Свети Јован Златоуст

ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА,

патријарха Цариградског

СВЕТИЛО света, учитељ васељене, земаљски анђео, небески човек, ненадмашни благовесник Вечног Еванђеља Спасовог, проповедник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богонадахнути песник, богомудри философ, стуб и тврђава Цркве - свети Јован Златоуст родио се у главном граду Сирије Антиохији око 347. године, од угледних и богатих родитеља: оца Секунда војводе и матере Антусе. Но Јовану умре отац врло рано. И сва брига око детета Јована пређе на његову побожну и просвећену мајку Антусу, којој беше око двадесет година када јој умре муж. Посветивши се сва своме детету, она се не хте по други пут удавати. И васпитаваше она свога сина у хришћанском духу, учећи га да живи у светим еванђелским врлинама.

Утврдивши свога сина у хришћанској вери, Антуса га даде у школу да изучи световне науке код ондашњег чувеног софиста Ливанија и философа Андрагатија. Учећи грчку философију Јован се згади на грчко незнабоштво, и свим бићем својим усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину, која човеку открива вечни смисао његовог постојања и даје му божански неизмерно све што му треба за вечни живот у обадва света. И по ондашњем обичају Јован би крштен у зрелијим годинама од патријарха Антиохијског Мелетија. Даровит и ревносан Јован показа изванредан успех у наукама, тако да је његов учитељ Ливаније, у то доба најчувенији ритор, упитан на самртном часу кога сматра најдостојнијим за свога наследника, рекао: "Јована, да нам га хришћани нису отели".

После тога Јован отпутова у Атину ради усавршавања у наукама. Учећи се тамо, он убрзо превазиђе своје вршњаке и многе философе, пошто изучи све грчке књиге и науке, и постаде мудар философ и красноречиви говорник. Ho у Атини он имађаше веома завидљивог противника у личности философа Антимија. Завидећи доброј слави Јовановој, Антимије мрзијаше Јована, рађаше против њега и оговараше га. Међутим Јован га пред свима надговори богонадахнутим речима и убеди премудрим разлозима, и тако Антимија приведе вери Христовој, и многе са њим. А то се догоди на следећи начин. Када Антимије у спору са Јованом поче говорити хулне речи на Господа нашег Исуса Христа, тада изненада нападе на њега нечисти дух и стаде га мучити. Антимије паде на земљу грчећи се и превијајући се и пену бацајући. Видећи то, присутни се страховито уплашише, и многи од страха побегоше. Остали пак стадоше молити Јована да се смилује на бесомучника и да га исцели. Јован одговори: Ако се он не покаје и не поверује у Христа Бога неће се исцелити. - А Антимије тог часа повика говорећи: Исповедам да ни на небу ни на земљи нема другога Бога осим Онога кога премудри Јован исповеда. - Када Антимије то рече, нечисти дух изиђе из њега, и Антимије устаде здрав. Видећи такво чудо, сав присутан народ викаше: Велики је Бог хришћански! Он једини чини чудеса! - Тада Јован, запретивши Антимију да не хули на Сина Божија и научивши га истинитој вери, посла га к епископу града Атине; и крсти се Антимије са свим домом својим. Заједно са Антимијем повероваше такође у Христа и крстише се многи угледни грађани. Епископ пак, дознавши да ово обраћење незнабожаца ка Христу би преко Јована, донесе одлуку да Јована рукоположи за свештеника, и да га задржи у Атини, да би после његове смрти, пошто већ беше веома стар, Јован заузео архијерејски престо. Међутим блажени Јован, осетивши то, отпутова тајно из Агине у своју постојбину Антиохију.

Презирући ништавну славу овог сујетног света и све почасти светске, христочежњиви Јован реши да прими смирени монашки живот и да у ангелском чину служи Богу. На то га подстицаше и присни пријатељ његов Василије, такође рођен у Антиохији. Они из детињства беху другови: заједно су се учили код истих учитеља, и имали велику љубав један за другога, пошто беху сродних душа и истих схватања. Тај Василије, најпре сам примивши монашки чин, саветоваше и вршњаку свом Јовану да изабере монашки живот. Послушавши добар савет његов, Јован хтеде да се одмах повуче у манастир и замонаши, али би задржан од мајке. Јер она, дознавши за Јованову намеру, стаде му са сузама говорити: Чедо! радост моја са оцем твојим не беше дуга, јер са смрћу његовом, по промислу Божјем, ти постаде сироче a ja удовица. Но никаква мука не узможе ме приморати на други брак, те да другог мужа уведем у дом оца твога. Са Божјом помоћу ја сам стрпљиво подносила олују мука и огањ удовиштва, налазећи велику олакшицу и утеху у честом погледању на твоје лице, које ме подсећа на лице оца твога. При томе ја не истраћих имање оца твога, него га сачувах цело за потребе твога живота. Стога те молим, чедо, немој ме бацати у друго удовиштво, и немој одласком својим поново обнављати у мени тугу за оцем твојим, него почекај до моје смрти, којој се ускоро надам. А када ме сахраниш крај костију оца твога, тада уради како желиш. Сада пак остани поред мене, и остани још мало са мном док сам у животу.

Под утицајем оваквих молби материних Јован остаде са мајком код куће. Али оставши код куће, он своје светле хаљине замени убогима и стаде водити пустињачки живот, проводећи време у молитви и изучавању Светог Писма. У то време он се зближи са светим по животу архиепископом Антиохијским Мелетијем, који произведе Јована за чтеца. У тој дужности Јован проведе три године; и при томе свестрано изучаваше Свето Писмо под руководством учитеља: Картерија и Диоскора, епископа Тарсијског.

Утом сконча Јованова мати Антуса. Сахранивши матер, Јован одмах раздаде све имање невољнима, дарова слободу робовима и робињама, па оде у манастир, и замонаши се. И служаше Господу дан и ноћ у многим трудовима и подвизима, под руководством старца. У манастиру монах Јован написа књигу "О свештенству", "О скрушености срца", и "Посланицу паломе Теодору".

Христољубиви Јован имађаше од Бога дар поучавања и благодат Светога Духа која је делала у апостолима. To би откривено монаху Исихију, који се подвизавао у том истом манастиру. Стар по годинама и савршен у врлинама, Исихије имађаше дар прозорљивости. Једне ноћи када он не спаваше и мољаше се, он би узнесен умом и виде овакво виђење. Два дивотна мужа, обучена у беле хаљине и светли као сунце, сишавши с неба, уђоше к блаженоме Јовану када он стајаше на молитви. Један од њих држаше исписани свитак, а други кључеве. Угледавши их, Јован се уплаши, и хитно им се поклони до земље. A они ухватише Јована за руку и подигоше га говорећи му: Имај поуздања и не бој се! - Јован их упита: Ко сте ви, господо моја? - Они му одговорише: He бој се, муже добрих жеља, нови Данило; у теби, ради чистоте срца твога, благоволи живети Дух Свети. Ми смо послани к теби од Великог Учитеља и Спаса нашега Исуса Христа. - Ово рекоше, и одмах први пружи руку своју и даде Јовану свитак говорећи: Прими овај свитак из моје руке. Ја сам Јован који на Тајној Вечери леже на прси Господа, и одатле поцрпе Божанска откривења. А Господ дарује и теби знање свих дубина премудрости, да би ти хранио људе непропадљивом храном учења Христова и својим устима запушио уста јеретика и Јевреја, који говоре хуле на Бога. - Тада други, пруживши руку своју, подаде Јовану кључеве говорећи: Прими ове кључеве, јер сам ја Петар, коме су поверени кључеви Царства. Господ и теби предаје кључеве светих цркава, да кога ти свежеш буде свезан, а кога развежеш буде развезан. - Тада блажени Јован поново преклони колена своја и поклони се јавившим се апостолима говорећи: Ко сам ја, грешни и гори од свих људи, да се усудим примити и носити тако велику и страшну службу? - Но свети апостоли га поново узеше за десну руку и подигоше говорећи: Устани на ноге своје, буди јунак, јачај себе, и твори што ти се наређује, не скривај дар дани ти од Господа нашег Исуса Христа на освећење и утврђење људи Његових, ради којих Он проли крв Своју да их спасе од прелести. Јављај реч Божију без двоумљења; сети се Господа који је рекао: He бој се, мало стадо! јер би воља Оца вашега да вам да царство (Лк. 12, 32). Тако се и ти не бој, јер Христос Бог наш благоволи да преко тебе освети многе душе и приведе их познању Бога. А наићи ће на тебе многе невоље и муке правде ради, но ти их претрпи као тврди дијамант, јер ћеш на тај начин наследити Царство Божије. - Рекавши то, апостоли осенише Јована крсним знаком, и давши му целив у Господу отидоше.

Преподобни Исихије исприча ово виђење неким искусним у подвизима браћи монасима, и они се дивљаху и слављаху Бога који има тајне слуге Своје. При томе им Исихије запрети да не причају другима о томе, да не би Јован, сазнавши за то, отишао од њих, и они били лишени присуства тако великог угодника Божијег.

Блажени пак Јован, ревносно радећи на своме спасењу, труђаше се делом и речју. Подвизавајући се добро сам, он и друге подстицаше на подвиг и лењиве побуђиваше да хитају к небу умртвљујући тело своје и потчињавајући га духу. Богоугодно трудећи се у манастиру, блажени сатвори многа чудеса у то време.

Један житељ Антиохије, богат и високог порекла, боловаше од силне главобоље, тако да му од тога испаде десно око и висијаше на образу. Много имања потроши он на вичне лекаре, али му они ништа не помогоше. Чувши за светог Јована, он оде к њему у манастир, приступи му, паде пред њега, загрли му ноге, и целивајући их мољаше светитеља за исцељење. Свети Јован му рече: Такве болести сналазе људе због њихових грехова и маловерја. Зато, ако свом душом верујеш да је Христос у стању да те исцели, и ако одступиш од грехова својих, онда ћеш видети славу Божију. - Болесник одговори: Верујем, оче, и учинићу све што ми наредиш. - Рекавши то болесник се ухвати за хаљину блаженога Јована и метну је на своју главу и на болесно око. И одмах престаде болест, и око се врати на своје место, и човек постаде здрав као да никад боловао није. И отиде кући својој славећи Бога.

Тако и други човек, по имену Архелај, старешина града Антиохије, који имађаше губу на челу свом, дође к светом Јовану молећи га за исцељење. Пошто га поучи колико треба, препободни Јован му нареди да омије чело своје водом коју братија пију у манастиру. Болесник то учини, и тог часа очисти се од губе, па оставивши свет постаде монах.

Неки Евклије, од детињства слеп на десно око, дође у манастир где живљаше блажени Јован и замонаши се. Преподобни Јован му рече: Бог нека те исцели, брате, и нека просвети твоје душевне и телесне очи. - Тек што светитељ изговори те речи, десно око Евклијево изненада прогледа и он гледаше на њега јасно. Видећи то чудо, братија се дивљаху и говораху: Јован је заиста слуга Божији, и Дух Свети живи у њему.

Једна жена, по имену Христина, беше крвоточива и мољаше свога мужа да је одведе к светом Јовану. Муж је посади на магарца, крену у манастир, па дошавши до манастира остави жену пред манастирском капијом, а сам уђе к светитељу и стаде га молити да му исцели жену од болести. Свети Јован рече томе човеку: Кажи својој жени да промени своју рђаву нарав и престане бити сурова према својим робовима и робињама, опомињући се да је и сама створена од истога блата од којега и они. И нека се она побрине о својој души, делећи милостињу сиротињи и не остављајући потребне молитве. Исто тако уздржавајте и чувајте себе чисте у празничне и посне дане, па ће Бог подарити жени твојој исцељење. - Муж изиђе и каза жени све што чу од светитеља. Жена од свег срца даде обећање да ће до последњег даха свог држати све што јој је наређено. Муж се врати к светитељу и каза му за обећање женино. Светитељ му онда рече: Иди с миром! Господ је већ исцели. - Повративши се к жени, муж је нађе исцељену. И они се с радошћу вратише кући својој, славећи Бога.

Догоди се у то време да се у крајевима недалеко од манастира, у коме се подвизаваше блажени Јован, појави веома опак лав који јурећи по путевима сатираше људе и стоку. Много пута се житељи околних насеља скупљаху и са оружјем и стрелама вребаху звера да га убију. Али им то не пође за руком. Јер излазећи из шуме, звер је бесно и силовито нападао на њих, те једне убијао намртво, друге изуједао да су једва могли побећи, треће односио живе у своје легало и тамо их прождирао. О томе оближњи сељаци известише светог Јована и молише га да им помогне молитвама својим. Он им даде древни Крст и нареди им да га пободу на месту одакле се појављује звер. Они поступише по светитељевом наређењу, па се разиђоше. Пошто прођоше неколико дана а звер се не појављиваше, сељаци се скупише и одоше до Крста, и тамо угледаше лава где мртав лежи. Избављени од такве беде силом Крста и молитвама светога Јована, они се обрадоваше и прославише угодника Божјег.

Христочежњиви Јован проведе у том манастиру четири године. Затим, желећи већу усамљеност и потпуно молитвено тиховање, он тајно напусти манастир и оде. у пустињу. Тамо нађе пештеру, настани се у њој, и проведе две године живећи сам о Богу. Но након тог времена он се разболе од неисказаних подвига, а нарочито од опаког назеба, тако да себе више сам не могаше гледати. To га примора да остави пустињу и врати се у Антиохију. А то би no Божјем провиђењу и промишљању о Цркви, да такав светилник не буде сакривен у пустињи и пештери као под лонцем, него да светли свима. Господ и допусти да Јован западне у болест, изводећи га том болешћу из борављења са зверима на заједничко живљење са људима, да би био од користи не само себи него и другима.

Када блажени Јован дође у Антиохију, свјатјејши патријарх Мелетије прими га с радошћу и смести га код себе. Ускоро затим патријарх га рукоположи у чин ђакона. У овој служби он проведе пет година, украшавајући Цркву Божију својим врлинским животом и душекорисним списима. Као ђакон он написа следеће списе: "Утеха подвижнику Стагирију", у три књиге: "О скрушености", у две књиге; "О девству"; "Младој удовици". "О непонављању брака"; "Против Јулијана".

У то време свети Мелетије отпутова у Цариград ради постављења за патријарха светог Григорија Богослова. Тамо он убрзо сконча у Господу. Чувши за смрт свога патријарха, богочежњиви Јован остави Антиохију и оде у манастир, у коме првобитно борављаше. Монаси се веома обрадоваше његовом повратку, и приредише духовно славље, примајући од њега уобичајене поуке. Угађајући Богу у молитвеном тиховању, блажени Јован проведе тамо три године.

По престављењу светог Мелетија, на престо Антиохијске цркве ступи Флавијан. Када он једне ноћи стајаше на молитви, њему се јави ангел Господњи и рече му: "Сутра отиди у манастир у коме пребива угодник Божји Јован, доведи га отуда у град и постави за презвитера, јер је он изабрани сасуд Божји, и Бог хоће да преко њега приведе многе људе к Себи". - У то исто време анђео се јави и светоме Јовану када он по своме обичају вршаше у келији ноћне молитве, и нареди му да иде с Флавијаном у град и прими од њега посвећење.

Када се раздани, патријарх дође у манастир; њему у сусрет изиђоше сви монаси заједно са блаженим Јованом, и поклонивши му се узеше благослов од њега, па га са дужном почашћу уведоше у цркву. Одслуживши свету литургију и причестивши све Божанским Тајнама, патријарх даде мир братији, па узе са собом Јована и оде у град. Монаси пак неутешно ридаху због растанка са светим угодником Божјим Јованом.

Сутрадан би извршено посвећење Јована за презвитера; када патријарх положи руку своју на главу његову, изненада се појави бео светао голуб који летијаше над главом светога Јована. Патријарх Флавијан и сви што се налажаху у храму видеше то, и запрепашћени дуго се дивљаху. Глас о овоме чуду пронесе се по свој Антиохији, околним градовима и целој Сирији. И сви који чуше говораху: Шта ће бити Јован? Јер ето у самом почетку јави се над њим слава Господња.

Као презвитер Јован се стаде још усрдније и брижније старати о спасењу душа људских. Једном или двапут у недељу, а понекад и сваки дан, он је поучавао народ у цркви, са амвона произносећи проповеди. Догађало се да је после поучења у једној цркви одлазио у саборну цркву где је служио патријарх; и патријарх му је, изражавајући жељу свих, налагао да и ту изговори поуку народу. За време свога презвитерства свети Јоваи је одржао мноштво проповеди. И то већином у саборној цркви, патријарашкој. При томе он је у облику беседа дао ненадмашна тумачења Светога Писма, првенствено Новога, па онда и Старога Завета. Црква у којој је служио и проповедао презвитер Јован свагда је бивала препуна народа. Сви су га слушали са дивљењем, узбуђењем и усхићењем. Свака реч његова била је пуна небеске силе, васкрситељског даха и апостолског замаха. Није било муке која може снаћи човека у овом свету, а да му богонадахнути учитељ не покаже спасоносни излаз из ње; није било греха који може снаћи човека, а да чудесни благовесник не пружи човеку еванђелску силу да савлада тај грех; није било пакла у који човека може ринути страст, а да богомудри проповедник чудотворном силом благодатне речитости своје не извуче из њега човека. Силом богодане речитости своје он је људе отимао од ђавола и приводио Богу, изводио из пакла и уводио у рај, спасавао од греха и смрти и предавао врлини и бесмртности. Због тога се у храму често чуо плач и вапај, а одјекивала и бурна одобравања и радосна пљескања. Антиохијане је нарочито удивљавало то што њихов даровити проповедник није читао своје проповеди него их је говорио усмено, вадио их из свог препуног срца, и просто водио живе усмене разговоре са својим слушаоцима. Нигда се то раније у Антиохији није ни видело ни чуло. И очарани Антиохијани нису се могли ни нагледати ни наслушати свога слаткопојног славуја еванђелске животворне речитости. Зато су многи брзописци записивали у цркви проповеди богоречитог Јована, па их преписивали, и преписе давали а и продавали многобројним желатељима. О његовим проповедима говорило се свуда; оне су читане и на гозбама и на трговима; многи су их и напамет учили. Када би се чуло да ће ботосилни беседник говорити у цркви, сав град је захватало узбуђење: трговци су остављали своје радње, занатлије своје послове, адвокати суднице, чиновници канцеларије, и сви хитали цркви да чују омиљеног учитеља свог, који и као небески громовник кара и као Еванђелски родитељ милује: кара и осуђује грех, милује и исправља грешнике. Чути богомудрог Јована, сматрало се за изузетну срећу; не чути га - за изузетну штету. Одушевљени, слушаоци су га свесрдно величали и од све душе хвалили; једни су га називали: "Божја и Христова уста", други - "слаткоречиви", трећи - "медоточиви".

