духовност и појача пастирску ревност, а код мирјана - да им омили живот по Светом Еванђељу. Као старешина, свети Митрофан беше врло приступачан, и његов епископски дом беше уточиште невољнима и тужнима, гостопримница путницима, лечилиште болнима. Врло често светитељ обилажаше град, посећиваше болеснике по кућама, збрињаваше сиротињу, и тешаше их вером и надом на милост и помоћ Божју.
Њега је много поштовао и ценио цар Петар Велики, који је често долазио у Воронеж, и увек посећивао светог Митрофана. И увек одлазио од њега са новим духовним богатством. Но једном дође до сукоба између силног цара и смиреног епископа. Боравећи једном у Воронежу, цар Петар позва код себе светог Митрофана. Када свети епископ уђе у двориште царевог дворца, он угледа статуе грчких богова и богиња, поређаних као украс по царевом наређењу, Светитељ се одмах окрену и врати у епископију. О томе би обавештен цар, и он, не знајући због чега се светитељ вратио натраг, поново посла по њега позивајући га к себи. Но светитељ одговори: Док господар не нареди да се уклоне идоли који саблажњавају сав народ, ја не могу ући у његов дворац.
Ово силно разгњеви цара, и он посла епископу овакву поруку: "Ако не дође, онда ће непослушношћу подвргнути себе смртној казни". - На ту претњу светитељ посла цару овакав одговор: "Господар има власт над мојим животом; али .не доликује хришћанскоме владару да иставља незнабожачке идоле и тиме саблажњава проста срца". - Пошто цар дубље размисли о овој ствари, он нареди те статуе бише уклоњене.
Водећи живот пун светих подвига и тешких трудова свети угодник Божји Митрофан се, у својих осамдесет година, тешко разболе 2. августа 1703. године. Након осам дана, 10. августа, он прими велику схиму, добивши име Макарије. A 23. новембра те исте године он се мирно престави у Господу. И би свечано, у присуству цара Петра, сахрањен у Воронежској цркви. Многа чудеса збиваху се на светитељевом гробу. Његове пак свете мошти бише свечано откривене као нетљене и чудотворне 6. августа 1832. године. Спочетка свете мошти светитељеве држаху се у цркви светих Архангела, a 25. јуна 1833. године бише пренете у Благовештенску цркву, где и почивају откривене у кивоту с десне стране крај самог иконостаса.