Дешавало се да дубокомисаони благовесник Јован, нарочито у почетку свога презвитерства, говорећи у проповедима својим о најтајанственијим истинама хришћанске вере, зарони у такве богословске дубине, да га простији слушаоци нису могли пратити ни много шта разумети. У једној таквој прилици нека проста жена, не могући схватити смисао милозвучних речи проповедникових, подиже глас свој усред народа и повика к њему: "Учитељу духовни, или боље да речем: Јоване Златоусти, студенац твога светога учења је веома дубок, а ужа нашег ума кратка, и не могу да досегну дубину његову!" - Народ прихвати овај женин назив и рече: "Кроза уста ове жене сам Бог тако назва Јована; зато нека се он од сада назива Златоуст". - И стварно, од тога времена до данас сва Црква назива светог Јована Златоустом.

Овај догађај не остаде без утицаја на самог светог Јована. Размисливши о томе, он дође до убеђења да није од користи за народ говорити му "виспреним речима". И од тада он се стараше да своје беседе не украшава префињеном красноречивошћу већ простим и морално-поучним речима, да би и најпростији слушалац разумео и користи имао.

Но свети Златоуст бејаше муж силан не само у речи него и у делу: јер чињаше чудеса, исцељујући болне силом Христовом. - Тако, жена нека по имену Евклија имађаше сина јединца који, тешко болестан од врућице, беше на самрти. Она замоли светог Златоуста да јој исцели сина. Светитељ узе воду, осени је трипут крсним знаком у име Свете Тројице, и покропи њоме болесника. И ватра тог часа остави болесника, и он уставши здрав поклони се светитељу. - Бејаше у Антиохији епарх, заслепљен маркионтиском јереси, који чињаше многа зла православнима. Његова жена паде у опаки недуг, и никакво је лекарство не могаде излечити. С дана на дан болест се опасно погоршаваше; епарх призва у свој дом јеретике и моли их да помогну његовој жени молећи се за њено здравље. И они се са великим усрђем мољаху за њу непрестано, по три и више дана, али јој ништа не помогоше. Потом рече жена своме мужу: Чујем за неког презвитера Јована, који живи код епископа Флавијана, да је ученик Христов, и што год заиште од Бога, Бог му даје. Молим те, води ме к њему да се он помоли за моје исцељење, јер чини многа знамења. Од маркионита пак немам никакве помоћи; то и показује да је њихова вера рђава; јер када би им вера била истинита, Бог би услишио њихово мољење. Муж послуша своју жену, одведе је к православној цркви, али се не усуди да је унесе унутра, пошто беше јеретик, него је положи пред црквеним вратима. Онда извести епископа Флавијана и презвитера Јована да је донео своју тешко болесну жену, да се они помоле Господу Исусу Христу за њено здравље. А епископ, изишавши к њима с Јованом, рече: Ако се одречете своје јереси и присаједините светој саборној апостолској Цркви, онда ћете добити од Христа Господа исцељење. - Они од свег срца обећаше да ће то учинити. Тада нареди Јован да донесу воду, и моли епископа Флавијана да ту воду осени крсним знаком. Када то би урађено, Јован нареди да болесницу полију том водом, и она одмах устаде здрава као да никада није боловала, и узнесе благодарност Богу. Видевши то чудо на својој жени, епарх се заједно с њом одрече маркионитске јереси и присаједини светој Цркви.

И би велика радост због епархова обраћења. А јеретици се силно пометоше, и гневљаху се на Јована, и сејаху на све стране хуле и клевете против њега називајући га мађионичарем и чаробњаком. Но Бог им убрзо запуши лажљива уста, навевши на њих љуту казну. Јер у Антиохији се догоди велики земљотрес, и сруши се јеретички храм у коме се јеретици скупљаху. Том приликом погибе у рушевинама храма огромно мноштво јеретика. Од православних пак за време тог земљотреса нико не би повређен. Видећи то, не само преостали јеретици него и незнабошци познаше у томе силу Христову; и рушећи своја идолишта, они се поукама светога Златоуста обраћаху к истинитоме Богу.

Године 387. пред Велики пост због новог великог војничког пореза, разрезаног царем Теодосијем I, букну у Антиохији народна побуна. У разјарености својој светина изврже руглу и полупа статуе цара и цареве породице. А кад побуњеници дођоше к себи и видеше шта су урадили, њих обузе страх и ужас од последица које их могу снаћи због увреде нанесене цару. Епарх града одмах предузе строге мере против побуњеника: тамнице се напунише, судови се нагло запослише. А ојађени духовник свети Златоуст, узбуђен и тужан, обиђе сужње по тамницама и кривце по судницама. И од великог бола, као некада пријатељи Јова, он седам дана ћуташе, преживљавајући својим самилосним родитељским срцем муке своје пастве. А онда ридајно проговорише златна уста из богомудрог срца: "Шта да кажем или о чему да говорим? Сада је време суза а не речи, ридања а не говора, молитве а не проповеди. Учињено дело је тако страхотно, рана је тако неизлечива, несрећа је тако тешка, да је изнад сваког лекарства и захтева небеску помоћ. Ћутао сам седам дана, као пријатељи Јова; дајте ми сада да отворим уста и оплачем ову општу несрећу. Ко нам је пожелео зла, мили моји? Ко нам је позавидео? Откуда таква промена? Ништа не беше славније од нашега града; а сада ништа жалосније од њега. Народ тако тих и кротак, одједном је побеснео и починио такве лудости, да је стидно и говорити о њима. Плачем и ридам сада, не од страхотности могуће казне, него због крајњег безумља учињеног дела..." - У цркви се проломи јаук и плач, нарочито жена и деце; заглушујући потресне речи светог Златоуста. Тада уцвељени духовни отац стаде тешити паству своју, отирати јој горке сузе, храбрећи је надом на милосрђе Божје и подстичући је да се у свему и свагда ослања на Бога. "Хришћанин се мора одликовати од неверних, и, соколећи себе надом на будућност, стајати изнад нападаја људских зала. Зато, мили моји, престаните очајавати. Ми се сами толико не старамо о своме спасењу, колико се о нама стара Бог који нас је створио".

Утешен, народ се са олакшањем у срцу разиђе кућама. A престарели патријарх Флавијан, да би отклонио од своје пастве и свога града Антиохије могућни гнев царев, одлучи да лично отпутује к цару у Цариград и посредује за помиловање. Светог пак Златоуста он остави у граду да теши и лечи напаћене душе. Утом настаде Велики пост, за Антиохијане ваистину време покајања, туге и суза. И свети Златоуст се сваки дан обраћаше народу са црквеног амвона својом силном речју утехе и поуке. Херувимски неболетан, он је душе људске, мучене у земаљском паклу с радошћу узносио у небеске висине и рајске милине. Час је подржавао у народу веру и њену неустрашиву храброст; час бодрио на покајање и његову преображајну силу; час запаљивао еванђелску љубав и распаљивао је у неугасив пожар; час изобличавао пороке суграђана, њихов тврдичлук, расипништво, лицемерство, неосетљивост, несаосетљивост, сујеверје; час позивао на самопрегорно бичевање себе, гажење себе, распињање себе, васкрсавање себе, преображавање себе. Никада Велики пост није држан са таквом строгошћу, са таквим покајничким расположењем, са таквим потребним умилењем, и то од стране свих житеља Антиохије. Народ је у масама хрлио цркви и жудно слушао речи свога светог благовесника, христочежњивог Златоуста, и купао срце своје у светлости благодатне љубави његове. А за то време брижни архипастир, свети Флавијан је превалио огроман пут од Антиохије до Цариграда, потресно и самилосно изложио пред царем грех своје пастве, и молио за милост, за помиловање. И измолио. Добри и мудри цар је опростио грех, помиловао грешнике. Ту дивну благодат донео је свети Флавијан пред сами Ускрс. И на први дан Ускрса свети златоусти Јован објави народу ту радостну вест, рекавши на крају: "Радујте се духовном радошћу! благодарите Бога не само што је прекратио наше муке него и што нам их је био послао". - Јер их је послао да нас пробуди на покајање и побуди на обновљење духовног живота.

После смрти Цариградског патријарха Нектарија, који беше наследник светог Григорија Богослова, дуго нису могли наћи човека, достојна патријаршиског престола. Тада упозорише цара Аркадија на светог Јована Златоуста, јер се слава његова беше пронела свуда. Цар одмах посла грамату патријарху Флавијану са наређењем да Јована пусти у Цариград. Народ пак Антиохијски, сазнавши за то и горећи љубављу к Јовану, сабра се сав код цркве. He желећи да буде лишен таквог учитеља, сав се народ успротиви царевим изасланицима, нити хтеде послушати Свога патријарха, и не даде да Јована одведу. А и сам угодник Божји, смирени Јован, сматрајући себе недостојним таквога чина, није желео ићи у Цариград. Дознавши за то цар се зачуди, и још више пожеле да Јована види, и да га има на патријаршиском престолу. Због тога цар нареди царском намеснику Истока Астерију, да кришом од народа изведе Јована из Антиохије, што и би учињено. А кад се Јован приближаваше Цариграду, њему у сусрет изиђе сав град, са мноштвом велможа послатих од цара. Цар са свештеним сабором јерараха и народом свечано дочека светог Јована; и сви се радоваху таквом светилнику Цркве. Једино се томе не радоваше Александријски патријарх Теофил са својим једномишљеницима. Он завиђаше слави Јована, и ненавиђаше га, јер је помишљао да на патријаршиски престо доведе свог презвитера Исидора. Но то није сметало да се сабор сазове, и на њему свети Јован би изабран за паггријарха.

Блажени би узведен на патријаршиски престо 26. фебруара 398. године. Дође цар и с њим кнезови и велможе, желећи узети благослов од новопостављеног патријарха Јована Светог. A он, сатворивши молитву за цара и народ, благослови их све, па отвори своја богоглагољива уста и изговори душекорисно поучење, у коме саветоваше цара: да се неодступно држи Православља, да се клони јеретика, да често иде у цркву, и да буде правичан и милостив. Притом говораше: Нека зна твоја побожност, да се нећу бојати, када буде потребно, говорити поучења и изобличења корисна по душу твоју, као што се и пророк Натан не побоја изобличавати грехе цара Давида. - Саветоваше златоусти патријарх и све духовне и мирске властоносце, као и све њима потчињене, да сваки савесно обавља своју дужност. И ова дугачка поучна реч његова беше свима велика духовна наслада. И док он тако говораше божанске речи, једног бесомучног човека који беше међу народом нечисти дух изненада стресе и баци на земљу, и он језивим гласом зајаука, те све што беху у цркви спопаде ужас. Блажени Јован нареди да бесомучника приведу њему, сатвори над њим крсни знак и, истеравши нечистог Духа, учини човека здравим. Видевши то, цар и сав народ обрадоваше се и прославише Бога, који им подари тако велико светило, лекара душе и тела.

Примивши црквену управу, свјатјејши патријарх Јован стаде ревносно пасти словесно стадо Христово, искорењујући код људи свих звања, нарочито свештеничког, рђаве обичаје, нечистоту, завист, неправду, и истребљујући свако небогоугодно дело. При томе он засађиваше чистоту, љубав, правду, милосрђе, укорењиваше сваку врлину, и својим златним језиком упућиваше све на покајање. Људска зла дубоко потресаху самилосног и човекољубивог благовесника, а искрено покајање грешника чињаше те он са сузама радосницама све прашташе.

He само у Цариграду него и у околним градовима и покрајинама свети угодник Божји се веома много стараше о спасењу душа људских. Из средине својих клирика он шиљаше искусне, богобојажљиве и свештене мужеве да прогговећу речи Божје утврђују Православље, истребљују безбожје и јереси, и изводе заблуделе на пут спасења. Он у Финикији, која у то време још беше један од главних бедема незнаооштва, до темеља поруши древне храмове идолопоклоничке. Келтски народ, заражен аријанским зловерјем, он мудро излечи и обрати к Православљу, јер изабраним презвитерима и ђаконима наложи да изуче келтски језик, па их посла међу Келте да им на њиховом народном језику проповедају православну веру. На такав начин он просвети и Ските. Он одагна марионитску јерес из источних покрајина, и учењем својим озари сав свет.

Свети Златоуст се нарочито стараше о сиротињи и болесницима, хранећи гладне, одевајући наге, збрињавајући сирочад и удовице. Он подиже многе болнице и странопримнице, за неГовање болесника и збрињавање бескућника и намерника, који немаху где главе склонити; све их издржаваше и снабдеваше сваком потребом; даде им лекаре и послугу; а за надзорнике одреди два богобојажљива свештеника. Само у две своје болнице у Цариграду свети Златоуст издржаваше редовно седам хиљада седам стотина сиромаха. У то исто време христољубиви светитељ се веома ревносно стараше о црквеном управљању, добре љубећи и утврђујући, а рђаве саветујући и изобличавајући.

У време патријарховања светога Јована Златоуста у Цариграду бејаше још много аријанаца, који несметано исповедаху своју јеретичку веру и вршаху своја богослужења. Блажени патријарх размишљаше на који би начин очистио град од те јереси. И једном, улучивши згодну прилику, рече цару: Благочестиви царе, ако би неко међу драго камење што је на твојој круни метнуо камен прост, таман и нечист, не би ли тиме осрамотио целу круну? - Цар одговори: Несумњиво да би. - Светитељ продужи: Тако је осрамоћен и овај град, који иако православан, још има у себи неверне аријанце. И као што би се ти, царе, разгњевио за срамоћење твоје круне, тако се и свемогући Бог гњеви за овај град, оскврњен аријанском јереси. Зато ти треба или да јеретике присајединиш православној вери, или да их протераш из града.

После ових светитељевих речи, цар нареди да му одмах доведу све аријанске вође и заповеди им да пред патријархом исповеде своју веру. А они говорише речи, пуне зловерја и хуле на Господа нашег Исуса Христа. Тада цар издаде наређење да их протерају из града.

Након неког времена аријанци, имајући на царском двору међу великашима помоћнике и заштитнике, почеше поново долазити у град недељом, идући са литијом ка своме саборном храму и певајући своје јеретичке песме, којима хуљаху Пресвету Тројицу. За то дознаде свјатјејши патријарх, па бојећи се да неко од простог народа не стане учествовати у тим аријанским литијама, нареди своме клиру да праве литије по граду, носећи часне крстове, свете иконе и упаљене свеће, и певајући у славу Пресвете Тројице богохвалне песме, састављене против аријанских богохулних песама. У тим православним литијама учествовала је и царица Евдоксија. Понекад се те литије сусретаху на путу, и биваху велике свађе међу правовернима и аријанцима. Свечане литије православних одвлачаху народ од аријанских јавних богослужења, која они приређиваху на трговима. Разгневљени тиме, аријанци једном приликом нападоше такву православну литију и изазваше тучу. У тој тучи погабе неколико људи и на једној и на другој страни, а царском евнуху Врисону, који бејаше у православној литији, разбише главу камењем. Када за то дознаде цар, разгњеви се веома на аријанце и забрани им вршити литије и у град улазити. На тај начин јеретичко богохулство би коначно прогнано из престоног града.

У Цариграду живљаше неки војвода Гајина, варварин пореклом, храбар у ратовима, и веома поштован од цара, али прелашћен аријанском јереси, он усрдно моли цара да аријанцима да неку цркву у граду. Цар не знајући шта да му одговори, јер није желео да га одбијањем огорчи, пошто се бојао да Гајина, човек зле нарави и свиреп, не изазове неку буну у грчкој царевини, извести о Гајиновој молби светог патријарха Јована Златоуста. Светитељ рече цару: Позови ме у време када Гајина буде тражио од тебе цркву, па ћу му ја одговорити за тебе.

Идућег дана, када патријарх би позван у царске палате и сеђаше с царем, Гајина стаде молити од цара цркву у Цариграду за аријанце. И то искаше као природно уздарје за муке које је он поднео у ратовима и за показану храброст. А велики Јован на то примети Гајини: Ако цар хоће да је богобојажљив, онда он нема права да располаже црквама Божјим, у којима постоје духовне власти постављене од Бога. А ти, Гајина, ако хоћеш да се молиш у цркви, уђи у коју год хоћеш, и моли се; јер знај, све су цркве у граду отворене теби. - Гајина рече на то: Али ја сам другог вероисповедања, па због тога желим са мојим једноверницима да имамо засебан храм у граду. И молим цара да ми испуни молбу. Јер сам ја много мука поднео, ратујући за грчку царевину, проливајући крв своју, и полажући душу за цара. - Патријарх одговори: За твоје трудове и муке ти си добио награду: велико поштовање од цара, славу, чин н дарове. Треба да помислиш шта си био раније, а шта си сада: раније си био убог и неславан, сада си богат и славан; у каквом си чину био живећи с оне стране Дунава, a y каквом си сада; тада си био један од простих и убогих сељака, одевен у бедну одећу, и једва си имао хлеба и воде као храну, а сада си уважен и прослављен војвода, обучен у скупоцене хаљине, имаш много злата и сребра и безбројна имања; и све си то добио од цара. Ето какву си награду добио за трудове своје! Стога буди благодаран и продужи верно служити грчкоме царству, а божанске награде за световно службовање не ишти.

Постиђен оваквим речима Гајина умуче, и престаде од тада тражити цркву. А цар се удиви премудрости патријарха Јована, који са мало речи узможе запушити уста осионом и необуздано свирепом варварину.

Годину дана после тога Гајина се одметну од цара, сабра велику војску и крену у поход на Цариград. А цар, немајући готову војску, забрину се; и замоли светог Јована Златоуста да отиде код Гајине и да га благим речима укроти. Свети Јован, нако свестан да је разљутио Гајину спречивши му да у граду има аријанско састајалиште, но ипак готов да душу своју положи за овце, отиде код гордог варварина. И Бог поможе слузи Своме, и златоусти патријарх златним речима својим укроти звероликог човека, од вука преобрази га у овцу, и помиривши га са царем врати се.

Потом, у зиму 401. године, свети Златоуст, без обзира на своје слабо здравље, отпутова у Maлy Азију да среди тамошње црквене прилике. Тамо многи златољубиви епископи продаваху благодат Светога Духа, узимајући паре за хиротонију. Такав бејаше митрополит Ефески Антоније. Свети Златоуст свргну овог митрополита и шест епископа које он беше за новац посветио, и на њихово место постави новог митрополита и епископе. Исто тако он поступи и са многим другама који беху криви за симонију; у Лидији свргну седморицу епископа; лиши дужности како оне који су посвећивали за новце, тако и оне који су посвећени; и место њих постави достојне. Три месеца проведе свети Златоуст у Малој Азији сређујући црквене прилике. И кад заведе поредак, он се врати у Цариград.

Живећи усред света у тако високом звању, блажени Јован никада не напусти своје прве монашке подвиге, него све време, слободно од црквених послова, он провођаше или на молитви или у читању божанствених књига, затворивши се у својој усамљеничкој келији. Његов пост беше свагда строг, и уздржање неизмерно: јер он јеђаше само јечмени хлеб и воду; и спаваше врло мало, и то не на постељи већ стојећи. На гошћења и гозбе он никуда не иђаше. Сав ум свој он посвети упознавању и изучавању Светог Писма; притом нарочито љубљаше Посланице светог апостола Павла, чију икону имађаше у својој келији. У то време он објашњаваше народу апостолове Посланице: Колошанима, Филибљанима, Солуњанима и Јеврејима.

Пишући тумачења на ове Посланице, у светог Златоуста се појави недоумица, и он питаше себе: Ко зна да ли је ово угодно Богу? Јесам ли ја схватио силу овог светог Писанија или нисам? - И он се стаде молити Богу да га обавести о томе. Бог убрзо услиши слугу Свога, и даде му следеће обавештење. Једном ноћу, затворивши се у келији, свети Златоуст при запаљеној свећи писаше Тумачења. У то време келејник његов Прокло, на молбу неког човека коме је била потребна помоћ светог Златоуста, хтеде да уђе к светом Златоусту; али претходно он провири кроз кључаоницу да види шта патријарх ради. И виде патријарха где седи и пише, а за његовим леђима стоји неки човек стар и веома величанствен, и нагнут тихо говори на уво патриjapxy. Taj човек no свему беше сличан апостолу Павлу, изображеном на икони, која је пред светим Златоустом висила на зиду његове келије. Видевши то, Прокло се силно зачуди, и не могаше објаснити себи ко је тај човек што разговара с патријархом, и како је ушао, када су сва врата закључана. И Прокло стаде чекати да тај човек изађе. Међутим настаде време да се клепа за јутрење, и тај човек постаде невидљив. Тај исти призор Прокло виде и у току две наредне ноћи. Онда се усуди запитати самог патријарха: Владико, ко је оно што разговара с тобом ноћу? - Свети Златоуст одговори: Код мене није било никога. - Тада му Прокло исприча подробно како кроз кључаоницу виде старог уваженог човека, који му шапташе на уво када он писаше. При томе Прокло описа изглед и лице тога човека који се јављао. Слушајући то, свети Златоуст се чуђаше. Међутим Прокло, погледавши на икону светог апостола Павла, рече: Такав бејаше онај кога видех.

Тада светом патријарху би јасно, да је Прокло видео самог светог апостола Павла. Уверивши се на тај начин да је рад његов пријатан Господу, христочежњиви патријарх паде на земљу и дуго се са сузама мољаше Богу и благодараше My. Од тога времена он са још већим усрћем и ревношћу писаше божанствене књиге, које он остави после себе Цркви, као скупоцену ризницу.

Велики учитељ васцелога света, свети Јован Златоуст без икаквог колебања изобличаваше све неправде и кривде, а цара и царицу саветоваше да никоме не чине неправду него да поступају праведно и правично. Велможама и високим достојанственицима, који отимаху туђа имања и злостављаху сиротињу, он прећаше судом Божјим. Зато многи стадоше негодовати против њега, како клирици тако и световни властоносци. Клирици негодоваху против светог патријарха зато што он захтеваше од њих да живе свето по светом еванђелском закону. Световни властоносци устајаху мржњом против шега, не желећи да се окане својих порока, које је свети патријарх непопггедно шибао. У непокајаним срцима њиховим запали се гњев, који се постепено распаљивао у пожар мржње против светог угодника Божијег. Необуздани ненавидници стадоше на све могуће начине оговарати светитеља, клевећући га како он, тобож, у својим проповедима не поучава него вређа, не саветује него укорава, не васпитава него хули чак и самог цара и царицу и све власти. Још га и немилосрдним назваше, са следећег разлога.

У царском двору бејаше неки евнух Евтропије, старешина царских постељника. Умешан, он се додвори цару, и постаде царев љубимац. Он наговори цара да изда закон којим се укида древни обичај, по коме обичају: човек, осуђен због извесне кривице од грађанских власти на смрт, побегне ли у цркву, као некада Израиљци у град уточишта,спасава се од смртне казне. Укидањем овога обичаја дало се грађанским властима право да осуђенога на смрт, побегне ли у цркву, силом извуку из цркве и предаду на смрт. Укидање овог обичаја веома заболе светог Златоуста, и изобличаваше Евтропија због таког насиља над Црквом. Али након немного времена сам Евтропије паде у јаму коју он ископа за друге, и закла себе оним мачем који наоштри за друге. Због неке важне кривице цар се веома разгњеви на Евтропија, и Евтропије би осуђен на смрт. Тада Евтропије побеже у цркву и сакри се у олтару под престолом. А блажени Јован, строги ревнитељ црквених права и обичаја, одржа проповед у којој осуди неправедни закон Евтропијев, који се ето сада с правом примењује на самог Евтропија, човека који је тај закон измислио и прописао. А непријатељи светог Златоуста, ухватише се ових његових речи, и стадоше га међу народом осуђивати као немилосрдног и нечовекољубивог. На тај начин они постепено навијаху срца многих људи против светитеља Божјег и испуњаваху их гњевом против њега. Но свети патријарх, угађајући не људима већ Богу, продужи мудро и ревносно управљати Црквом Божјом.

Међу онима који беху незадовољни светим угодником Божјим налажаше се и не мало клирика. Уопште, њега веома љубљаху добри, а ненавиђаху рђави. Нарочито неки од клирика који вођаху порочан живот, не љубљаху светитеља, јер он изобличаваше њихова зла дела, и неке од цркве одлучиваше. И они се због тога силно гњевљаху на њега. Но нарочито их раздражи поступак ђакона Серапиона. Овај ђакон, благоверно служећи патријарху и живећи побожно, једном у присуству свих клирика рече светитељу: Владико, не можеш све исправити, ако их све не потераш жезлом.

Ове ђаконове речи разљутише и раздражише многе, и они стадоше рђаво говорити у народу о светом патријарху, грдећи њега који беше достојан сваке похвале. Незадовољство и непријатељство према светом Златоусту нађе места и код високих представника Цркве. У кругу тих епископа бејаше и неки Севиријан, митрополит Гевалски. Спочетка он уживаше љубав светог Златоуста, који, одлазећи у Малу Азију ради сређења тамошњих црквених прилика, повери њему управу над својом паством. Управљајући Цариградском црквом у одсуству угодника Божијег, Севиријан стаде радити против светог Златоуста и сејати незадовољство против њега. Помоћу сплетки он и на двору нађе присталице за то незадовољство према светитељу Божјем, надајући се да на тај начин заузме место светог Златоуста. Уједно с тим он прекорачи своју власт и допусти у управи неке нереде. Вративши се из Мале Азије свети Златоуст сагледа нискост и лукавство Севиријаново и за учињени неред хтеде да га удаљи из престонице. Но за Севиријана се заузе царица Евдоксија, и на њену молбу свети Златоуст му опрости и помири се с њим. Међутим Севиријан остаде исти у души, и продужи тајно радити против светог Златоуста.

Иако је знао за пакоснички и клеветнички рад својих непријатеља, свети Златоуст не обраћаше пажњу на то. Штавише, уколико га они више клеветаху и оговараху, утолико више растијаше и шираше се слава о њему: он се прочу и у далеким земљама, и многи долажаху издалека да виде светитеља и да чују учење његово.

При такој слави светога Златоуста, злоба свих непријатеља његових не би била опасна за њега, да се међу њима није налазила и сама царица Евдоксија. Она беше најопаснији и најупорнији непријатељ светог угодника Божијег. Све речи о среброљубљу и о отимању туђег, које свети Златоуст у проповедима својим упућиваше свима, царица сматраше да су упућене само њој, и да то њу он изобличава и осуђује. Јер она беше веома среброљубива и ненасито златољубива; и многима учини неправду, отимајући им имовину. љута због тога на блаженог угодника Божјег, она стаде смишљати на који би га начин збацила са патријаршијског престола.

У то време бејаше у Цариграду један угледан човек, по имену Теодорих, по звању патриције, који поседоваше велико богатство. Завидећи му и желећи да се докопа његовог имања, царица се пашташе да му нађе неку кривицу, због које би му могла одузети имање, али не нађе, јер Теодорих беше човек добар и праведан. Пошто не могаше напаковати кривицу Теодориху, царица измисли овакву подвалу. Она позва Теодориха код себе, и рече му: Теби је познато како се свакодневно много троши из царских благајни на издржавање царске војске и на прехрањивање безбројних људи. Са тог разлога наша се благајна налази сада у оскудици, па зато дај царској благајни у зајам један део од своје имовине. Тиме ћеш задобити наше благоволење; а у своје време добићеш натраг оно што нам будеш дао сада.

Теодориху би јасно да царица хоће његовом имовином не да напуни царске благајне него да задовољи своје ненасито среброљубиво срце. Зато он оде к блаженом Јовану, исприча му шта царица хоће од њега, и са сузама мољаше светитеља да му помогне и да га заштити од царице. Свети Златоуст одмах написа царици писмо, саветујући је благим и кротким речима да не чини неправде Теодориху. Царица, иако љута на патријарха, ипак овога пута поступи по његовој жељи: јер се постиде премудрих речи његових, и обећа да Теодориху неће учинити никакво зло.

После тога Теодорих, слушајући златне речи светог Златоуста о милостињи и о сабирању себи блага не на земљи, где га рука завидљиваца може отети, него на небу, где нико неће ни завидети ни отимати, донесе одлуку да своје богатство да Цару Небеском. Оставивши себи мали део своје имовине за издржавање своје породице, он сву осталу огромну имовину своју поклони црквеној гостопримници за издржавање странаца, убожјака и болесника. Чувши за то, царица се веома огорчи и noana блаженом Јовану овакву поруку: "По твоме савету, свети патријарше, ја ништа не узех од патриција Теодориха за потребе нашега царства, а ти си приграбио његово имање ради свога обогаћења. He би ли било приличније да смо то узели ми а не ти, пошто се Теодорих обогатио на царској служби? Зашто се ти ниси угледао на нас? Као што ми ништа не узесмо од Теодориха, требало је да и ти не узмеш његову имовину".

На ову поруку свети Златоуст отписа царици овако: "Сматрам, познато је твоме богољубљу да ја, ако бих желео богатство, ништа ме спречило не би да га имам: јер моји родитељи беху веома богати, високородни, високи достојанственици, веома имућни. Али се ја добровољно одрекох богатства. Зар сада не би било стидно да иштем оно што сам оставих, и друге учим да то презиру? Ти тврдиш да сам Теодорихово имање узео ради свога обогаћења. Но знај, Теодорих ништа није дао мени; и да ми је давао, ја не бих примио. Своје богатство он даде Христу, чинећи милостињу ништима и убогима. И добро је урадио, јер ће стоструко примити од Христа у будућем веку. Ја бих желео да и ти, угледајући се на Теодориха, сабираш себи имања на небу, да би, када осиромашиш, била примљена у вечне обитељи. Ако пак имаш намеру да од Христа узмеш оно што My je Теодорих дао, шта ми ту можемо? Јер, као што ћеш сама увидети, ти ћеш увредити не нас већ самога Христа".

Прочитавши ово писмо христомудрог патријарха, царица се још јаче разгњеви, и стаде размишљати на који начин да се освети светитељу. У то време допутова у Цариград из Александрије нека удовица по имену Калитропа, и то ради следећег посла. Када у Александрији управљаше војвода Павликије, који имађаше чин августалија, неки завидљиви људи доставише му како она, тобож, има много злата. Павликије пак беше веома златољубив. Лажно окрививши ту удовицу, Павликије је примораваше да му она да пет стотина златника. А она, немајући толико новаца, заложи код својих суседа све што имађаше, и једва сакупивши пет стотина златника даде их августалију. Но Павликије ускоро би због неисправиости смењен са дужности августалија и одведен у Цариград на суд. За њим крену и та јадна удовица. Изишавши пред цара, она паде преда њ са сузама и вапајем, жалећи се на Павликија, да јој је насилно узео пет стотина златника. Цар нареди цариградском градоначелнику да ову ствар иследи и пресуди, и да удовици врати све што јој је Павликије узео. Но градоначелник, држећи Павликијеву страну, пресуди да је он невин, а удовицу отпусти празну. Увређена тиме још више, удовица прибеже к царици, и испричавши јој своју муку она мољаше царицу за милост и помоћ. Златољубива царица се обрадова томе, јер се надаше да из тога извуче за себе много злата. И она одмах дозва к себи Павликија, изобличи га с великим гњевом за отимачину и за неправду учињену убогој удовици, и нареди да га држе под стражом док не да сто литри злата. Видећи да се не може извући из царичиних руку, Павликије посла својој кући да донесу злата колико тражи царица и предаде јој сто литри злата. А царица од свег тог злата даде удовици само тридесет и шест златника, и отпусти је, све пак остало задржа за себе. Удовица изиђе од царице плачући и кукајући због такве неправде. Чувши пак да се свети патријарх Јован заузима за оне којима је неправда учињена, она прибеже к њему и исприча му подробно шта јој учинише Павликије и царица.

Утешивши плачућу удовицу, свети Златоуст посла по Павликија, и призвавши га у цркву рече му: Нама је познато какве си неправде чинио тлачећи убоге и насилно отимајући туђа имања и како си поступио са овом јадном удовицом, не бојећи се Бога који је Отац сиротама и заштитник удовицама. Позвао сам те зато, да вратиш пет стотина златника овој коју си неправедно оштетио. Дакле, врати јој, да би она намирила своје повериоце, и да не би у крајњој беди помрла са децом својом. Тада ћеш се и ти ослободити од свога греха и умилостивити Бога кога си разгњевио, и који ће одмаздити теби за неправду учињену сиротама, ако се не покајеш. - Павликије одговори: Владико, ова удовица учинила је мени несравњено већу неправду, јер, жалећи се на мене царици, она ми узе сто литри злата. Шта више хоће она од мене? Нека иде код царице и узме своје од ње. - Светитељ му на то рече: Ако је царица и узела од тебе толико злата, но ова удовица још није добила своје, па зато није ни крива за неправду коју ти је царица учинила. Царица је узела од тебе тако много злата не толико за неправду коју си нанео удовици колико за друге твоје грехе и грабеж које си починио док си на власти био. Ти се немој изговарати говорећи против царице. Кажем ти, нећеш изаћи одавде док не вратиш удовици све што си узео од ње, до последњег златника. А оних тридесет шест златника што јој даде царица нека јој буде за путни трошак.

И не пушташе свети Златоуст Павликија из цркве. А када царица дознаде да патријарх не пушта Павликија из цркве, посла светом Златоусту овако наређење: Пусти Павликија, пошто сам ја већ узела од њега доста злата за тај дуг. - Царичиним изасланицима свети патријарх одговори: Павликије неће бити пуштен одавде док не врати убогој жени што јој је узео. - Царица по други пут посла светитељу захтев да отпусти Павликија, но светитељ одговори: Ако царица хоће да пустим Павликија, онда нека пошље овој удовици пет стотина златника. To за њу не представља велику количину, јер је много више узела од Павликија, сто литри злата.

Чувши то царица се напуни јарости, и посла одмах два капетана са по сто војника, да Павликија изведу из Цркве силом. Но када се војници приближише к црквеним вратима и хтедоше да уђу, изненада се појави Ангео Господњи који са исуканим у руци мачем стајаше на вратима и не даваше им да уђу. Угпедавши страшнога Ангела војници се уплашише и побегоше натраг. И дотрчавши к царици преплашени, известише је о јављењу Ангела. А она чувши то препаде се, и не усуди се више да шаље к патријарху Јовану по Павликија . Када пак Павликије виде да му царица не поможе, он посла својој кући по злато, и врати удовици пет стотина златника, и онда би пуштен из цркве. Добивши своје, удовица се с радошћу врати у свој град.

Царица међутим не престајаше гњевити се на блаженог Јована, и из дана у дан увећаваше се у срцу њеном бес и злоба противу незлобивог и правичног угодника Божијег. И након кратког времена она посла светом Златоусту своје слуге да му строго и љубазно саопште ову њену наредбу: Престани да нам се противиш, и не мешај се у наше царске послове, јер се и ми не мешамо у црквене послове, него их препуштамо теби да их сам уређујеш. Престани да у црквама правиш од мене причу за све, говорећи о мени и изобличавајући ме. До сада сам те сматрала за оца и указивала ти потребно поштовање; но ако се ти од сада не поправиш и не станеш се боље односити према мени, онда знај, ја то трпети више нећу.

Саслушавши ове царичине речи, блажени Јован се веома ожалости, и уздахнувши дубоко рече изасланицима: Царица хоће да ја будем као мртав: да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачућих и ојаћених; да не изобличавам оне који греше. Али, пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: Сакрише свештеници пут Господњи (Ос. 6, 9). Јер божанствени апостол наређује карати пред свима онога који греши, да и други имају страх (1 Тм. 5, 20). И он исти учи, говорећи: Проповедај реч, настој у добро време и у невреме , покарај, запрети, умоли (2 Тм. 4, 2). Ја карам безакоња а не безаконике; никоме не говорах у лице о његовом безакоњу, никога не понизих срамотом, нити када споменух име царице ради изобличења ње. Но ја уопште поучавах све, и поучавам, да не чине зла и да не вређају ближњега. Ако пак кога од оних који слушају моје поуке осуђује савест за учињена рђава дела, онда он треба да се гњеви не на мене него на себе, и нека се уклони од зла и твори добро. Ако царица зна да није учинила никакво зло нити кога увредила, зашто се онда љути на мене који учим људе да се клоне од сваке неправде? Боље би јој било да се радује што није учинила никакву неправду и што ја ревносно учим спасењу људе над којима она царује. Ако је пак починила оне грехе које ја поукама својим старам се да искореним из срца људских, онда нека зна да њу изобличавам и срамотим не ја, него је сама дела њена изобличавају и души њеној наносе велику срамоту и стид. Стога, нека се царица гњеви како хоће, али ја нећу престати говорити истину. Јер боље ми је да разгњевљујем људе него Бога: јер кад бих људима угађао, онда не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10).

Рекавши то изасланицима царичиним, свети Златоуст их отпусти. А они, вративши се к царици, пренесоше јој све што чуше. To царицу још више разјари, и она још јаче непријатељеваше против блаженога Јована. И не само царица непријатељеваше против светитеља већ и многи други који живљаху неправедно и без покајања. Златоусти благовесник Христове Истине имађаше непријатеље не само у Цариграду него и у далеким земљама. Такви беху: Александријски патријарх Теофил, који од самог почетка не љубљаше Јована, и не жељаше да он буде патријарх; Акакије епископ Беријски, Северијан Гевалски и Антиох Птоломаидски, a у Цариграду два презвитера и пет ђакона, многи из царске палате, и три познате и богате удовице развратног живота: Марса, Кастриција и Евграфија. Сви ти ненавидници светога Јована, договарајући се међу собом, паштаху се да му створе неку кривицу, да би могли протурити у народу рђав глас о њему. Пре свега они послаше у Антиохију нарочите људе, да тамо испитају и дознаду да ли је Јован учинио какво зло, макар у детињству. Но испитивања испитивача бише узалудна, и они не нађоше ништа. После тога они послаше у Александрију к Теофилу, мајстору да вешто скује лаж. Али ни он не могаше ни за шта окривити светог Јована, који као сунце сијаше врлинама. При свем том Теофил, подучаван од самог Сатане, ревносно се стараше да Јована свргне с престола, што и учини, имајући за помоћника царицу и остале рђаве људе. Изгнанство светог Златоуста догоди се на следећи начин.

У Александрији бејаше угледан презвитер Исидор странопримац, тојест хранитељ странаца, човек светог живота и мудар, чувен по својим врлинама и богомудрости. Он беше већ стар, имађаше осамдесет година; за презвитера био постављен од светог Атанасија Великог, патријарха Александријског. Према овом Исидору Теофил бејаше непријатељски расположен због александријског ирезвитера Петра, кога Теофил хоћаше да без кривице лиши чина и одлучи од Цркве, а Исидор штићаше Петра и доказиваше да је оптужба против Петра неправична. Зато се Теофил стаде гњевити и на Исидора; без разлога одлучивши од Цркве Петра, он поче тражити кривицу Исидору, да би и њега одлучио од Цркве.

У то време нека удовица Теодотија даде Исидору хиљаду златника, да тим новцем одева у Александрији просјаке, сирочад и убоге удовице. При томе Теодотија замоли Исидора да о томе не говори патријарху Теофилу, да овај не би узео то злато и утрошио га на зидање камених зграда. Добивши злато, Исидор поступи онако како га је молила Теодотија, и ништа не каза Теофилу. Но Теофил потом сазнаде од некога да је Исидор добио од Теодотије хиљаду златника, и без његовог знања потрошио их за потребе убогих. Златољубиви Теофил се због тога силно разгњеви на Исидора, и невиног и целомудреног старца оптужи за противприродни грех. За доказ своје клеветничке оптужбе Теофил купи лажне сведоке златом. Но лаж Теофилова би обелодањена, и невини Исидор ослобођен као чист. При свем том, патријарх Теофил у својој необузданој злоби ипак лиши Исидора презвитерског чина, и изагна из клира са батинама и срамотом невиног угодника Божјег. Пострадавши невино, преподобни Исидор напусти Александрију и удаљи се на пустињачко молитвено тиховање у Нитријску Гору, у којој се он раније још као млад подвизавао. И живљаше тамо у једној колиби молећи се Богу и трпељиво подносећи свој удес.

У то време у Египатским манастирима живљаху четири брата, људи врлински и богобојажљиви, који сав живот свој провођаху у пошћењу и монашким трудовима. Они се зваху: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, а надимак им беше: Дуги, пошто се сви они одликоваху високим растом. Ову браћу због њиховог врлинског живота поштоваху не само житељи Александрије него и Теофил. Једнога од њих, и то Диоскора, против његове воље, Теофил постави за Хермопољског епископа, а два брата његова, Амонија и Јевтимија, умоли да се настане са њим у патријаршији, и принуди их да приме свештенички чин. Живећи у патријаршији поред Теофила, они видеше да он живи не по Богу и више воли злато него Бога, и чини велике неправде. Зато они не хтедоше остати више са њим, него га оставише и поново вратише у своје пустињачко молитвено самовање и тиховање. Схвативши разлог њиховог одласка, Теофил се веома увреди, и љубав коју имађаше према њима промени на јарост, и стаде размишљати како да им се освети. У том циљу он најпре пусти глас како се, тобож "Дуги" заједно са свргнутим Исидором држе Оригенове јереси и како том јереси саблазнише многе монахе. Затим он посла најближим епископима наређење да одмах отерају најстарије монахе из Нитријске пустиње, не објашњавајући им разлог због чега их изгоне. Када епископи поступише по патријарховом наређењу, изгнавши са горе и из пустиња све благочестиве и богоугодне подвижнике, онда се ови изгнаници скупише, одоше заједно у Александрију к патријарху и молише га да им каже због чега су осуђени и прогнани из својих обиталишта. А патријарх, у безумном гњеву, полете на њих, и као бесомучан омота омофор око врата Амонију, и бијући га викаше: Јеретиче, прокуни Оригена! - После Амонија Теофил исто тако изби и остале, и раскрвави их, и не дајући никоме да што рекне, све их са срамом најури од себе. A они, не добивши од Теофила одговор на своје питање, вратише се у своје колибе, обраћајући мало пажње на јарост и бес патријарха Теофила.

Сазвавши оближње епископе, Теофил предаде анатеми четири невина монаха: Амонија, Јевсевија и Јевтимија, браћу Диоскорову, и гореспоменутог блаженог Исидора, не позвавши их да их испита о њиховој вери. Но јарост његова се тиме не укроти: јер он сам написа против њих многе лажне оптужбе, окривљујући их за јерес, за враџбине и за многе друге тешке грехе. Затим најми за новац клеветничке и лажне сведоке, уручи им те лажне оптужбе, и нареди им: да када он о празнику у цркви буде поучавао народ, они приступе и предаду ове написане против гореспоменутих монаха оптужбе, и приведу лажне сведоке. А када све би тако урађено, патријарх нареди да се те лажне оптужбе прочитају у цркви. После тога он те оптужбе показа градоначелнику, узе од њега око пет стотина војника и крену са њима у Нитријску Гору са намером да отера из Египта Исидора, Диоскорову браћу и све њихове ученике, као јеретике и врачаре. Уз помоћ војске Теофил најпре свргну с епископског престола Диоекора, а затим, напивши војнике вином, нападе ноћу на Нитријску Гору, и искаше пре свију Исидора и браћу Диоскорову: Амонија, Јевсевија, Јевтимија. He налазећи их, пошто се они беху сакрили у једној дубокој јами, он нареди војницима да нападну на све монахе, да им спале сва обиталишта и разграбе њихову бедну имовину, одећу и храну. Пијани војници се разлетеше по свима местима и пећинама у пустињи, погубише, угушивши у огњу и диму, до десет хиљада постника, у десети дан месеца јула, када се у светој Цркви и врши спомен њихов. Остали се монаси разбегоше, скривајући се где је ко могао. После тога Теофил се врати у Александрију.

Преостали после овог покора монаси сабраше се, оплакаше побијене оце и браћу своју, па се разиђоше куда је ко хтео. Диоскор са својом браћом, блажени Исидор и многи други монаси, просијали у посту и осталим врлинама, изврсни чудотворци, удаљише се веома ожалошћени у Палестину. При томе њима не беше тешко то што су намучени и прогнани, него што су без икакве кривице одлучени Теофилом од Цркве и прибројани јеретицима. Но и у Палестини Теофил их не остави на миру: он одмах посла палестинским епископима овакву поруку: "He треба да без моје сагласности примате одлучене и одбегле од мене".

Тада изгнаници, не знајући куда да се обрате, отидоше у Цариград к светом Јовану Златоусту, као к сигурном пристаништу, и павши преда њ мољаху га са сузама да им укаже милост и помоћ. Видећи у такој невољи педесет људи остарелих у врлинама, свети Златоуст се сажали на њих и расплака. Затим, дознавши од њих због чега су доживели толику напаст од Теофила, утеши их благим речима и успокоји, сместивши их при цркви свете Анастасије. Издржавање пак даваше им не само свети Златоуст него и света Олимпијада ђакониса, која их из својих средстава онабдеваше сваком потребом. Јер ова ђакониса све своје богатство употребљаваше на збрињавање и издржавање сиротиње и странаца. Она беше ваистину света; и њен се спомен празнује двадесет петог јула. Свети беху ваистину и ти монаси, од којих спомен неких Црква поче касније празновати. Међу њима се нарочито издвајаше неко по имену Јеракс, који многе године проведе у пустињи. К њему једном дођоше ђаволи, и говораху му: Старче, ти ћеш живети још педесет година, а нећеш моћи издржати тако дуго време у пустињи. - А он, схвативши њихово препредено кушање, рече им: Ви ме ожалостисте предсказујући ми тако краткотрајан живот, јер ја сам се спремао да у овој пустињи трпим двеста година. - Чувши то, ђаволи побегоше посрамљени.

Ето таквог оца, кога ђаволи не могоше поколебати, изагна Теофил Александријски. Међу светим монасима бејаше још Исак презвитер, ученик светог Макарија Великог, чист од утробе матере своје, јер он беше донесен у пустињу као дете од пет година, и тамо одрасте. Он беше велики зналац Светога Писма, и веома начитан. Уопште сви ти Теофилом прогнани монаси беху свети и преподобни. Блажени Јован их веома поштоваше и не брањаше им у цркву одлазити, али их светом Причешћу не припушташе док он потпуније не расветли разлог њиховог одлучења и не помири их са Теофилом. Он их задржа да они ништа не говоре цару о својој невољи и да се не жале на Теофила, обећавајући им да ће их својим писмима Теофилу помирити с њим. И стварно, свети Златоуст одмах посла Теофилу, молећи га да дозволи овим монасима да они мирно живе у својим келијама у Египгу и да их поново прими у крило Цркве Христове.

Теофил доби Златоустово писмо. Но поред тога он од неких лажљиваца и клеветника беше чуо како Цариградски патријарх Јован тобож припушта светом Причешћу те прогнане монахе, што не беше истина. Веома разгневљен због тога на светог Златоуста, Теофил отписа сурово светоме патријарху, окривљујући га за нарушавање црквених правила. Свети Златоуст по други пут упути Теофилу мирољубиво писмо, молећи га да престане са гњевом и да не забрањује монасима обитавати тамо одакле су прогнани. Међутим Теофил одговори светом Златоусту још грубље него раније, и стаде се љутити више на њега него на саме монахе. Видевши да Теофил остаје упоран у својој злоби, тек тада прогнани монаси написаше жалбу цару, у којој огшсаше муке своје које поднеше од Теофила. Ову жалбу своју они предадоше цару када овај беше у цркви.

Сажаливши се на тако честите и врлинске монахе, цар одмах посла наредбу Александријском епарху, да Теофила, макар и принудно, пошаље у Цариград на суд, да пред патријархом Јованом и сабором епископа одговара за злоћу своју и буде осуђен за дела своја. Цар такође писа и папи римском Инокентију,молећи га да са своје стране упути епископе у Цариград на сабор ради суда Теофилу. Папа одмах нареди својим епископима да буду спремни за пут, и очекиваше вести од цара Аркадија о томе да ли су се већ сабрали источни епископи. Но цар не писа поново, и западни епископи не отпутоваше у Цариград. Међутим Теофил поткупи Александријског епарха, те овај допусти Теофилу да остане у Александрији док не добави из Индије најлепше мирисе и слаткише, које би лађом послао у Цариград. У то време Теофил придоби на своју страну светог Епифанија, епископа Кипарског, јер оклевета светог Златоуста да је, тобож, јеретик, пошто је примио код себе Оригенове следбенике и причешћује се с њима. Епифаније, човек незлобив, не прозре Теофилово лукавство, већ поверова његовој лажи, и ревнујући за побожност прокле Оригенове књиге на помесном сабору на Кипру, а затим писа светом Златоусту препоручујући му да и он то исто уради. Но свети Златоуст, не хитајући са овом ствари, продужи изучавати Свето Писмо, и свом душом труђаше се да у цркви поучава народ и приводи грешнике покајању. Међутим Теофил, припремајући се за пут у Цариград, умоли светог Епифанија да и он отпутује тамо. Притом Теофил говораше: Ми ћемо тамо одржати сабор против оригениста. - Свети Епифаније послуша Теофила и хитно отпутова у Цариград, где стиже пре Теофила. Но пред његов долазак, у Цариграду се догоди следећа ствар.

Живљаше у Цариграду један велможа по имену Теогност, човек добар и богобојажљив. Он би оклеветан пред царем од неког завидљивог и зловерног великодостојника да је тобож ружио и грдио цара, а царицу називао "златоненаситљивом" и говорио да она неправедно присваја себи туђа имања. Цар се наљути на Теогноста и нареди да га упуте у Солун на заточење, и да му се одузме сво богатство и имање, а да се Теогностовој жени и деци остави само један виноград изван града за издржавање. На путу за Солун Теогност се разболе од муке и умре. Жена пак његова, тешко уцвељена смрћу свога мужа и горко ојађена губитком имања, оде к светом Златоусту и са сузама му исприча своју муку. Светитељ је тешаше мудрим речима и саветоваше јој да бригу своју положи на Господа. Притом он јој дозволи да свакодневно узима за себе и за децу своју храну из црквене гостопримнице, а сам искаше згодно време када би могао замолити цара да нареди да се овој удовици и њеној деци врати неправедно одузето имање. Но то омете злоћа царичина, и она зададе силне муке не само овој удовици него и блаженом Златоусту.

Када настаде берба грожђа, и сви људи стадоше одлазити у своје винограде, крену и царица Евдоксија у своје винограде. Но пролазећи поред Теогностова винограда, који беше недалеко од царских винограда он јој се веома допаде, и она уђе у њега, узабра својим рукама један грозд и поједе га. А бејаше један овакав царски пропис: ако цар, или царица, уђе у туђ виноград и поједе грозд, онда власник тога винограда престаје имати права на тај виноград и виноград постаје царски, а власнику се виноград или исплати новцем или му се да други виноград у замену. Сагласно томе пропису, царица Евдоксија нареди да се Теогностов виноград прогласи царским. Она тако уради са два разлога; прво, желела је да напакости удовици и њеној деци, пошто је била љута на њу зато што је ова ишла к светом Златоусту и испричала му своју муку; а друго, тражила је ма шта због чега би могла окривити светог Златоуста и прогнати га из цркве. Разуме се, она је знала да ако свети патријарх сазна за ову ствар, он свакако неће ћутати него ће узети у заштиту ојађену удовицу. Из тога ће планути раздор, те ће она остварити своју замисао.

Тако и би. Ојађена удовица стварно прибеже к блаженом Златоусту и ридајући каза му да јој је царица одузела виноград, ту последњу наду за прехрану деце. Свети Златоуст одмах посла царици писмо по архиђакону Евтихију, приволевајући је на милосрђе, подсећајући је на врлински живот њених родитеља и на врлине ранијих царева, приводећи јој у срце страх Божији, застрашујући јој душу подсећањем на Страшни суд Божји, и молећи је да виноград врати убогој удовици. Но царица, не покоравајући се поукама светог Златоуста и не слушајући његове молбе, отписа му суровим писмом, у коме се позиваше на древне законе царске, и као увређена од њега осионо изјављиваше да она више неће трпети такве увреде. "Ти си, писаше она светом Златоусту, не знајући царске прописе, осудио мене речима својим као ону која чини неправду и безакоње, и увредио си ме; али ја више нећу трпети твоје увреде, нити ћу трпети тебе који не престајеш ниподаштавати ме".

Прочитавши ово писмо, свети Јован оде у дворац к царици и стаде је благим речима саветовати, молећи је више него раније и настојавајући да виноград врати удовици. Но царица одговори: Ја сам ти већ писала шта су пређашњи цареви прописали односно винограда. Нека удовица у замену за свој виноград изабере други виноград или нека прими новчану накнаду. - На то светитељ рече: Она не захтева други виноград и не тражи накнаду у новцу, него моли да јој се врати одузети виноград. Зато јој врати њен виноград. - Царица одговори: Немој се противити древним законима царским, јер ти такво противљење неће бити на добро. - Свети угодник Божји рече царици на то: Немој правдати своје поступке древним прописима и законима, које прописаше незнабожачки цареви. Теби, благочестивој царици, ништа не смета да неправедни закон укинеш и да праведни пропишеш. Врати дакле виноград оштећеној удовици, да те не назовем другам Језавељом и да не паднеш под проклетство под које паде та нечестива царица Израиљска.

Када светитељ то рече, царица се запали силним гњевом, и кукњавом својом испуни дворац, обелодањујући прикривени јед срца свог, и вичући: Ја ћу се сама осветити теби за све; а жени не само нећу вратити њен виноград, него јој ни други нећу дати у замену за њен, нити јој исплатити новчану накнаду. Тебе пак казнићу за увреду. - И нареди царица да светог Јована силом избаце из царске палате.

Тако срамно избачен од царице, свети Златоуст издаде своме архиђакону Евтихију на веома строг начин ову наредбу: Реци црквеним вратарима да они, када царица дође к цркви, затворе врата пред њом и не дадну ући у цркву ни њој ни њеној пратњи. И нека јој кажу да је Јован наредио да тако ураде.

Када настаде празник Крстовдан, сав се народ слеже у цркву; дође и цар са својим великашима. А када наиђе царица са свом свитом својом, вратари затворише пред њом црквена врата, не дајући јој, сагласно патријарховом наређењу, да уђе унутра. А када царичине Слуге викаху: Отворите госпођи царици! - вратари одговараху: Патријарх је наредио да је не пустимо! - А царица, сва постиђена и огорчена, говораше вичући: Гледајте и схватите сви, какву ми срамоту наноси тај гњевљиви човек! Сви несметано улазе у цркву, само се мени једној то забрањује. Еда ли ја не могу одмаздити њему, и отерати га са престола? - Док царица тако викаше, један из њене свите извуче мач и замахну њиме са жељом да удари у врата, али му се рука тог часа сасуши и укочи као мртва. Видевши то, царица и сва њена свита се страховито препадоше, и вратише се натраг. А човек сасушене руке уђе у цркву и стаде усред народа, громко вапијући: Помилуј ме, Владико свети, и исцели сасушену руку моју која се подиже против светог храма. Сагреших, опрости ми! - схвативши разлог сасушења руке његове, свети Златоуст нареди да му омију руку у олтарској умиваоници, и рука се тог тренутка исцели. Видевши такво чудо, сав народ узнесе хвалу Богу. Све то не утаји се и од цара. Но он, познавајући рђаву нарав царичину, ћуташе као да ништа не зна. Светог пак Златоуста он веома љубљаше и са задовољством га слушаше. Међутим царица се на све могуће начине лукаво пашташе да прогна светог Златоуста, што јој ускоро и испаде за руком.

У то време допутова у Цариград свети Епифаније, епископ Кипарски, носећи са собом књиге написане против Оригена. Ио крцавши се са лађе он уђе у цркву светога Јована Претече, удаљену од града седам стадија, одслужи овету литургију и рукоположи једног ђакона, насупрот канонима који забрањују епископу да без дозволе епархијског архијереја посвећује ма кога у туђој пастви. После тога он уђе у град и одседе у једној приватној кући. За све то сазнаде свети Златоуст, и не разгневи се на Епифанија, пошто је знао да је он свет и безазлен човек. Штавише, он посла к Епифанију и моли га да дође к њему и станује заједно са њим у патријаршијском дому, као што раде сви епископи. Но Епифаније не пристаде на то, па чак не хоћаше ни да се види с патријархом Јованом, а његовим изасланицима одговори: Ако Јован не протера из града Диоскора и његове монахе, и ако се не потпише против Оригенових књига, онда ја нећу имати заједницу с њим. - На то свети Јован одговори преко изасланика Епифанију: Пре саборског расуђивања не треба чинити ништа произвољно.

Непријатељи светога Златоуста, дошавши к Епифанију, умолише га да он у цркви Светих Апостола, пред целим народом, прокуне Оригенове списе, да одлучи као оригените све монахе, прогнане из Египта са Диоскором, и да изобличи Јована што прима оригенисте и дели њихово мишљење. Ревнујући за веру, Епифаније сутрадан изјутра оде у цркву Светих Апостола. А свети Златоуст, дознавши за његову намеру, упути му преко изасланика овакву поруку: Епифаније, ти радиш многе противканонске ствари. Пре свега литургисао си и рукополагао си у мојој пастви без мога пристанка, затим си одбио да станујеш с нама; а сада удараш на Цркву моје епархије, усуђујући се да без саборског суда вршиш одлучења. Пази дакле, да не изазовеш узбуну у народу и сам западнеш у опасност.

Саслушавши ову поруку Епифаније се поколеба, изиђе из цркве, и реши се да чека Теофилов долазак. Међутим Господ, не допуштајући да међу Његовим угодницима буде ма каквог непријатељства, откри Епифанију на тајанствен начин да је Јован чист као сунце и да су га из зависти оклеветали. Епифаније је стварно слушао од многих људи о великим врлинама Јовановим, о беспрекорној вери његовој, о савршеном животу његовом, и чудио се што многи устају против Јована и подмећу му разне кривице. Стога Кипарски светитељ стаде стрпљиво очекивати чиме ће се завршити цела ова ствар.

Међутим, царица Евдоксија, чувши да се Епифаније клони Јована и да није у слози с њим, претпостави да међу њима постоји гњев. И она призва к себи Епифанија, и рече му: Оче Епифаније, ти знаш да се цело грчкоримско царство налази у нашим рукама. Ево, данас ћу сву власт црквену предати теби, ако ме послушаш, и исцелиш тугу срца мога, и изведеш оно што сам смислила. - Епифаније одговори: Говори, чедо, и ми ћемо се према моћи својој постарати да учинимо оно што ће бити на спасење душе твоје. - Тада царица, држећи да ће преваром придобити Епифанија за свој план, поче му овако говорити о Јовану. Ето, тај Јован постаде недостојан да стоји на челу црквене управе и тако великог звања, јер устаје против цара и не одаје нам потребно поштовање. Осим тога многи говоре да је он одавно јеретик. Зато би желели сазвати сабор и Јована лишити патријаршијског звања, и место њега поставити другог, који би могао добро управљати Црквом.

Говорећи тако Епифанију, царица дрхташе сва од силнога гњева. Затим поново стаде говорити: Уосталом, није потребно замарати многе оце доводећи их овамо на сабор. Боље је, свети оче, ти га сам уклони из Цркве и место њега постави другога, кога ти Бог буде указао, a ja ћу са своје стране удесити све да сви послушају тебе. - Чедо, одговори јој Епифаније, саслушај без гњева оца свога. Ако је Јован јеретик, као што ви тврдите, и не покаје се због своје јереси, онда је он недостојан патријарашког звања, и ми ћемо поступити с њим како ти наређујеш. Но ако ти желиш да га протераш зато што је изгрдио тебе, онда Епифаније неће пристати на то, пошто цареви треба да буду не злопамтљиви већ добри, кротки и који праштају увреде. Јер и ви имате над собом Цара на небесима и иштете од Њега опроштај сагрешења ваших, тако и ви поступајте са другима. Спаситељ је рекао: Будите милостиви као што је и Отац ваш небески милостив (Лк. 6, 36). - Царица на то рече Епифанију: Оче, ако не прогнаш Јована, онда ћу ја отворити идолске храмове, и учинићу да многи одступе од Бога и поклоне се идолима, те ће последње бити горе од првашњега. - Ово царица говораше с гњевом и проливаше сузе. Зачудивши се безумном гњеву царичином, Епифаније рече: Ја сам чист од такве осуде праведника. - Рекавши то он се удаљи из дворца.

Међутим по свему граду пронесе се глас да царица наговара великога Епифанија против Јована, и да Епифаније, одлазећи у царске палате, договара се са царицом о збацивању патријарха. Тај глас дође и до светог Златоуста, и он човек огњене нарави изговори у цркви поучење народу, у коме спомену из Светога Писма злоћу разних жена. Многи од народа, саслушавши речи светог Златоуста о женама, помислише да он посредно говори о царици. А непријатељи светога Златоуста записаше на хартији ове његове речи и однесоше царити. Прочитавши их, царица сматраше да се ове речи светога патријарха односе једино на њу, па са сузама прибеже к цару, жалећи му се како је Јован пред целим народом грди у цркви. И ридајући она говораше цару: Знај, вређање мене је у исто време вређање тебе, и када Јован грди мене он грди тебе; моја срамота је твоја срамота. - И говорећи тако, царица мољаше цара да нареди да се сазове сабор и Јован осуди на прогонство. Уједно с тим царица писа и Теофилу Александријском да брзо дође у Цариград не бојећи се ничега. "Ја ћу, писаше она Теофилу, умолити цара за тебе и запушити уста свима твојим противницима. Само дођи одмах и доведи многе епископе, да протераш непријатеља мог Јована".

Охрабрен оваквим писмом царичиним, Теофил одмах крену у Цариград са лађама натовареним индијским мирисима, воћем, скупоценим египатским тканинама свиленим и златотканим, еда би многе преластио даровима и придобио за свој план.

У то време блажени Јован написа светом Епифанију овако: "Брате Епифаније, чуо сам да си дао пристанак на моје прогонство. Знај дакле, престо свој више видети нећеш". - А Епифаније му отписа овако: "Страдалниче Јоване, трпећи неправду побеђуј! Но знај, да и ти нећеш стићи до места куда ће те прогнати".

И испуни се пророчанство обојице. Епифаније се задржа у Цариграду још неко време, и увиде да светог Јована хоће неправично да осуде. Но не желећи да узима удела у разбојничком суду над праведником, он са својом пратњом тајно седе на лађу и крену дома. Путујући пак лађом он се престави ка Господу, не стигавши до свога града и престола. Исто тако и свети Златоуст, у време другог прогонства свог, не стиже до места одређеног му за заточење, него усну у Господу. Ho o томе ће бити реч касније. Сада пак вратимо се прекинутом излагању догађаја.

Надајући се у помоћ царичину и не бојећи се ничега, Александријски патријарх Теофил хитно допутова у Цариград са многим епископима, које он вешто придоби на своју страну. Цар пак не хте да разговара са Теофилом док од папе Инокентија не стигну римски епископи, јер он није знао да Римљани очекују од њега друго писмо, којим би их известио да су се источни епископи сакупили за сабор, па да онда крену у Цариград. Међутим царица кришом од цара дозва к себи Теофила и све епископе што беху дошли с њим, саопшти им своју намеру односно патријарха Јована и моли их да га збаце с престола. Они јој то обећаше, и она их богато обдари. Потом царица призва к себи све монахе, презвитере и епископе, који су се жалили на Теофила. Бејаше их: шест.епископа и двадесет презвитера и ђакона, који беху одстугшли од Теофила, изношаху разне кривице његове и захтеваху да му се суди. Сабравши све њих, царица их моли да одустану од своје намере, да не захтевају суд над Теофилом и да му опросте све што им је учинио. Неки од њих послушаше царицу, и положивши на Господа муку своју умукоше; други пак, међу којима беху Исидор и Јеракс (Диоскор се недавно беше преставио), силно се противљаху. Оне који умукоше, царица обдари богатим поклонима; а оне који се противљаху, одасла у Солун на заточење. На тај начин Теофил, ослободивши се од свих својих противника, могаше са успехом отпочети борбу против патријарха Јована.

У то време свети Јован, по обичају своме проповедајући у цркви реч Божју, један одељак Светога Писма из Треће књиге царства излагаше овако: Саберите к мени пророке лажне који једу за трпезом Језавељином, да би им ја рекао као што Илија рече: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако је Господ - Бог, идите за њим; ако ли је трпеза Језавељина Бог, јевши из бљуваћете. - Чувши то, непријатељи светог Златоуста обавестише Теофила и његове епископе. Они записаше те речи, и тумачећи их злонамерно а и додајући своје, они говораху да Јован јавно пред свима назива царицу Језавељом а њих лажним пророцима. Написавши то, они предадоше цару и царици. Тада царица ридајући мољаше цара да се суди Јовану. Цар пак, сажаљевајући царицу, сав гњев свој који имађаше против Теофила, окрену против Јована, и нареди Теофилу да устроји сабор против Јована. Теофил и његови једномишљеници се веома обрадоваше царевом гњеву против Јована. Теофил нађе два ђакона које свети Златоуст беше одлучио од Цркве: једнога због убиства, а другога због прељубе. Овим ђаконима Теофил обећа епископски чин под условом да лажно сведоче против патријарха Јована. А они бедници, непријатељујући против Јована и желећи епископство, одмах обећаше Теофилу да ће испунити његову вољу. Теофил написа многе лажне оптужбе против светог Јована Златоуста и предаде их ђаконима, да их они од себе поднесу сабору. Сабор се имао одржати у предграђу Халкидона, где се налазио царски дворац и велика црква светих апостола Петра и Павла. Епископи, сабравши се тамо, заседаху на сабору заједно с Теофилом. А блажени Јован заседаше у своме патријаршијском дому са четрдесет законитих епископа. И веома се чуђаше свети Златоуст како Теофил, за кога је било нарећено да га због многих кривица силом приведу на суд, тако брзо придоби на своју страну цара и његове доглавнике, и од оптуженог се претвори у судију. И стаде свети Златоуст говорити епископима: Браћо, молите Бога за мене, и ако љубите Христа не остављајте цркве своје. За мене се већ приближи време страдања, и после многих невоља ја ћу отићи из овог живота ка Господу. Видим да је Сатана, не подносећи моју науку, сазвао против мене нечестиви сабор. Но ви не тугујте због мене, него ме спомињите у молитвама својим.

Чувши то, сви се ужаснуше и заплакаше. Светитељ им нареди да ућуте и тешаше их. У то време дођоше изасланици од Теофиловог сабора, позивајући светог Златоуста на суд, да да одговор на оптужбе, поднете против њега. А епископи који са светим Златоустом заседаваху на сабору послаше преко тих изасланика овакву поруку Теофилу: He позивај светитеља као Каин Авеља у поље, него ти дођи к нама, да се оправдаваш пред нама, јер ми имамо писмене доказе о безакоњима која си починио. Стога, дођи овамо, пошто нас, благодаћу Божјом сабраних не на разорење Цркве већ на мир, има много више него на вашем сабору. - Свети пак Златоуст са своји стране рече изасланицима: He могу ићи к отвореним непријатељима мојим. - И не оде. А позван на безакони суд по други и трећи пут, свети угодник рече изасланицима: Коме да идем? Непријатељима мојим, или судијама? Ја сам готов да предстанем суду целога света, но под условом да и моји противници предстану са мном на суд, али да нам судије буду други. Међутим сада су противници моји судије мени, и они хоће не да се суде са мном него да ми суде. Зато, на такав суд ја поћи нећу. Нека се саберу епископи из свих цркава, тада ћу предстати на суд.

Рекавши то, свети Златоуст посла место себе три епископа са два презвитера, да они говоре за њега. Међутим Теофилов сабор, угледавши Јованове изасланике, не даде им ни речи проговорити, него их дохватише и тукоше, а на једнога од њих ставише железне окове, који беху припремљени за светог Златоуста. Затим учесници тога сабора стадоше читати лажне оптужбе, написане против невиног и чистог срцем Јована, и привевши лажне сведоке вршаху суц над њим.

У то време свети Златоуст се са својим епископима нахођаше у патријарашкој цркви, и обрати им се оваквим речима: Огромни су валови, жестока је бура, али се ми не бојимо потопљења, јер на стени стојимо. Нека се пени море, и нека бесни, но оно не може разбити стену. Нека се подижу вали, но Исусову лађу потопити не могу. Реци ми, чега да се бојимо? Да ли смрти? Али, мени је живот Христос, а смрт добитак (Флб. 1, 21). Да ли да се прогонства бојимо, кажи ми? Али, Господња је земља и што је год у њој (Пс. 23, 1). Да ли да дрхтимо што ће нам имање одузети? Али, ми ништа не донесосмо у овај свет; очигледно је да ништа ни изнети не можемо. He бојим се онога што је страшно у овоме свету, нити марим за оно што представља срећу. He плашим се сиромаштва, не желим богатства, не страшим се смрти, него молим да напредујете у добру.

Међутим Теофил са сабором својих епископа осуди светога Јована као заслужног свргнућа, и лиши га престола, ни лице његово видевши, ни глас његов чувши. На тај начин они за један дан остварише зло које одавно припремаху. Затим упутише цару следеће писмо: "Пошто је Јован оптужен за многе преступе, и будући свестан својих кривица, он не хте да дође на суд, због тога је већ свргнут. Јер таквога канони избацују, и ми га избацисмо; и ништа више није потребно сем да твоја моћ нареди да он буде отеран са престола".

Цар Аркадије ни оптужнице против светог Златоуста прочита, ни узажеле да чује одговор светог угодника. Он без колебања поверова речима неправедног сабора, и нареди да патријарха светог одмах отерају из цркве. У том циљу он и посла к њему једног велможу с војском. А народ чувши за то запали се гњевом, и стече се к цркви безбројно мноштво људи, и не одступаху од цркве пуна три дана, не дозвољавајући да светог Златоуста протерају. При томе сви громко викаху на цара, на царицу, на Теофила и њихове једномишљенике што неправедно осудише угодника Божјег. Тада свети Златоуст, бојећи се да му не измисле нову кривицу како се он, тобож, не покорава цару, сакри се од народа; а кад се спусти ноћ он тајно изиђе из цркве и предаде себе војницима, посланим да га ухвате. Војници га одведоше на морски залив, и отпловише са њим у Пренет, који се налазио према Никомидији. А народ, сазнавши за то, диже велику буну, у којој многи бише убијени и још више рањени. Међу побуњеницима беше таквих који искаху да Теофила камењем убију. Када Теофил дознаде за то, он кришом побеже из града и сместа отплови у Александрију. Тако се исто разбежаше и његови једномишљеници. Метеж захвати сав народ на све стране; и по црквама и по трговима народ је громко викао против неправедног суда који свргну тако велики светилник света. Побуњеници опколише и сам царски дворац, и са силном виком и ридањем мољаху да свети Јован буде враћен на патријарашки престо. Док се то тако збивало, једне ноћи би страшан земљотрес, од којега све спопаде велики страх; нарочито се царица страховито препаде, пошто се дворац тресао јаче него друге зграде, а један се део његов и сруши. Видећи то, сав народ стаде громогласно викати: Ако Јован не буде враћен, то ће се сав град срушити!

Цар се уплаши Божје казне и народне буне, па хитно посла царичина евнуха Врисона за Јованом. Сада већ и царица мољаше цара да нареди вратити Јована, пошто је силан страх беше спопао од земљотреса и народне буне. И потекоше изасланици једни за другима да умоле светитеља да се врати у град, и Тракијско море беше преплављено чамцима са изасланицима. Уступајући упорним молбама, свети Златоуст пристаде да се врати у Цариград. Сазнавши за то, сви грађани са упаљеним свећама изиђоше у сусрет светом патријарху, те море беше преплављено лађама које су дочекивале светитеља. Пришавши граду, свети Златоуст не хте да уђе у њега док се на великом сабору не изврши ислеђење због чега је он прогнан. Но народ упорно захтеваше да његов пастир не остане ван свога престола, и грдећи викаху на цара. Принуђен од народа, свети Златоуст уђе у град; и би чесно уз појање псалама и свештених песмопјенија уведен у цркву. После молитве Богу, свети угодник Божји узиђе на свој престо, и давши мир људима изговори поучење. И сви се радоваху великом радошћу због његовог повратка. И војска непријатеља његових распршта се потпуно; и сви се противници његови разбегоше и умукоше.

Свети Златоуст, по милости Божјој враћен народном љубављу на свој престо, управљаше Црквом Христовом у дубокој тишини, хранећи словесне овце своје медоточивим учењем својим. Украшена таквим пастирем и учитељем, сва се Црква радоваше. Но то не потраја дуго. Након два месеца опет настаде олуја против блаженог угодника Божјег. И то на следећи начин. По наређењу царице Евдоксије, на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије, би постављен огроман стуб са сребрном статуом царичином на врху стуба. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење. Свети Златоуст упути захтев градоначелнику да обустави то недолично весељење око стуба. Али градоначелник не предузе ништа. Тада херувимски ревнитељ светиње Господње, свети Златоуст изговори у саборној цркви свете Софије знамениту беседу која је почињала речима: "Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!"

Достављачи и непријатељи светог Златоуста злурадо похиташе и обавестише о томе царицу, протумачивши јој речи његове тако, као да он њу сравњује са Иродијадом. Евдоксија се страховито разјари, и с плачем мољаше цара да поново нареди да се сазове сабор против Јована. И одмах бише распослате царске грамате свима епископима да дођу у Цариград на сабор и изврше суд над Јованом. И дођоше сви они који и раније беху на безаконом сабору против светог угодника Божјег. Само не дође Теофил Александријски, јер памтећи како је прошли пут једва умакао од народног гњева, он се бојао да поново иде у Цариград. Зато он место себе посла тамо три епископа и даде им потребна упутства уручивши им и оне одлуке које источњаци донесоше против светог Атанасија Великог, да би на основу тих одлука поново оптужили и осудили светог Златоуста, пошто је он, иако свргнут, поново ступио на престо самовољно. Сабор од четрдесет пет архијереја под председништвом Павла Ираклијског поступи по упутствима Теофила, и на основу тих неправедних туђих канона блажени Златоуст и би осуђен, пошто других кривица на њему не нађоше. Међутим свети Златоуст, са потпуним правом, не признаваше законитост овога сабора. Он на ту одлуку овако узврати: "Ја нисам био на суду, нити се расправљао са мојим супарницима, нити видео оптужбе написане против мене, нити одлуку суда примио, него су ме цар и царица прогнали, и они ме поново вратили. А овај канон, на основу кога ви мени судите, није донесен од православних него од аријанаца, са циљем да свргну Атанасија Великог". - Но на овај одговор светитеља Божјег нечестиви сабор и не обрати пажњу, већ на основу тог канона осуди и свргну светог Златоуста.

На страну Златоустових противника стаде и слабовољни цар Аркадије, који беше под силним утицајем царице Евдоксије и њених богоборачких саветника, на челу којих стајаше Теофил Алекеандријски, чије руке беху умрљане златом и крвљу. На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: "Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој". - На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: "Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу".

Чувши то, цар се поколеба. Али затим, наговорен од Златоустових противника, он посла к светом Златоусту великаша Марина, управитеља царичиних имања, да силом извуче из храма славног учитеља Цркве, светог Јована. И на Велику суботу за време богослужења Марин са војницима провали у цркву, и стадоше бити верне, и оглашене који очекиваху свето крштење, и извукоше светог Златоуста из цркве; али и сав народ напусти храм. Тада светитељу Божјем би допуштено да неко време остане у патријаршиском двору. И он не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.

У току два месеца свети угодник Божји претрпе многе муке и невоље. У своме злу непријатељи светог Златоуста одоше тако далеко, да најмише човека да убије светитеља Божјег. Да би се сакрила зла намера, овај се најмљеник направи бесомучан, и са прикривеним мачем стаде се шуњати око патријаршиског двора, вребајући згодну прилику да убије светитеља. Али пре но што приведе у дело своју злочиначку намеру, верни светом Златоусту народ дознаде за његов злоумишљај, ухвати га и нађе код њега мач. И одведе привидног бесомучника градоначелнику на ислеђење. Али свети Златоуст, сазнавши за то, посла епископе што беху с њим, те избави од ислеђења овог злонамерника. - Затим слуга неког презвитера Елпидија, најмљен би за педесет златника да убије светог Златоуста, Једнога дана хитно дође к патријаршиском двору, са намером да уђе у њега. Но неко од оних што чуваху светог Златоуста заустави га и упита што тако жури. Овај, не одговарајући ништа, удари мачем тог човека. А други, видевши то, повика. Овај и њега прободе мачем; тако и трећега који полете на њега. Настаде вика и запомагање; убица наже бежати размахујући мачем и бранећи се од народа који га је гонио. Гоњен, он наиђе на човека који тек што беше изашао из купатила, и овај хтеде да га ухвати; али га убица прободе мачем, и овај паде мртав. Када најзад овај разјарен разбојник би ухваћен, сазнаде се да је поткупљен за педесет златника да убије светог патријарха Златоуста. - Од тог времена народ стаде још будније чувати дом љубљеног архипастира, дан и ноћ стражарећи на смену, јер је видео да непријатељи светог Златоуста траже згоду да га убију.

Најзад деветога јуна 404. године, пети дан после Духова, на настојавање епископа, Златоустових противника, цар издаде наредбу о прогонству светог Златоуста на заточење. Један великаш предложи светом Златоусту да кришом од народа напусти патријаршиски двор, да се народ не би побунио и сукобио са војницима, одређеним да га воде на заточење. Притом говораше: У противном, ти ћеш бити крив за крвопролиће, јер је наређено да те силом одведемо. А народ, буде ли се противио, настаће покољ. - Чувши то, свети Јован дозва неке своје љубљене епископе и клирике, и блажену ђаконису Олимпијаду, поучи их да буду чврсти у православној вери, и нареди им да у интересу црквеног мира признаду његовог наследника на цариградском престолу законитим архипастиром. И опрости се с њима. И сви плакаху горко за њим. Плака и сам свети Златоуст, и беше веома тужан због растанка с њима. Раставши се с њима, свети угодник Божји изађе из патријаршиског двора на мала врата у правцу мора, те народ не примети његов одлазак. Код мора светитеља чекаху војници. Чим он стиже, они га посадише на малу лађу и превезоше у Витинију. Одатле га одведоше на далеки пут. Дан када је почело друго прогонство светог Златоуста из Цариграда био је 20. јуни 404. године.

По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи. И на очиглед своју збиваше се необично чудо: огањ, као неко разумно биће, вијугаше попут змије, спаљујући удаљене куће а остављајући нетакнуте оне у близини цркве. Из тога свима би јасно, да је такав пожар избио не случајно него од гњева Божијег, због прогонства светог Јована Златоуста. И за три сата, од дванаест у подне до три поподне, у прах се претворише многе прекрасне древне грађевине, неисказани украси престонице, и безбројна богатства. При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: "Једномишљеници Јованови запалише цркву". - Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. Но и поред свега тога не могоше пронаћи међу људима виновника пожара, и још се више уверише да је пожар настао од гњева Божија.

Вођен у заточење, блажени Јован претрпе путем многе муке од војника, јер царица беше наредила војницима да светитеља Божјег злостављају путем на све могуће начине, еда би што пре умро. Зато они посађиваху светитеља на неоседлану мазгу и тако је брзо гоњаху, да је она за један дан преваљивала пут који би требало прећи за два или три дана. За време путовања војници не даваху светитељу ни да се одмори ни да одахне: ноћиваху по простим и прљавим гостионицама, каткад по јеврејским кућама, и вршаху у његовом присуству многобројне гадости. Никад му не дозвољаваху да уђе у цркву, него га још вређаху, грђаху, исмеваху; притом га и глађу мораху, присвајајући новац одређен за прехрану светитељу.

Са таквим злостављањем беше вођен у заточење свети Јован Златоуст! А када се дешавало да пролазе поред градова у којима живљаху епископи, његови непријатељи а Теофилови пријатељи, онда га ти епископи страховито исмеваху; при томе му неки не допуштаху да уђе у град, а неки подстицаху војнике претњама или поклонима да што горе поступају с њим. Негде пак, свети оци пустињаци, чувши да светог Златоуста воде на заточење, излажаху му у сусрет и ридаху што таквог учитеља неправедно прогоне. О томе сам свети Зтатоуст спомиње у својој посланици из Кукуза епископу Киријаку, говорећи: Многе ми се невоље догодише на путу, али ја нисам обраћао пажњу на њих. А када прохођасмо Кападокијом и Таврокиликијом, читави ројеви светих отаца и мноштво монахујућих девственица излажаху нам у сретање, и гледајући како нас воде у заточење они обилне сузе роњаху, и горко плакаху, и један другоме говораху: "Боље би било да сунце зраке своје скрије, него да умукну Јованова уста". Ове ме речи узбудише и веома ожалостише, пошто видех да сви плачу због мене. Све пак друго што се са мном дешавало, ни најмање ми бриге није задавало. - Тако је нисао о себи свети Златоуст.

Када светитељ Божји би доведен у Малу Јерменију, у град Кукуз, њега љубазно прими у свој дом тамошњи епископ Аделфије, коме пред долазак светог Златоуста Бог путем виђења препоручи да прими светитеља. Боравећи у Кукузу, свети Јован учењем својим приведе Христу врло многе идолопоклонике. Слава светог Златоуста пронесе се надалеко, и к њему се са свих страна стицаху многи људи, жељни да га виде и чују његове поуке. Исто тако к њему долажаху многи од његових поштовалаца и познаника из Антиохије. Глас о свему томе допре до Цариграда, и непријатељи светог Златоуста се узнемирише. Он им се показа опасан чак и у заточењу свом, па стога решише да га протерају још даље. И гле, у Кукуз стиже од царице наредба, да светог Златоуста прогнају у удаљено пусто место, звано Питиунт, које се налазило на обали Понтијског Мора, у суседству грубих варвара. Поступајући по том царичином наређењу војници поведоше светог Златоуста у друго место заточења, и путем га на разне начине злостављаху, као и раније, да би га што пре уморили. Вођаху га они по киши и врућини без потребног заклона, не даваху му да улази у градове и села, и брзо тераху мазгу на којој су га водили. Тако тежак беше пут који прохођаше свети у време изгнанства свог. На томе путу он и сконча. Но на неколико дана пре кончине блаженога, када он по обичају свом стајаше ноћу на молитви, к њему дођоше свети апостоли Петар и Јован, који се јављаху њему и раније за време његовог живљења у манастиру Антиохијском. Свети апостоли му рекоше: "Радуј се, добри пастиру словесних оваца Христових, чврсти страдалниче! Ми смо послани к теби од заједничког Господа нашег Исуса Христа, да ти помогнемо и да те утешимо у невољама и трудовима, које си узео на себе због чистоте савести своје. Јер ти, угледајући се на Јована Крститеља, изобличитеља законопреступника, изобличи безакоњујуће цареве. Јачај и бодри себе; теби је припремљена велика награда у Царству Небеском. Ево, ми ти благовестимо велику радост: након неколико дана ти ћеш отићи ка Господу Богу твоме, и вечно ћеш блаженствовати с нама, у Царству Небеском. Имај наде дакле, јер си победио непријатеље, посрамио ненавиднике своје, и савладао противника - ђавола. Евдоксија ће проврети црвима, па ће призивати тебе у помоћ, али помоћи неће наћи, и умреће у мукама од страшне болести. Она ће се страховито мучити, без иједног тренутка олакшања, пошто ће је та казна снаћи од Бога". - После тога свети апостоли дадоше светом Златоусту неко јестиво, говорећи: "Узми то и поједи, да после тога више не требаш друге хране у овом животу. Ово ће ти бити довољно све док душу своју не предаш у руке Божије". - Свети Златоуст, узевши понуђено му јестиво, поједе га пред њима, и обрадова се. После тога свети апостоли отидоше од њега.

Са светим Златоустом беху два презвитера и један ђакон, који из Цариграда иђаху с њим у изгнанство, и не одвајаху се од њега, но заједно страдаху с њим, пошто љубављу беху везани за њега. Они очима својим видеше када апостоли долазише к светом Златоусту, све речи њихове чуше, и силно се радоваху, и Бога благосиљаху што их удостоји страдати са великим угодником Божјим, коме ће удео бити са светим апостолима.

После неколико дана путовања изгнаници стигоше до Комана. Близу тог града бејаше црква светог свештеномученика Василиска, епископа Команског, који под незнабожним царем Максимијаном пострада за Христа у Никомидији, заједно са антиохијским презвитером Лукијаном При тој цркви они преноћише. Наредног дана беше празник Крстовдан. Те ноћи уочи Крстовдана блаженом Јовану јави се свети мученик Василиск, и рече му: "Брате Јоване, имај наде! јер сутра ћемо бити заједно". - Исти свети мученик јави се и презвитеру своје цркве, говорећи: "Спреми место за брата Јована, јер он долази к нама". - Када свану, свети Златоуст моли војнике да остану у Коману у цркви светог Василиска до једанаест сати, али они не пристадоше него продужише пут, старајући се да путују што је могуће брже. А путоваху сада лађом; и лађа пловљаше брзо, као птица; и за кратко време отпловише од града тридесет стадија. Међутим, по промислу Божјем, они се поново обретоше крај обале код цркве светог Василиска, чему се веома чуђаху. Свети Јован опет стаде молити војнике да причекају мало на том месту док се он помоли Богу у цркви. Војници, видевши да их је само невидљива сила Божија и против њихове воље опет вратила на место одакле су испловили, одлучише да испуне жељу светог Јована. Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: "Хвала Богу за све!" (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). - И тог часа предаде дух свој у руке Божије.

To би на сам празник Крстовдан. Тако свети угодник Божји, који је целог живота свог носио крст свој, распињући себе свету и сараспињући се Христу престави се на празник, посвећен Часном и Животворном Крсту Господњем. И свети Златоуст би положен у истој цркви у којој се и престави, близу гроба светог мученика Василиска. Тако се зби пророчанство светог Епифанија Кипарског, речено светом Златоусту: "Но и ти нећеш стићи до места куда те прогоне". - И стварно, светог Златоуста су водили у Питиунт на заточење, али се он престави у Коману не стигавши у Питиунт.

Ето, тако се угаси светилник Цркве, тако умукоше златна уста, тако заврши подвиг и оконча течење сјајни подвижник и страдалник, поживевши шест година на патријаршијском престолу, и провевши три године у изгнанству, вођен из места у место.

Када се престави овај велики учитељ васељене, два презвитера и ђакон, који беху уз њега до издисаја његовог, оплакавши од све душе смрт оца свог, отпутоваше у Рим папи Инокентију и обавестише га подробно о свему што претрпе свети Јован Златоуст, и због чега. Испричаше они и о престављењу његовом, и о томе како му пре престављења долазише свети апостол Петар и Јован Богослов и шта му рекоше, и како му се јави свети мученик .Василиск. Чувши све то, папа Инокентије се веома удиви, и жалост му обузе душу због неправедног прогонства и смрти тако великог учитеља и стуба Цркве. О томе папа обавести западног цара у Риму Хонорија, брата Аркадијева, и они обојица жаљаху због тога. И одмах написаше цару Аркадију. Папа написа са своје стране: "Крв брата мога Јована вапије к Богу против тебе, царе, као што некада крв праведнога Авеља вапијаше против братоубице Каина; и та ће крв несумњиво бити освећена, пошто си у мирно време подигао гоњење на Цркву Божију: јер си прогнао истинског пастира Цркве, a уједно с њим прогнао си и Христа Бога, а паству Његову предао си у руке не истинским пастирима већ најамницима".

Цар Хонорије написа са своје стране брату Аркадију: "Ја не знам, брате, какво те искушење и вражје дејство преласти да се поведеш за женом и послушаш је, и починиш ствари које ни један благочестиви цар хришћански учинио не би. Овдашњи епископи и преподобни оци вапију против тебе и царице зато што сте без суда и супротно канонима свргли с престола великог архијереја Божјег Јована и, моривши га ужасним мукама свирепих заточења, силом га отерали у смрт".

На крају овога писма Хонорије саветује Аркадију да се покаје пред Богом и да одмазди онима који су криви за такво прогонство светога Јована и смутњу у Цркви. Добивши посланице од брата и од папе, Аркадије се силио забрину и страшно уплаши. И пронашавши у граду оне који устајаху против патријарха Јована, покажњава их на разне начине: једне посече мачем, друге лиши чина с поругом. Неке епископе који су судили светом Златоусту, и тада се обрели у Цариграду, цар нареди да их ухвате и са стидом затворе; међу њима беше и Исхирион, син Теофилова брата. Самоме пак Теофилу цар написа врло строго писмо, наређујући му да буде готов предстати суду у Солуну, да прими казну достојну његове злоће. Аркадије не поштеде ни жену своју, царицу Евдоксију: он њу удаљи од себе, и затвори је у засебни дворац, и нареди да нико не долази к њој осим робиње. Њене пак рођаке, помоћнике њене злоће, прогна у заточење, одузевши им имање; а друге баци у тамницу и подврже их мукама. Затим Аркадије писа папи Инокентију извештавајући га о свему што је урадио, и смирено с покајањем молећи за опроштај. Цар Аркадије писа такође и брату Хонорију, молећи га да умоли папу да га разреши одлучења. Ускоро Аркадијева молба би испуњена. Јер папа, прочитавши смирену молбу његову, прими његово покајање, и писа блаженоме Проклу који тада беше епископ Кизички, да разреши цара одлучења и да га удостоји Светих Тајни, а блаженог Јована да упише међу светитеље.

Док се све то тако дешавало, Бог - Господ одмазде сам одмазди непријатељима угодника Свог Јована: јер их подврже љутим казнама још на земљи, те сви помреше од разних горких смрти. Притом, оне еиископе, клирике, световне чиновнике и уопште све људе који неправедно устајаху на светог Јована, спопадоше страховити чиреви и ране гнојавице, од којих им тела иструлише и плен смрти постадоше; некима се руке и ноге осушише; код неких тајни делови тела загнојише, и црви у њима провреше, те се неподношљив смрад шираше из њих данима. Један од неправедних судија који блаженога Јована осудише на прогонство паде с коња и одмах умре, сломивши десну руку којом је потписивао неправедне оптужбе прстив невиног Јована. Аруги онеме, и руке му се сасушише, те их не могаше принети к устима, и тако сконча. Једноме пак који је ружне речи говорио о светом Јовану отече језик, и испуни му сва уста, те не могаше говорити; тада он исповеди свој грех исписавши га на хартији. И уопште могао се видети страшни гнев Божји, који је на разне начине кажњавао виновнике Златоустова прогонства. Александријски патријарх Теофил избеже људски суд, али не избеже суд Божји, јер се ускоро и он престави, и изађе на суд иред лице Божје. Халкидонскоме епископу Кирину иструлеше ноге; лекари му их неколико пута стругаху, да он сав не би сатрулео, али труљење тела не престаде; а када му ноге до колена отстругаше, он умре. Страшан суд Божји постиже и бедну царицу Евдоксију: сатрвена јадом и стидом, она се разболе од страховитог крвоточења, и тело јој провре црвима, као што иредсказаше апостоли блаженоме Јовану; и она се сва усмрде, те се поред ње није могло проћи од ужасног смрада. Њу лечише многи најискуснији лекари, и кађаху је свим могућим најмириснијим мирисима; али све узалуд. Тада она упита лекаре: Зашто не можете да ме излечите од ове болести? - Но они се не усуђиваху да јој то објасне. - Она им онда рече: Ако ви не знате разлог због кога се излечити не могу, ја ћу вам га казати: ова ме је болест снашла од Божијег гњева, због патријарха Јована.

Тада царица врати виноград Теогностовој деци; и многим другима врати све што им беше неправедно одузела. Ипак она не доби исцељење, и у тој болести умре горком смрћу. А после њене смрти, на изобличење безакоња њеног, ковчег, у коме она беше положена, стално се тресијаћи у току тридесет две године, све до пренесења чесних моштију светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.

Тако Господ покажњава непријатеље светога Златоуста, a самог многострадалног праведника Свог прослави на следећи начин. Епископ Аделфије, који с љубављу прими светог Златоуста у свој дом у Кукузу, када чу за светитељево престављење, веома се ожалости што неправедно гоњен умре у заточењу тако велики светилник и учитељ васељене. И у великој тузи својој он усрдно са сузама мољаше Бога, да му покаже у коме се лику (= чину, врсти) светитеља налази свети Јован. И једном, када се он мољаше о томе, он постаде изван себе и виде светлог и радосног младића, који га узе за руку, одведе га на светло место и показа му лик светих учитеља Цркве. Осврнувши се тамо-амо, са жељом да види жељенога Јована, он га нигде не виде. А светли младић, показавши Аделфију сваког учитеља и патријарха Цариградског, поведе га отуда. А Аделфије, идући за њим, веома се растужи што не виде блаженога Јована међу светим оцима. Но када он излажаше из тог светлог места, њега ухвати за руку неко који је стајао на вратима и рече: Зашто тако тужан одлазиш одавде? Јер ако неко и уђе овамо жалостан, он се одавде враћа весео; а ти поступаш обратно: ушао си весео, а излазиш жалостан. - Аделфије му одговори: Жалостан сам зато што међу црквеним учитељима не видех милог ми Јована. - А он га упита: Мислиш ли на Јована, проповедника покајања? - Да, одговори Аделфије. - Тада он рече Аделфију: Њега не може видети човек који се налази у телу, јер он предстоји Божију престолу, који окружују херувими и серафими.

Добивши такво обавештење о светом Јовану Златоусту, Аделфије се обрадова и прослави Бога који му откри ову тајну.

Тако свети Златоуст, после многих олуја напасти и бура невоља, које претрпе правде ради, пристаде у тихо пристаниште небеско, где, радујући се са анђелима слави Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПРЕГРШТ БИСЕРЈА ИЗ РИЗНИЦЕ

СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

БЛАГОВЕСТ је све што је свети Златоуст рекао. Тумачећи четири света Еванђеља, он је у ствари написао пето Еванђеље. Тумачећи светог апостола Павла, он је уствари постао други апостол Павле. Све је у њега богонадахнуто, и стога све богомудро. Његов ум пун је богоумља, његово срце пуно неба, његов дух пун Духа Светога. Када говори, он Богом говори, и Божје говори. С правом он вели за себе; "Није наше оно што говоримо, него нам то благодат Духа удахњује ... Ми не говоримо своје него Божје". А христочежњиви су људи давно и давно изрекли о богоречитом благовеснику ову свеистиниту истину: свети Златоуст - "свезлатна уста Светога Духа".

Хтело би ми се да нешто-нешто одаберем из светог Златоуста и испишем овде, уз његав животопис. Али, с узбудљивом радошћу признајем: врло је тешко, и скоро немогуће, правити избор из светог Златоуста. Јер у њега све је одбир, све сам небески бисер, којим се и Херувими могу поносити, а камоли ми људи, ми земни мутавци. Када се људском бићу дало да се преобрази у најречитију Божју реч, Божји логос, добио се свети Златоуст. Господ Христос је Бог Логос, Бог Реч, по природи; a човек је позван да постане бог логос, бог реч, по благодати. Ако се у роду људском за икога од људи може рећи да је постао бог реч по благодати, онда се то с највећим правом може рећи за светог Јована Златоуста. Кроз њега је Вечни Бог Логос, Господ Исус Христос, најречитије казао Себе и Своје свете богочовечанске тајне, и непрестано их казује Својим следбеницима.

О вери

За светог Златоуста предмети вере су ван домашаја људског разума и људских чула. Веровати значи: примати оно што се ни на који начин не може схватити никаквим размишљањима. - Задовољан бити малим, знак је слабе душе; при малом сматрати себе богатим, својствено је души болесној и бедној; вера је ненасита. - Ако би ти узажелео да сва дела Божја схватиш разумом, онда чиме би Бог био већи од човека? Дела Божја су недостижна разуму. Бог није тако немоћан да ствара и чини само оно што је појмљиво за твој слаби разум. - Питаш, како расте вера? Вера расте када ради ње подносимо невоље.

Где има вере, ту није потребно испитивање. Испитивање разара веру. Ко испитује нешто, тај још није нашао; ко испитује, тај не може веровати. Немојмо се бавити испитивањем, јер ако испитујемо, то већ није вера; вера успокојава ум. Ми се зато и називамо верни, што без икакве сумње верујемо у оно што нам је речено. Када би то што нам је речено долазило од људи, ми бисмо били дужни подвргнути га испитивању; али пошто то долази од Бога, ми смо дужни односити се са страхопоштовањем и веровати.

Права вера захваљује Богу свагда за све. Шта - зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! Та за сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, - несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше... Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О љубави

У љубави ево шта је достојно дивљења: к другим врлинама прикрада се зло: например, некористољубив се често горди својом некористољубивошћу; смиреноумни се често тим самим поноси у својој савести; међутим љубав је слободна од сличне заразе, и нико се никада неће стати надимати пред љубљеним. Замисли љубљеног и љубећег, али љубећег како треба љубити. Он живи као на небу, наслађујући се свагда спокојством и плетући себи хиљаде венаца. Такав човек чува душу своју чистом од мржње и гњева, од зависти и гордости, од сујете и рђаве жеље, од сваке срамне љубави и сваког порока; налазећи се још на земљи он стоји напоредо с арханђелима на небу... Када бисмо испуњавали заповест Господњу о љубави према Богу и ближњему, онда не би било ни роба ни слободњака, ни старешине ни потчињеног, ни богатог ни сиромашног, ни малог ни великог, и сам ђаво не би био познат; и не само један него и други, па макар их било на стотине и хиљаде, они не би могли учинити ништа када би било љубави. Пре ће трава издржати силу огња неголи ђаво пламен љубави. Она је јача од зида, тврђа од дијаманта; по чврстини, она превазилази све. Њу не побеђује ни богатство, ни сиромаштво; или боље: не би било ни сиромаштва ни сувишног богатства, када би било љубави, и постојало би само добро које проистиче из једног и другог. Од богатства имали бисмо задовољство, од сиромаштва безбрижност ... Љубав је као вредна пчела: одасвуд сабира добро и слаже га у души љубећег. Љубав измењује саму суштину ствари и доноси са собом сва блага. Она је нежнија од сваке мајке, дарежљивија од сваке царице; што је тешко она чини лаким и удобним, врлину представља привлачном а порок одвратним.

Еванђелски љуби онај који љубљеноме жели оно што је корисно и добро. Љубав чини те љубећи и љубљени сачињавају не два одвојена лица него једнога "човека; a то сем љубави никаква сила учинити не може... Који љуби, тај никада не може мрзети, ма шта се десило; у теже је и највеће благо љубави. Шта, рећи ћеш, зар не треба мрзети ни непријатеље ни незнабошце? Треба мрзети, али не њих већ њихово учење, не човека већ порочни живот и покварену вољу Човек је дело Божије, а заблуда дело ђавола. Зато немој мешати Божје с ђавољим. Ако ми станемо мрзети безбожнике и незнабошце, онда, продужујући тако, ми ћемо почети мрзети и грешнике; а идући таким путем, ми ћемо се мало - помало одвојити од већине браће, или тачније, од свих, јер нема никога без греха. Ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике. У таком пак случају ми ћемо бити гори од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу као фарисеј... Еванђеље наређује: мрзети оно што је рђаво у човеку, а не човека. Ђаволов је посао: отргавати нас једног од другог; он се упорно стара да истреби љубав, да би човеку пресекао пут ка поправљењу и задржао га у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин затворио му пут ка спасењу. Ако лекар буде мрзео и избегавао болесника, а болесник се клонио лекара, онда може ли болеоник оздравити? Реци ми, што се ти клониш њега и избегаваш га? Зато ли што је безбожник? Но, са тог баш разлога и треба му одлазити и лечити га, да би болесника повратио здрављу. Макар он боловао од неизлечиве болести, теби је наређено да вршиш свој посао. Јуда је исто тако боловао од неизлечиве болести, али Бог није престајао лечити га. Стога и ти не малаксавај.

По неизмерном човекољубљу Свом Господ Христос нас не само избави од грехова, него нас и учини љубљенима, милима Себи. Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе; - ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели, Арханћели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.

Ко има љубави за Христа, радује се сваком страдању ради Христа. Зато, ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом, зна силу окова. Сужанство ради Христа апостол Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа... Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учини једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био узнесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? "Молим вас ја сужањ у Господу" (Еф. 4, 1).

Страдати за Господа - заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. To je веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. To нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба.

Ко љуби Христовом љубављу, добија од Бога горуће, пламено срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде да буду вољени. Мера те љубави је - никада не стати: "Нека љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању" (Флб. 1, 9). Апостол цени не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнако љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта значи: "у знању"? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно, на дохват, због чега њихово пријатељство и није постојано.

Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак: ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: "Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова". - Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. He би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на други начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се мени свет, и ја свету (Гл. 6, 14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење - крстом, рукоположење - крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде (Мт. 10, 24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство - непријатељ је крста.

Вера нам открива истину, и од искрене вере рађа се љубав. Јер ко истински верује у Бога, никада неће пристати да се удаљи од љубави. - Стварно, човек који не зна љубав, не може, заиста не може имати племенита и великодушна осећања. Основ сваког добра није ништа друго до љубав. О њој висе закон и пророци (Мт. 22, 40). Као што огањ, кад захвати шуму, обично очишћава све, тако и жар љубави, ако се разгори у коме, очишћава и истребљује у њему све што је шкодљиво за божанско семе, и чини земљу чистом за примање тог семена. Где је љубав, тамо се истребљује зло, тамо нема ни среброљубља - корена зла, ни користољубља, ни гордости. Јер, може ли се ко гордити пред личношћу коју воли? Ништа не чини толико смиреним као љубав. Бићима која љубимо, ми служимо као робови, и не стидимо се, него им још благодаримо за такво ропство, за њих ми не штедимо своје новце, а понекад и телесне силе. Где је љубав, тамо нема ни зависти ни оговарања; тамо је све тихо, све спокојно, нема ни трага од неслоге и свађе, све је пуно мира. Зашто? Зато што сами греси: грамжљивост, крађа, завист, оговарање, надменост, кривоклетство, лаж, све то ишчезава тамо где је љубав.

О врлинама

Ја тврдим, благовести свети Златоуст, да су сви способни за врлину... Очигледно је да се у нама људима налази могућност врлине. Стога, немојмо говорити: онај је добар по природи, а овај је зао по природи. Јер ако би ко био добар по природи, онда никада не би могао учинити себе злим; а ако би био зао по природи, онда никада не би могао учинити себе добрим. Међутим ми видимо брзе промене код људи: они час падају у једно час у друго стање, и прелазе од једног к другоме. To ce види у Светом Писму: цариници постају апостоли, ученици - издајници, блуднице - целомудренице, разбојници - добри, волсви - поклоници, безбожници - побожни. А многобројне примере тога видимо и сами сваки дан. Када би добро и зло били природни, онда таких промена не би остало. Ко хоће да буде добар, ништа га у томе не може спречити, па макар пре тога он био један од најпорочнијих људи. Врлина је сагласна с природом, а порок је супротан природи, као што је болест супротна здрављу. Например: каква то неопходност приморава лагати и клети се? Никакве неопходности нема, никакве невоље; ми то чинимо по доброј вољи.

Реци ми, зашто кажеш да је врлина тешка? Она је тешка за нашу лењост, а сама по себи она је лака и удобна. Ево шта о томе вели Христос: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Ако ти не осећаш да је врлина лака, значи немаш јаке ревности. Као што при ревности тешко постаје лаким, тако без ње лако постаје тешким. Ако ти настројиш душу своју како ваља, онда ћеш осетити лакост врлине ... Ти си најнесрећнији од свих људи, ако се туђиш врлине. Нама је важно оно што је врлинско, а без тога све је остало потпуно некорисно. Оно што је корисно за нас јесте врлина и философија, тојест свети еванђелски живот.

Љубав је виновница сваке врлине. Зато, засађујмо је најбрижљивије у нашим душама, да би нам она донела блага, и да бисмо непрестано сабирали обилне плодове њене, који свагда цветају и никада не увену. Све врлине сачињавају један чврст ланац, који је чвршћи и лепши од сваког златног ланца. Свака врлина има такву силу да и ствара другу врлину и сама се од ње ствара, подржава Аругу врлину и сама се од ње подржава. Нико никада не може помоћу зла доћи до добра, ни помоћу блуда до целомудрија, ни помоћу зависти до добронамерности... Наређујући нам да се испунимо сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19), свети апостол нас побуђује на подвиге, помоћу којих се можемо испунити онаким врлинама какима је испуњен Бог.

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: "захваљујући свагда за све Богу" (Еф. 5, 20). Шта - зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше .. . Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О богатству

Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога... He no количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више но што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље користили имањем и помоћу њега добили и обећана нам блага... Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. И заиста, није богатство у имању богатства, него је богатство - не бринути се о стицању богатства. Ако тако будемо водили себе, онда ћемо и овде на земљи бити богатији од свих богаташа, и тамо на небу наследићемо небеска блага... Богат је не онај коме много треба, него онај коме ништа не треба.

Бог хоће од нас: никада не желети да се има много, но исто тако не туговати када се има мало. У овоме свету сви ми живимо једно одређено време, и сви смо обучени у подједнако тело: стога ни богаташу никакве добити од сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине. Што се онда плашиш сиромаштва? А ти, зашто јуриш за богатством? Бојим се, одговараш ти, да ме нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то, ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари нама је у свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ. Зар не видиш да смо сви ми потребни један другоме? Војник занатлији, занатлија трговцу, трговац земљоделцу, роб господару, господар робу, сиромах богаташу, богаташ сиромаху, просјак даваоцу милостиње, давалац милостиње просјаку. Да, прималац милостиње задовољава највећу потребу, већу од свих потреба. Јер када не би било просјака, много би било изгубљено за наше спасење, пошто не бисмо имали нашта трошити своју имовину. На тај начин и просјак који изгледа некориснији од свих, показује се кориснији од свих. Ако је тебе стид што ти је потребан други, онда ти једино остаје да умреш, јер ко се тога стиди, њему је немогуће и живети.

Ако желиш да се обогатиш, постани сиромах. Таква су чудесна дела Божија. Неће Бог да ти постанеш богат услед сопствених напора, него по Његовој милости. Препусти то мени, вели Он, а ти се брини о духовном, да би ти познао и моју моћ; бегај од ропства и јарма богаћења. Ти си сиромашан све дотле док си везан за богаћење. Та бити богат не значи стећи много, него немати потребу за много. Ако и цар има такву потребу, онда се и он ничим не одликује од просјака ... Ако хоћеш да стекнеш земаљска блага, ишти небо. Ако желиш да уживаш земаљско, презири га. "Иштите најпре царство Божије, и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Зашто се дивиш ономе што има малу вредност? Због чега жудиш за оним, о чему не вреди ни говорити? Докле ћеш остајати сиромах? докле просјак? Погледај на небо, помисли о оном богатству које се тамо налази, подсмехни се злату, научи се како га употребити. Ми се користимо њиме само у земаљском животу, који је, упоређен са будућим животом, што и капља упоређена са бескрајном пучином. Оно не сачињава истинску имовину. Зато, чим се обретеш на самрти, други узимају све што имаш, хтео ти то или не, па сами опет предају другима, а ови опет трећима. Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, a у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље. Постарајмо се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање. Ми немамо могућности да одлазећи из овог света понесемо са собом новце, али можемо понети милостињу. Њу и треба изнад свега да шаљемо испред себе у онај свет, да бисмо припремили себи обиталиште у вечним обитељима. Једино је врлина способна да нас прати у онај свет, једино врлина прелази у будући живот.

Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и путници. Изрази: "моје" и "твоје", само су празне речи, пошто уствари није тако. Например: ако ти кућу назовеш својом, то је - празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и грађа, и ти сам који си кућу подигао, и све остало. Када и користиш кућу, она чак ни тада није твоја, не само због смрти која ти грози, него и пре смрти због пролазности ствари. Имајући то на уму непрестано, будимо богомудри и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати предметима пролазним и који не припадају нама. Лишава ли нас Бог имања, Он узима Своје; лишава ли те части, тела, душе, или сина твога, Он узима не твога сина него Свога слугу, јер га је створио, Он, а не ти; ти си само припомогао његовом појављењу, а све је учинио Бог. Будимо благодарни што смо се удостојили припомоћи My y Његовом делању... Када ми сами - нисмо своји, како онда остало може бити наше? Ми двоструко припадамо Богу: и по саздању, и по вери. Тако Давид вели: Биће је моје од Тебе (Пс. 38, 8); такође и Павле: Кроз Њега живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17, 28); а расуђујући о вери, каже: Нисте своји, купљени сте скупо (1 Кор. 6, 19). Све је Божије. Зато када Он захтева и хоће да узме назад, онда се немојмо противити као неблагодарне слуге, и присвајати себи оно што припада Богу. Душа твоја - није твоја; како онда имање може бити твоје? И како ти траћиш на што не треба оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо бити осуђени зато што рђаво употребљавамо оно што нам је дато? Оно што није наше већ Божије, треба да употребљавамо на сличне нам слуге. Зато је богаташ и био осуђен што није тако радио, као и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. - Но то није твоје већ туђе. Велим: туђе, јер ти сам тако хоћеш; Бог жели да оно што је теби уручено ради браће, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребљаваш на друге; а када га неумерено употребљаваш на себе, онда твоје постаје туђим. Ти немаш састрадалности и говориш да с правом употребљаваш своје за своје уживање; a ja баш зато и кажем да је оно туђе. Све твоје јесте заједничко - за тебе и твога ближњег; као што је заједничко - сунце, и ваздух, и земља, и све остало. Да будем јаснији: храна телесна, одређена уопште за све удове тела, ако буде приграбљена једним удом, она онда постаје туђа и за њега. Она не може да се свари и да храни, - отуда постаје туђа и за њега. A поставши заједничком, она постаје сопственост и његова и свих осталих удова. Исто је тако и са имањем: ако се ти један будеш користио њиме, онда ћеш доживети штету и ти, јер нећеш добити награду; ако га пак делиш са другима, тада ће оно више бити твоје, тада ћеш и добити користи од њега. He видиш ли како руке служе, уста жваћу, а желудац прима храну; и желудац не каже: ја примам, и зато треба да је сву задржим код себе. - He говори то ни ти односно имања. Ко прима, тај је дужан и да даје. Као што би желудац било рђаво да задржава храну у себи а да је не расподељује, јер би то нашкодило целом телу, тако је и за богаташе рђаво да своју имовину задржавају код себе, јер то упропашћује и њих саме и друге. Такође, једино око прима светлост, али је не задржава у себи него осветљује цело тело, јер је њему неприродно задржавати светлост у соби док оно остаје оком. Ноздрве осећају мирис, али га не задржавају у себи него га предају мозгу, саопштавају мирис и желудцу и достављају пријатност целоме човеку. Ноге једине ходају, али притом оне не само себе премештају него и цело тело преносе. Тако и ти не задржавај само за себе оно што ти је поверено, јер ћеш на тај начин нашкодити свима, а највише самоме себи. - Но то се може видети не само на удовима тела. Тако например: ковач, ако не хтедне својим занатом користити другима, он ће нанети штету и себи и другим занатима. Тако исто обућар, земљоделац, пекар и сваки други занатлија, ако не усхтедне другима давати производе свога заната, нашкодиће не само другима него преко других и себи.

Чудесан и јединствен пример обогаћења вечним богатством рода људског кроз сиромаштво, представља Господ Христос. Свети апостол благовести: Знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2 Кор. 8, 9). Тиме свети апостол вели: представите себи благодат Божију, размислите о њој, удубите се у њену величину и огромност, и тада нећете поштедети ништа од своје имовине. Господ Христос је потрошио славу Сво ју, да би се ви обогатили не богатством него сиромаштвом Његовим. Ако не верујеш да сиромаштво производи богатство, онда се сети Господа свога, и више сумњати нећеш. У самој ствари, да Он није осиромашио, ти не би постао богаташ. Заиста је достојно дивљења: сиромаштво је обогатило богатство. А богатством свети апостол овде назива познање вере, очишћење грехова, оправдање, сх;већење и остала безбројна добра која нам је Христос даровао, и обећао даровати нам. И све је то стечено за нас помоћу сиромаштва. Каквог сиромаштва? Оваквог: Он прими тело, постаде човек и претрпе страдања; мада Он и не беше ничим дужан теби, већ ти беше дужан Њему.

Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог "у науци и саветима Господњим". Ко се израна научи бити богомудар, тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу. Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци помоћу којих се стиче новац, колико - научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, Hero из Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи на земљи, него да се на небу удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му оно што је велико, не оно што је мало. Удуби се у речи светог апостола Павла: "гајите их у науци и саветима Господњим". Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да богомудрује. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. To је оно што доноси Царство, то дарује истинска блага. He језик изоштравај, него душу очишћавај.

О Цркви

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који се сабирају у њој деле међусобом, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је Првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. На тај начин, то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему малом, или осетимо лењост, немојмо превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а ми је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли с њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не бисмо упали у велике.

Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, иако се састоји из многих делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из многих чланова, но ти многа су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас, јер није једним Духом крштен један a другим други. И није само Дух који нас је крстио један, него и оно у шта нас је крстио, тојест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да сви ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили смо се ради тога, да сви будемо једно тело.

До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима - Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ; тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.

Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, - зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, - одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске

За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе - ανω него: изнад - υπερανω.

А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас. To уствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим. - Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим = υπερ παντα. Шта значи: над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. "Која је тело Његово". Да ти, чувши реч "главу", не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: "пуноћа Онога који све испуњава у свему". Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: "пуноћа", тојест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били - један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. To значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.

Видиш ли "богатство славе наследства"? Видиш ли "неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли "наду звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2, 16). He природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, - реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; - међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. To треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, -то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, - н све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! - Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, 2.1). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.

Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: "Какво је богатство славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Код. 1, 26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, - стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе - οὐ τἀ ἂνω ни оно што је доле - οὐ τἀ χάτω ни човека, ни демоне, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила - природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!

Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово -πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; - Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије, само небо. - Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

МОЛИТВА

СВЕТОМ ЈОВАНУ ЗЛАТОУСТУ

НАЈРЕЧИТИЈИ у роду људском молитвениче Божји, свети оче Јоване Златоусте, ево нас к теби са муцавим молитвама нашим. Немој нас одбацити, јер у свакој одмуцаној молитви нашој ево целог срца нашег, ево уздаха наших, ево вапаја наших! Молимо ти се превелики Светитељу: самилосно се спусти са наднебесних висина својих у отровне низине наше, и исцели нас од сваке бољке душевне, да Бисмо здраве душе ревносно служили Господу твоме и нашем. Исцели нас и од сваке бољке телесне, ако нам је то на спасење, да бисмо се могли душом здравом у телу здравом подвизавати и уз твоју свепомоћ за спасење душе наше борити, за васкрсење из мртвих савести наше борити, за преображење грехољубивог срца нашег борити, за обожење ођавољене воље наше борити, еда би наша ваља, управљана тобом, хтела и желела само оно што је Христово, што је Еванђелско, што је небеско, што је вечно.

О, предивни светитељу Божји, свете мошти твоје далеко су од нас, али Христољубљем својим ти си сав поред Господа Христа, а човекољубљем својим сав поред нас, - зато те од свег срца молимо: љубављу својом сиђи к нама, и огњем христољубља свог запали душе наше, да вечито горе христољубљем твојим у обадва света, горе и никада не сагоре; и дај нам свету љубав твоју према људима, да бисмо и ми једино светом љубављу љубили један другог, и сву твар земаљску и поднебеску. Свети златоусти ЕваНђелисте, пети Еванђелисте, молимо те и преклињемо: светим Еванђељем својим води и руководи душе наше, и изведи нас на пут који кроз Истину вечну води у Живот вечни. Ум наш, болестан и оболешћен, замагљен и помрачен нечистим помислима, злим мислима, грехољубивим страстима, ти самилосно исцели, просвети и преобрази у ум Христов, као што си ти још за живота на земљи ум свој светим подвизима својим преобразио у ум Христов, и стога нам речитије од свих људи објаснио чудесне тајне Христове, посејане и разливене по свима тварима Божјим, видљивим и невидљивим.

Христочежњиви и Христомоћни оче наш Златоусте, кроз векове и векове ти си безброј душа људских васкрсао из мртвих својим светим књигама и својим светим молитвама - васкрсни и душе наше твојим светим поукама и твојим светим молитвама, јер вођени и руковођени тобом ми ћемо бити у стању побеђивати сваку духовну смрт која никне у нама из нашег унутрашњег грехољубља, или насрне на нас из спољашњег свега. О, знамо, знамо ми, пресвети Духовниче небески, да си ти јачи од сваке смрти; - молимо ти се, учини нас победитељима сваке смрти, учинивши нас најпре победитељима свакога греха и сваке страсти, јер су греси и страсти једини наносиоци и претече и клицоноше и виновници свих духовних смрти; зато их ти, хтели ми или не, по бескрајној самилости својој, увек сатири у нама, и тако нам осигуравај победу над сваком смрћу, како бисмо још у овом свету с радошћу поживели васкрсном благодаћу васкрслог Господа, која се из тебе обилато излива на све који те свим срцем призивају у помоћ.

Свемилостиви и свепобедни оче Златоусте, смилуј се на мене: сиђи с неба у поноре душе моје, у те зверињаке моје, јер је свака сграст љута звер; а душа је моја пуна духовних зверова. О сиђи међу дивље лавове моје, и претвори их у јагањце! О, сиђи међу крвожедне и душежедне вукове моје, и прегвори их у овце. Похитај ми у помоћ, разнеће ме разјарене звери моје - сграсти моје, увек гладне душе моје.

Ненадмашни златоусти Благовесниче, облаговесги ме многогрешног: својим тросунчаним благовестима сиђи у леденице моје, и растопи их, и загреј ме небеском топлином. Лењост моја - его прве леденице моје; у њој се смрзава све што вуче ка Богу, ка небу, - молим те, сиђи у њу, загреј ме васцелог, и подигни ме ка небу, ка Господу! Беспосличење моје - его друге леденице моје, пресвети Оче мој и богомудри духовниче мој, спусти се у њу, све се мисли заледиле, сва осећања, и ја у нехату и беспосличењу умирем на мразу без сунца. Молим те, сунцем ревности своје уђи у душу моју, у леденицу моју, и загреј ме за веру, за ревност, за Истину, и за сваку врлину. Уђи и растопи леденице моје огњем вере твоје, и љубави твоје и самилости твоје. И тако ме подижи све више к небу, к небу, к небу, ка чудесном Господу твоме, и моме! Јер иако гресима својим далеко одлутах од Господа, и ђаво ме гони по пустињи лудих жеља мојих, ипак верујем да ће свеблаги Господ услишити свете молигве премилог угодника свог за мене грешног, и чудотворном милошћу Својом вратити ме небу, Себи, Царству Свом небеском.

Јер иако сам много пута пао, ја нисам од Господа отпао: јер се држим Њега макар уздахом, макар сузом, макар вапајем.

О, свемилостиви оче Јоване Златоусте, сажали се на мене свегрешног: прими ме занавек у свете молитве своје! опрости и помози мени многогрешном! подигни ме палог и пропалог! измоли ми опроштај грехова! исцели душу моју од свих страсти! исцели ум мој од свих болести! исцели вољу моју од свих слабости! огради ме светим молитвама својим као огњеним оклопом, да ме ниједна страст не рине у духовну смрт! утврди ум мој у христомислију твом! утврди срце моје у христоосећању твом! обестрасти ме свестрасног помоћу светих врлина! удостој ме осећати тобом, мислити тобом, хтети тобом, делати тобом, веровати тобом, љубити тобом, живети тобом, бесмртовати тобом! охристољуби ме твојим христољубљем! Дај ми смирење и трпљење! Моли се у мени за мене и уместо мене! преобрази ме на спасење, на охристовљење, на обожење! охристови ме ођавољеног! омилосгиви ме неосетљивог и несаосетљивог! освеврлини ме порочног! управљај увек душом мојом! управљај увек вољом мојом! управљај увек савешћу мојом! управљај увек мислима мојим! управљај увек осећањима мојим! управљај увек животом мојим, и у овом, и у оном свету! - да бих и ја свегрешни, заједно с тобом Христољубљени оче Златоусте, неућутно славио чудесног и незаменљивог Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин! Амин! Амин!